Knjiga „Goli otok – ostrvo mraka“dr Ilije Misailovića predstavljena je u čitalištu Narodne biblioteke Užice. Na Golom otoku, među kojima su zatočenici bili i iz užičkog kraja, prema podacima koji variraju ukupno je bilo od 14.000-32.000 kažnjenika, dok logoraši tvrde da ih je bilo do 60.000. Prema Državnom arhivu Hrvatske navodi se podatak od 16.101 zatočenika od kojih su 44 odsto bili Srbi, zatim 21 odsto Crnogoraca i 16 odsto Hrvata.
Autor dr Ilija Misailović naveo je da tema o Golom otoku je sramotna i dalje pod embargom. Ono što je dozvoljeno naučnim radnicima to može da se istražuje, ali ne znamo šta još nije dostupno.
– Iskoristio sam ono što čitalac može da shvati kao suštinu i zašto je to bilo tako. A bilo je stravično. Najteže opužbe su što imamo zarobljenike koji su prošli kroz nemačke, ustaške i kroz Goli otok koji kažu da je najgori-.
Najviše zarobljenika na Golom otoku bilo je Srba i Crnogoraca jer po Misailovićem rečima najviše smo bili vezani za Ruse. Stradali su oni koji nisu mogli do pola dana da hvale Staljina a posle podne da ga pljuje. Ti su završili na Golom otoku. Na Goli otok su otišli najodaniji komunisti i kako se kaže „revolucija jede svoju decu“.
– Verovati u rušenje vlasti je jedan cilj, a održavati vlast je drugi cilj. Ono što je važilo da se vlast osvoji i da se hvali Staljin, a kad se vlast osvojila Staljin više nije bio potreban. Kako je Josip Broz izveo taj manevar to je pitanje arhiva, ali da sam pobedi to nije mogao – istakao je za „Vesti“ Misailović.
O Golom otoku ima malo istoriografskih i naučnih radova tako da će ova knjiga biti značajan doprinos. Posebno je važna i za proučavanje istorije užičkog kraja u vreme socijalizma, kao i sudbine pojedinaca u teškim vremenima kao što je bio sukob Jugoslavije sa Informbiroom.
Ljubinka Škodrić, viša naučna savetnica Instituta za savremenu istoriju i recenzent knjige rekla je da značajno za ovu knjigu je što autor je objedinio deo objavljenih postojećih sećanja, ali i veliki broj novih svedočanstava i priče o ljudima za koje nismo imali do sada dovoljno podataka.
– Priča o sudbini Branislave Brane Marković koja je jedna od žena sa najdužim kažnjeničkim stažom na Golom otoku i Svetom Grguru, zatvorima koji su bili namenjeni za žene.Ta žena je bila fenomen Golog otoka zato što je bila nepokolebljiva i nije pristajala na prevaspitanje i kao takva je na kraju puštena i mučila se sa egzistencijalnim problemima i bila ponovo hapšena.Krajem 1965.godine ona je izvršila samoubistvo na majčinom grobu – navela je Škodrić.
Za istoriju užičkog kraja su i do sada neobjavljena sećanja Vojislava Smiljanića, sinovca našeg poznatog generala iz Prvog svetskog rata Krste Smiljanića.
– Vojislav Smiljanić prvo je bio u Kraljevoj gardi, zatim u nemačkom ratnom zarobljeništvu, a posle rata izgradio je značajnu karijeru u jugoslovenskoj vojsci, ali i stradao i on i njegov brat na Golom otoku. To je svedočanstvo o sudbini u burnim vremenima – dodala je Škodrić. Ona zaključuje da su svedočanstva o ljudima toliko intrigantna da mnoga od njih zaslužuju i filmsku ekranizaciju.
Pored strašnih trauma koje su preživeli oni su našli u sebi i humanosti i živeli boljim životom od onoga što su primenjivali njihovi čuvari prevaspitači na Golom otoku. Jedna od glavnih parola na Golom otoku bila je „briga partije za naše zdravlje je svetao primer čovečnosti“.
Prezentaciju o četiri logora na Golom otoku, od kojih je jedan bio ženski predstavila je Vesna Lučić, profesorka istoriji navodeći podatke o toj „čovečnosti“ i mučenjima u logorima od kojih je najstrašniji bio Petrova rupa.
– Zatvorenici nisu mogli da pobegnu jer su bili slabi i neuhranjeni, a oni koji su pokušali bili su na strahovit način mučeni. Logor je nastao tokom Prvog svetskog rata gde su bili ruski zarobljenici, a politički logor za ibeovce bio je od 1949-1956.godine mada je i kasnije bilo političkih zatvorenika u ovom logoru-rekla je Lučić.
Odluku o ovom logoru doneo je Josip Broz Tito sa Aleksandrom Rankovićem, a na predlog Edvarda Kardelja na osnovu opisa ostrva Ivana Krajačića koji je bio na čelu hrvatske Udbe. Logor je organizovala Hrvatska Udba na čelu sa Ivanom Krajačićem, a veliku ulogu u organizaciji odigrao je Crnogorac Jovo Kapičić.
– Prvu grupu za doček zatvorenika činilo je 600 ustaša, osuđenika iz Stare Gradiške koji su dovedeni na Goli otok da dočekaju zatvorenike. Goli otok tokom ovog perioda posetili su Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Dobrica Ćosić i Koča Popović.
Zatvorenici civili bili su kažnjavani zbog ibeovske propagande, širenja ratne psihoze, podržavanja Staljina, viceva i pesama o Titu… Veliki broj onih koji su bili na Golom otoku po izlasku nije smeo da priča o tome šta se dešavalo, a to ćutanje je nastrašnija priča Golog otoka.
Niko nikada nije odgovarao za ove zločine, nego nije ni postavio pitanje ogovornosti za mučenja koja su se dešavala.
