Promocija knjige „NEsavršeNE” autorke dr Lidije Vasiljević biće održana u petak, 13. decembra, u 19 sati, u Čitalištu Narodne biblioteke Užice. Knjiga pruža političku, psihološku i feminističku analizu patrijarhalnih normi o ženama i mitovima o ženskim mentalnim bolestima kroz istoriju. Pored autorke, u programu će učestvovati i Radmila Gujaničić. Promocija knjige u Užicu jeste i povod za nekoliko pitanja autorki.
Koji su to mitovi o ženskim bolestima i kakva je njihova (zlo) upotreba kroz istoriju? Zašto i na koji način patrijarhalno društvo različite psihičke probleme žena, a to može biti recimo postporođajna depresija proglašava defektom?
Pripremajući ovu knjigu pre svega sam nastojala da bude jasna, razumljiva i da što jednostavnije opišem prilično komplikovane procese, pa je i naslov izabran da odražava tu potrebu. Od žena se očekuje da budu savršene – društvo, porodica, ali i one same imaju neverovatno puno očekivanja koja je nekada i teško detektovati jer su uvijena u različite forme nečega što je normalno, što se podrazumeva, što je ženstveno i samim tim i žene čini onim što jesu. Normalna žena mora da želi da udovolji drugima, brine za njih, da bude majka, supruga, savesna ćerka, vredna, pouzdana, privlačna ili bar pažljivo sređena. Tu je i viđenje žene kao pasivnije i mit o ženskom mazohizmu koji je opravdao mnogo toga, a pre svega relativizovao pojam nasilja nad ženama. Žene koje su se opirale takvim zahtevima, za takvo ponašanje su kroz istoriju bivale sankcionisane. Ženina nesavršenost je njeno pravo, a dva „NE“; između kojih stoji reč „nesavršena“ su dva zida odbrane, ka spolja i ka unutra. Savršenstvo je u samom našem postojanju, a ne u zahtevima koji su utilitarni jer realno, moć i kontrola koji se kroz celokupnu istoriju sprovode nad ženama donose korist onima koji to čine – državi, crkvi, društvu, patrijarhalnom sistemu, kapitalizmu.
Ženino telo, ali i um i volja bili su i još uvek su posed drugog. Osnova kontrole su doživljaji i viđenja žene koji se prenose kroz vaspitanje, popularnu kulturu, politiku, školstvo, medije. O tim postavkama govorim u knjizi i namera mi je bila da ih razotkrijem i pojasnim. Mitovi su u ovom slučaju uverenja koja leže na postavkama koje nemaju realnu osnovu, iskrivljena su, utilitaristička, heteronormativna, androcentrična, čak nemaju uporište u arhetipskom, kao što to naprimer imaju starogrčki mitovi. S obzirom da se i depresija poslednjih 20 tak godina smatra ženskom bolešću, jer je mnogo više žena nego muškaraca detektovano kao dijagnostikovanih u tom smislu, možemo reći da je prevalentno kod žena. Na žalost, problem je često u načinu na koji žene ispoljavaju, tj ne ispoljavaju svoje potrebe i emocije, ili okreću ljutnju ka unutra.Što se tiče postporodjajne depresije, ona ke često rezultat velikog pritiska koji se na žene vrši, a i one ga vrše same na sebe da budu uspešne u ulozi majke, i time preuzimaju kompletnu odgovornost za dobrobit deteta samo na sebe. Rezultat nerealnih očekivanja, pritisaka, umora i osećaja izolovanosti može biti vrlo ozbiljan.
Kako se manifestovala ta neravnopravnost polova i kroz prizmu mentalnih bolesti? Zašto je uglavnom kroz vekove žensko telo bilo dom za onostrano i kao takvo surovo kažnjavano i na lomači ne samo inkvizicije?
Žene su vekovima procenjivane kao normalne ili nenormalne u odnosu na stepen prihvatanja svojih rodnih uloga, a ženino telo je bilo oteto od strane patrijarhata i države, služilo je kao njihovo a ne njeno dobro.svaka žena koja bi se pobunila bila je zastrašivana ili kažnjavana, deo tog korpusa kažnjavanja su i mentalne bolesti koje su služile kao način disciplinovanja, Istraživanje Lynne Rosewater, jedne veoma hrabre i uporne feminističke psihološkinje, inspirisalo me je da se šire pozabavim tom temom, jer sam bila šokirana stepenom zanemarivanja posledica zlostavljanja i nasilja uopšte na osobe sa kojima se obavlja dijagnostika i lečenje u ustanovama mentalnog zdravlja. Ona je sa saradnicima ustanovila da je veliki procenat žena kojima je ustanovljeno da imaju borderline poremećaj, a katkada i druge dijagnostičke kategorije, pogrešan, jer su žene žrtve nasilja. Delovanje traume je takvo da se određena ponašanja i stanja menjaju upravo kao posledica doživljenog. Umesto da se ustanovi kakva su iskustva žena, mnogi dijagnostički postupci se samo prepuste testiranju, koje nije prilagođeno takvim slučajevima. Zlostavljane žene nisu paranoične, one su uplašene za svoj život, ne spavaju od straha, ne jedu ili ne komuniciraju usled šoka, brige za decu, za porodicu… Sled misli može biti konfuzan i nekoherentan. Nakon traume psiha takođe ima tendenciju da određene delove izoluje i sačuva ih od kontaminacije tim osećanjima, što je sled sličan kao kod shizofrenije, ali samo na prvi pogled. Mnoge od njih završavaju na antipsihoticima potpuno bez potrebe.
Koji su to primeri patologizacije žena u Srbiji, šta je povod da im se “prišije” da se bolesno ponašaju?
S obzirom da je naše društvo duboko patrijarhalno, nimalo nije teško ženama prišiti određene dijagnoze ili bar pataologizacije koje su deo maltene svakodnevnog jezika. Ženama se i dalje osporava logika i racionalnost u razmišljanju, bez obzira na realne činenice, njihovo obrazovanje i trud. Međutim, i dalje se koriste floskule i stereotipi, kao i pre mnogo godina. Ženama se osporava mogučnost da reaguju hladne glave, da budu dobre menadzerke i liderke, da nezavisno misle, i osporava im se mogućnost da su određene životne uloge same birale. Takođe se patologizuju žene koje misle svojom glavom, koje su buntovne, koje ne žele da žive po unapred propisanim normama.
Šta vam je kao naučnici bilo najteže u istraživanju dok ste stvarali “Nesavršene”?
Najteže je bilo doći do izvora, tj do relevantne literature koja se bavi ovim pitanjima, jer ima veoma mallo radova koji se tiču ove teme. Iako je problem žena u mentalnom zdravlju prisutan dugo, retko ko se ovom temom bavi.
Koliko je danas ženama u Srbiji “dozvoljeno” da se razbole i od prehlade, a kamoli od neke psihičke bolesti s obzirom na brojne obaveze u porodici i u sferi rada?
Svi se u kapitalizmu bore da sačuvaju svoje pozicije i opstanu u borbi za goli život. Naravno zahtevi rastu, a mogućnosti se smanjuju. Žene su, pored drugih manjinskih grupa, ranjivije jer lakše ostaju bez posla, i teže dolaze do zasluženih pozicija, naravno iz ovog opisa isključujem one koji su deo mafijaške elite na vlasti, njima je omogućenmo da se bogate i bahate na račun svih nas ostalih. Na sve to, naravno, većina ženaiI dalje obavlja većinu poslova u tzv privatnoj sferi, pored posla, vaspitava decu, brine o roditeljima, emocionalni je oslonac za partnera i sve ostale. Obzirom na celodnevni, mahom neplaćeni rad, bilo bi veoma čudno da se ne razboli i ne doživi, bar povremeno, I psihološke posledice ovakvog života.U svojoj knjizi sam dosta pokrila temu depresije kod žena, baveći se uzrocima u neravnopravnom odnosu snaga i očekivanjima koja su prevelika, što situaciju čini samo gorom. Potrebno je osvešćivanje svih, kako samih žena, u pogledu toga da nose preveliki teret i da bi morale da delegiraju i da menja ju način funkcionisanja koji podrazumava prihvatanje stave da imaju parvo da nešto promene da bi sebi olakšale, a tako i svim drugim činiocima ovakve postavke…članovima primarnih i sekundarnih porodica, ali i širem društvu, koje i dalje (večinom) ne shvata koliko je ovaj problem važan I štetan.Redovno radim sa klijentkinjama koje od iscrpljenosti i količine briga I zaduženja ne mogu da funckionišu više, ali ne razumeju u čemu su pogrešile, I ponovo krivca traže u sebi…
Jedan ste od osnivača organizacije ASTRA, organizacije koja je posvećena iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima, posebno žena i dece. Kada pogledamo reke ljudi koji su u pokretu, bežeći od rata i boreći se za goli život i kada čujemo vesti o tome da su ih krijumčarili ljudi sa ovih prostora koji su svedoci krvavog raspada jedne zemlje bukvalno ostajemo u šoku. Da ne pominjemo stradanja dece u Palestini i Ukrajini, pedofiliju i zlostavljanje dece… Gde tražiti lek za ovakav svet?
Astra je osnovana 2000 godine u okviru jedne od inicijativa Asocijacija za ženske inicijative, koja je bila velika i važna organizacija, koja je bila inkubator za razvoj mnogih programa i grupa, koje su se potom osamostalile.To se dogodilo i sa Astrom, koja i dan danas funkcioniše, mada je proširila svoj spektar rada i na druge oblasti.U to vreme smo se nas tri osnicačice fokusirale na podizanje nivoa svesti javnosti o ovoj pojavi, jer smo zemlja tranzicije žena sa istoka na zapad – i to je još uvek relevantno, ali smo i organizovale obuke za policiju i carinu. Situacija nije ništa bolja, samo su se promenile rute i načini ekpsloatacije, jer se i geopolitička mapa menja, i to ubrzano. Žene su i dalje pogođene siromaštvom, i dalje su žrtve prevare, pogotovo sada, kad imamo situaciju eskaliranih ratova na sve strane sa mogućnošću širenja ratnih dejstava, možemo predvideti da će biti sve gore. Svet je zapravo zahvaćen najopasnijim virusom, otupljenošću, nedostatkom empatije, samoljubljem a sve to praćeno adrenalinskog zavisnošću koja se hrani katastrofičnim vestima, skandalima, šokantnim obrtima itd. Kraj jedne ere, svakako, i koliko god je težan i bolan za sve, ova era i treba da se završi, jer je dostigla neki svoj vrhunac, što su Marks i Engels i predvideli istorijskom nužnošću poslednje faze kapitalizma.Feminizam je takođe u specifičnoj tranziciji, menja se način na koji se ispoljava, i to je takođe dobro, jer novi naraštaji, donose drugaćije dimenzije sagledavanja realnosti. Lek je u udruživanju, solidarnosti i održavanju autentičnih odnosa.
