Nebojša Đurić iz Užica, uspešan je paraatletičar, član Paraatletskog kluba „Pora“ iz Užica, koji se ove godine ovenčao i olimpijskom medaljom. Ovaj uspešni sportista, rođen je 1987.godine, smatra da je važno da se osobe sa invaliditetom maksimalno aktiviraju, jer kako kaže, samo razlika između njih i drugih ljudi je samo u kolicima.
Šta ti se desilo te 2010.godine?
– Radio sam u Građevinskoj firmi “Putevi Užice” i tog 23. novembra 2010. godine doživeo sam povredu na radu. Imao sam udes kamionom. Zakačio sam most sa tim kiper sandukom i tad sam izgubio svest. Nakon toga, kad sam došao sebi, kad su me doktori probudili, video sam da su noge jednostavno stale, da sam dobio tešku povredu kičme. Sad život ide nekim drugim tokovima. To su sve bile pitanje tih dana i meseci i šta će biti u narednom periodu, da li ikada mogu stati na noge. Bio je to težak period.
Kako je izgledao taj period, kada si se osvestio i shvatio da ćeš biti u kolicima?
– Trebalo je jedno tri godine sigurno da prihvatim to stanje koje se desilo. Video sam da život mora da ide dalje, da neke stvari koje su bile moraju da se zaborave. Onda sam upoznao 2014.godine Miloša Zarića. On je tada bio u evropskom prvenstvu u Svonsiju u paratletici i osvojio srebrnu medalju. Ja sam mu ponesen kao svi drugi ljudi čestitao na medalji i poželeo da se vidimo i popričamo. Pitao sam ga da li mogu da treniram, jer sam definitivno rešio da u svom životu radim nešto korisno i lepo. Miloš je došao nedugo zatim kod mene kući, ispričao mi kakva je situacija oko sporta, da mora da se trenira, mora da se radi kao i svi drugi sportovi, i tako je sve počelo. Rekao mi je da moramo da verujemo u to šti radimo i da ćemo tako doći do uspeha.
Tada si upoznao i svog trenera Nikolu Radovanovića. Koliko dugo ste radili zajedno?
– Sa Nikolom sam radio narednih devet godina, proveli smo to vreme zajedno trenirajući, radeći. Hvala Bogu uspeli smo da ostvarimo dobre rezultate. Imamo zlato na Prvenstvu Evrope u bacanju diska i svetski rekord oboren na tom takmičenju i u kugli srebrnu medalju isto sa tog prvenstva, pa u Italiji 2016. godine dve medalje u kugli i u koplju. Imamo treće mesto sa Svetskog prvenstva. Učesnik sam bio Paraolimpijskih igara 2021. godine, tu sam bio peti, takođe i u Riju. Onda sam krajem prošle godine počeo da radim sa Milošem Zarićem, da treniramo zajedno. I ove godine najveće uspehe sam ostvario trenirajući sa njim. To je bila teška promena, kada dugo radite sa jednim čovekom toliko godina, imate treninge, a onda počinjete da radite sa drugim čovekom. Sve to ima svoje, kako će šta biti, kako će se odvijati trening, šta može da se uradi. Težak je to bio period za mene, ali sam rešio po ko zna koji put da dam sve od sebe, da neke greške koje su mi se dešavale na prethodnim takmičenjima, što zbog nedostatka da kažem malo i sreće. Nekad glava ne odradi sve kako treba na takmičenju. Tako da mi je Miloš dosta pomogao u tome, jer je to čovek koji ne zna za poraz. Gledajući njegovu karijeru, to je momak, uz Draženka Mitrovića, jedan od naša dva najbolja takmičara, koje smo ikada imali, i koji su uvek bacali više na takmičenju nego na treningu.
Eto, dočekao sam i ja taj trenutak da na nedavno zavšenim Paraolimpijskim igrama sad u Parizu, bacim prvi put više na takmičenju nego na treningu. To se ispostavilo na kraju da je bilo dovoljno za srebrnu medalju. Da sam bio na 11,50 do 11,70 kao na treningu, to ne bilo dovoljno za medalju. Uspeli smo u tome, ja sam taj svoj sportski san ostvario. Dugo sam čekao, deset godina, na prvu olimpijsku medalju, tako da jedan veliki deo tereta sa duše spao, jer na prethodna dva učešća na Paraolimpijskim igrama nisam imao sreće i uspeha. Sad je ovo verovatno vraćeno za sve to što sam proživljavao i imao i te patnje kao i svi sportisti, kad nešto neće pa onda krene. Tada čovek mora bukvalno da pobedi sam sebe po ko zna koji put i eto ja sam uspeo u tome. Moj trener i ja smo zajedno ostvarili naš san i doneli paraolimpijsku medalju u naš grad, koju Užice nije imalo u ovom sportu, tako da je još veća radost zbog toga. Presrećan sam zbog ovog uspeha i nastaviću da se bavim sportom.
Iako je na kraju srebrna medalja sa Paraolimijskih igara u Parizu, stigla u Užice, put nije bio lak. Medalju si osvojio, pa si diskvalifikovan, pa je ipak povučena diskvalifikacija. Kako je sve to izgledalo?
-Bilo je baš teško. Onog momenta kad sam saznao da sam osvojio medalju, bio sam najsrećniji čovek na svetu. To je trajalo do ponoći, kada smo kad smo saznali Miloš i ja, odnoaso kada nas je pozvao predsednik Paraolimpijskog komiteta Srbije, Zoran Mićović i rekao informaciju da smo diskvalifikovani. Verujte u tom trenutku ceo svet se srušio u toj jednoj rečenici, koju nam je rekao. Ja sam uvek bio ispravan na svim takmičenjima, moja oprema je uvek bila prolazna gde god da sam bio, prolazio sam uvek korektno. Uvek sam bio fer i pošten takmičar i drug na terenu. Nisam sebi dozvolio nikad situaciju da imam propuste. Nakon prijave i žalbe reprezentacije Irana sve postaje drugačije. Oni su presudili odmah bez naše žalbe. Mi smo sutradan odmah pravili kontra tužbu, po nekih devet tačaka, da vam objasne razlog zbog čega se to sve izdešavalo. Na kraju krajeva, mi i dan danas čekamo taj odgovor, koji nam verovatno neće ni doći zbog čega smo mi zaista diskvalifikovani. Najveću zahvalnost dugujem našem Paraolimpijskom komitetu, mom treneru Milošu Zariću, selektoru Jovanu Đukiću, koji su sve svoje napore uložili da se ta medalja vrati tamo gde pripada, a to je našoj zemlji. Verujte zaslužili smo je, a da nismo zaslužili ne bi je uzeli na takmičenju. Ja sam dao sve od sebe i na kraju smatram da je Pravda pobedila i da je bila na našoj strani.
Porodica ključ uspeha
– Podršku imamo sa raznih strana. Od kluba, grada, Paraolimpijskog komiteta Srbije, ali najvažnija je podrška porodice. Ja imam sreću da je moja porodica uvek uz mene i zajedno nižemo životne i sportske uspehe.
Ti si neko ko je veliki emotivac. Kako preživljavaš sve te trenutke, problematične trenutke, poraze, ali pobede?
– Najteže je čoveku da nauči na svojim greškama, ali to je ujedno najbolji način. Vi možete da vidite gde drugi greše, ali kada vi sami na sebi vidite gde grešite, tek tu možete izvući poruke. Ja jesam emotivac i nije mi lako kada gubim. Ipak, uvek sa poštovanjem prema svim protivnicima pružim ruku u znak tog drugarstva i rivalstva koje imamo već godinama. Sad je bilo malo drugačije, većina njih je čestitala meni, sem Bugarina, koga ne mogu da pobedim godinama. Momak je dobar stvarno, svaka mu čast. Trudiću se u narednom periodu da dam sve od sebe, ako budem mogao da podignem još više svoj performans i da ga konačno pobedim. Sledeće godine imamo verovatno to Svetsko prvenstvo, najverovatnije u Indiji, mada to još nije ništa zvanično. Sada je period odmora, pa ćemo početkom novembra da krenemo u nove radne pobede.
Kakve uslove osobe sa invaliditetom imaju za bavljenje sportom u Užicu?
– Imamo zaista sve što nam je neophodno. Grad nam je izašao u susret, ali bez potražnje za tim, naši rezultati ne bi bili ni približni kao sada. Preko zime imamo Halu u Krčagovu, koju su nam prilagodili, da možemo da bacamo sprave preko zime. To nam mnogo znači. Prošle godine kada smo prvi put koristili tu halu, mi smo bacili već u maju svetski record u disku. Sad ćemo opet preko zime i druge stvari raditi, tako da nam mnogo znače ti uslovi. Imamo dobre uslove, ko god ima želju da radi on će naći i parče livade, kao što sam ja počinjao pre deset godina da bacam. Velika zahvalnost gradu za sve što čine za nas. Pozvao bih sve druge ljude da se aktiviraju, ako neko može profesionalno, ako neko može rekreativno, zbog sebe da se ljudi pokrenu. Ja znam kako je meni bilo dok nisam ušao u svet sporta, mnogo je teško bilo, pre svega u glavi. Kad čovek svoju glavu pobedi, onda su sva druga vrata otvorena. Zato pozivam sve ljude koji imaju bilo kakav invalditet da se pokrenu, da izađu iz kuće, da žive normalno kao svi drugi ljudi. Nama su samo prepreka u životu ta kolica. Verujte prepreka u životu nema, ako čovek u glavi pobedi sam sebe, pobediće sve druge životne prepreke.
Za uspeh dajemo 120 odsto sebe
– Naš klub i dalje uvodi nove nove ljude u klub, da da pokušaju isto da idu našim stopama. Ja bih voleo da budu još uspešniji od nas. Verujte zaista nije lako baviti se profesionalno sportom, to je totalno druga dimenzija od rekreativnog sporta. Tu ako čovek ne da 120 odsto sebe, male su šanse za uspeh.
Projekat „Snagom uma preko životnih prepreka“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije
