Miloš Zarić je paraatletičar i trener, sportista koji je u Užice doneo brojne medalje, a kao trener sa Nebojšom Đurićem, ove godine srebrnu medalju sa Paraolimpijskih igara u Parizu.
Prvi paraolimpijac
Postao je prvi srpski sportista koji se takmičio i na letnjim i na zimskim paraolimpijskim igrama. Na Letnjim paraolimpijskim igrama 2016. u Rio de Žaneiru, osvojio je sedmo mesto u bacanju kugle. Na Zimskim paraolimpijskim igrama 2018. u Pjongčangu, plasirao se na 32. mesto. Miloš je prvi srpski sportista koji se takmičio u skijanju na Zimskim paraolimpijskim igrama.
Na koji način i kada je došlo do povrede koja te zakovala za kolica?
– Sa drugom sam 4.novembra 2007.godine izašao da se provozam tu u kraju. On je bio vozač, a ja suvozač i sa 30 na sat smo sleteli s puta. U tom udesu slomio sam kičmu. Tog momenta mi se promenio ceo život, u svakom smislu, u svakom pogledu. U bolnici sam ležao godinu i po dana i tada sam odlučio da se bavim sportom. Mnogi misle da kada se slomi kičma može da se prohoda. Moguć je neki boljitak, ali je to baš teško. Ja sam to odmah shavtio i lakše to podneo psihički i krenuo dalje napred. Počeo sam da se bavim sportom odmah posle povrede 2009. godine. Pre toga sam igrao fudbal dok sam bio na nogama. Prvo sam počeo da se bavim košarkom u kolicima. Trenirao sam tri, četiri meseca i onda sam prešao na individualni sport, na atletiku, odnosno na bacanje koplja, diska i klugle. Moji prvi zapaženi rezultati su bili 2010.godine, u Holandiji. Na Evorpskom prvenstvu sam osvojio tri medalje, ali nam ti rezultati nisu priznati, jer je koplje bilo 20 metara, a posle deset godina sam morao da bacim preko 31 metar, da bih osvojio medalju, jer ti rezultati rastu.
Savko ko te poznaje zna ti funkcionišeš bez problema. Na koji način si psihološki pregurao čitavu tu priču i šta ti je bio najveći motiv?
– Nisam obraćao pažnju na to što mi se desilo, nego sam gurao kako jeste i gledao napred. Nisam se obazirao pozadi, nego sam se trudio da budem čak i sposobniji i bolji od nekih ljudi koji hodaju. Tako sam sebe bodrio. Imao sam jedan cilj taj sport, da odem da osvojim tu neku evropsku, svetsku, olimpijsku medalju, u čemu sam uspeo i ja i neki moj drugari koje sam uveo u sport i koje sam izveo na neki put da i oni to urade.
Kada sve medalje poređaš, koja ti je najznačajnija?
– Sve su mi drage i svetske i evropske, a naravno sad ova olimpijska medalja, moja i Nebojšina. Prva medalja je najdraža, jer si s tom prvom medaljom pobedio sebe, posle se to samo nadograđuje. To je medalja u Svonsiju, 2014 godine, gde je održano Evropsko prvenstvo. Tada sam bacio 29,77 i oborio sam evropski rekord i osvojio prvu srebrenu medalju, koja mi je priznata od strane države i od strane IPC-a.
Nakon godina takmičenja, započeo si trenersku karijeru. Koje su to stvari koje si uvideo kao sportista, a koje možeš kao trener da im preneseš?
– Počeo sam da se bavim trenerskim poslom, 2019.godine, sa Ivanom Petrović iz Kosjerića, kada mi ukinuta disciplina. Tada sam prestao da se takmičim, a kasnije sam imao i nekih zdravstvenih problema. Moja prva trenerska medalja je iz Poljske, gde sam Ivanom osvojio srebrnu medalju u bacanju diska. Druga je bila u Kobeu u Japanu sa Nebojšom Đurićem i treća sad na Paraolimpijsim igrama, kao trenera. Nebojša je deset godina imao drugog trenera, mog kuma Nikolu, kog sam uveo u sport. On zna neke stvari, kako bih vam rekao iz knjiga, ali nema iskustvo sportiste. Te neke male finese koje sportista stekne kroz svoje takmičenje i kroz svoj život, daju rezultat. Nebojša se mučio deset godina, nije mogao da prebaci sebe i pobedi sebe na takmičenju. Ja sa Nebojšom radim od decembra prošle godine i uspeo sam da usadim to u njega. Da nije to uspeo da uradi sad u Parizu, mi bi smo bili peti, jer smo mi imali najbolji rezultat na treningu 11,80 metara. On je bacio tri na 12. Ušao sam u materiju, u njegov mentalni i fizički sklop. Video sam da mu ne trebaju mnogo jaki tegovi, da mu treba brzina, da mu treba eksplozivnost, da se poradi na toj strani da bi Nebojša uspeo. To sam posetigao i sa Ivanom Petrović i sa Nenadom, koji je bacao koplje kod mene. Oni svi bacaju više na takmičenju nego na treningu. Ja se trudim i radim samo iz svoje prakse, iz svog mozga, nemam nikakav sistem da pišem. Sve radim po osjećaju sportiste kako ga izučavaš i proučavaš, jer to je isto jedna materija sporta. Moraš bukvalno da uđeš u njegov nervni sistem da bi mu pomogao, da se on iščupa iz toga.
Zahvaljujući Atletskom kluibu “Pora” koji si osnovao aktivirao si dosta ljudi. Kako funkcioništete, da li imate dobre uslove za rad?
– Trenutno u klubu imamo sedam, osam aktivnih sportista koji treniraju od ponedeljka do subote. Ja radim sam sa njima. Imam još jednog dečka koji mi pomaže da mi dodaje sprave i još jednog druga, koji je tu samovoljno. On mi takođe pomaže fizički. Ja vodim sve treninge, imam jednu devojku iz Priboja i dečka iz Despotovca, jednog iz Požege i naša tri Užičanina. Za nas osobe sa invaliditetom je uvek sve skuplje i liftovi i kolica i sve stvari koje su potrebne za takmičenje. Nije isto kao u redovnom sportu, jer oni kupe patike i dres. Nas samo jedna kolica invalidska u kojima se krećemo koštaju između šest i sedam hiljada evra. Neke firme i sponzori se javljaju da pomognu, zahvaljujući ministarstvu dobili smo lift na bazenu da možemo da dolazimo sami u svoju teretanu, jer smo prošle godine otvorili svoju klupsku teretanu gde svi paraolimpijci treniraju. Ove godine smo sve to opravdali, jer imamo svetsko i olimpijsko srebro. Nadam se da će grad Užice prepoznati to, jer nama treba dosta više budžeta za ovu godinu. Ne mora niko da nam pokloni, samo nek nam daju po našim zasluženim rezultatima i svi ćemo biti zadovoljni.
Šta bi ti poručio osobama sa invaldititem, kako da se ponašaju, kako da poboljšaju svoj život?
– Ne treba da budu lenji, moraju da izađu iz kuće. Treba da se bore i treba kao prvo da imaju neki cilj u životu, da nešto zacrtaju u životu šta žele, šta hoće. Ne treba da im život bude prazan i da samo prolaze dane, a da oni ostaju tu gde jesu. Najbitnije je da se preseče, da se odluči čime će u životu da se bave, šta da rade. Po meni je najbolji sport. Mladi ljudi mogu da uspeju, samo je dosta neophdno odricanja i dosta to traje, jer niko ne može da dođe do uspeha preko noći. Sport je meni i Nebojši i mnogim drugim ljudima dao sve u životu. Obišli smo svet, država je ispoštovala olimpijce i paraoolimpijce u primanjima i stipendijama, u nagradama. U moj klub koji broj više od 20 članova niko nije došao sam. Sve te ljude sam ja doveo. Neke sam sreo na ulici, video na društvenim mrežema, pa sam im pisao i objašnjavao šta treba da rade. Evo na primer, ova poslednja devojka što je došla iz Priboja, nju sam sreo na ulici, jurio sam je da joj kažem za klub. I evo već godinu dana je ovde, trenira, upisala je fakultet. Promenio joj se ceo život. Ja želim da se zahvalim svim ljudima, novinarima, sponzorima koji su nam izašli u susret koji su bili tu. Hvala im mnogo. Ali ja želim da kažem jo nešto, da nas niko nije prepoznao niti pomogao, osim nekih naših par drugova, dok smo bili na dnu. To je mnogo loše, jer ljudi ne mogu sami da uspeju u životu, naročito oni koji se povrede. Potreban im je neko da ih pogura i pomogne.
Projekat „Snagom uma preko životnih prepreka“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije
