Samo jedan trenutak dovoljan je da promeni život bilo koga od nas. To se dogodilo i Zlatiborcu Aleksandru Radišiću. Međutim, to ga nije omelo da niže sportske rezultate, ali je njegov najveći uspeh porodica koju je osnovao. Visoki ciljevi su recept za uspeh svake osobe, a posebno onih koji imaju invaliditet.
Ti si se povredio na letovanju u Crnoj Gori. Šta se desilo?
– Ja sam povredio 2005. godine, na moru u Herceg Novom, odnosno, Igalu, skokom sa betonskog mola. Udario sam glavom o stenu i tako sam ostao nepokretan. U istom trenutku oduzele su mi se ruke i noge. Nakon povrede, 28. avgusta 2005. godine, transportovan sam za Beograd na VMA, gde sam imao prvi oporavak, stavili su mi tu halotrakciju, nakon čega sam nastavio lečenje u KBC “Dr Dragiša Mišović” u Sokobanjskoj u Beogradu.
Kako si prolazio kroz taj period nakon povrede? Koliko ti je vremena trebalo da se psihički oporaviš?
– Ja sam u bolnici bio punih devet meseci, odnosno, na tom oporavku. Posle toga su usledile banje. Ali tih prvih par meseci, to je bio svakako šok za mene. Svako ko je bio u mojoj situaciji, a kaže drugačije, mislim da to nije istina. Ja sam živeo dosta aktivan život pre povrede, bavio sam se sportom, studirao sam na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu. Povredio sam se kada sam imao 21 godinu, živeo sam život punim plućima. Kad ti se tako nešto desi, kad se promeni život za 365 stepeni, to je svakako šok bio. Mogu da kažem da sam se dosta brzo izvukao iz toga, jer sam odmah tražio šta ja kao takva osoba, kojoj su oduzete skroz noge i delimično ruke, mogu da radim. Ono što je mene izvuklo u toj situaciji bio je sport, jer sam u to vreme igrao aktivno fudbal u “Čukaričkom” u Beogradu, bio sam instruktor skijanja i nekako sam odmah gledao šta bih mogao kao osoba sa invaliditetom da radim. Mislim da me sport dosta, odnosno, u velikoj meri izvukao iz takve neke situacije, da nemam nekih velikih padova i velikih kriza, kao neko ko se našao u takvoj situaciji.
Kojim sportom si počeo da se baviš?
– U početku sam tražio sport koji mogu da treniram sa mojom povredom. Dosta toga je bilo nepristupačno u tom trenutku, u smislu informacija. Vrlo teško sam dolazio do informacija šta osobe sa invaliditetom mogu da rade. Slabo sam se susretao sa nekim ko ima neku vrstu invaliditeta i onda to je samo po sebi bilo nešto novo, neka nova sfera u životu. Onda sam preko ljudi koji su bili u bolnici, koji su već znali malo više, oko uopšte života osoba sa invaliditetom, a i sporta osoba sa invaliditetom, došao do informacija da osobe sa invaliditetom, koje koriste invalidska kolica i imaju neki drugi invaliditet, mogu da treniraju stoni tenis. Tako da je moj prvi sport koji sam trenirao je bio stoni tenis. Došao sam do informacije preko jednog drutgara da Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara Čačak organizuje tu vrstu treninga i da imaju klub za osobe sa invaliditetom, gde treniraju stoni tenis. Ja sam u tom nekom periodu, u početku svaki dan išao sa Zlatibora u Čačak na trening i vraćao se na Zlatibor. Tada sam zavoleo stoni tenis, jer me vratio u te sportske dane i opet sam osetio tu sportsku draž, kao pre povrede što je bilo.
Šta je sada tvoj sportski focus?
– Stoni tenis sam trenirao do 2008. do 2015.godine. Imao sam dosta uspeha. Na Evropskom prvenstvu u Italiji 2013.godine, osvojio sam bronzanu medalju. Imam veliki broj osvojenih medalja što se tiče državnog prvenstva, svetskih kupova širom Evrope. Kada sam bio kandidat za odlazak na Evropsko prvenstvo sa reprezentacijom, morao sam da pređem u Novi Sad, zato što ima ubedljivo najbolje uslove za treniranje što se tiče stonog tenisa osoba sa invaliditetom. Imaju jako broj veliki liga i dosta osoba sa invaliditetom trenira tamo, tako da oni imaju odličnu bazu što se toga tiče. Ja sam na nagovor selektora morao da se preselim za Novi Sad kako bi što više napredao. Kada sam se se vratio iz Novog Sada shvatio sam da ne želim tamo da ostanem, jer mi je ovde bila porodica i posao, tako da sam se vratio na Zlatibor. Tražio sam sport koji bih mogao da nastavim, a da ne moram nigde da se selim sa naše planine. Onda sam izabrao atletiku i sport koji sada treniram od 2016.godine, bacanje čunja. To je disciplina koju mogu da treniraju samo osobe koje nemaju dovoljan hvat u šakama, odnosno, u prstima. Čunj je jedna drvena sprava koja ima na dnu teg i ona izgleda kao ona kibla kada kuglate, pa obarate one kible. Osobe sa invaliditetom, koje treniraju ovaj sport, moraju da koriste rukometni lepak, kako bi stavili na ruku i spravu izbacili napred ispred sebe. To je bacačka disciplina.
Kada govoriš o sportskim uspesima, veoma si skroman. Šta je tebi najznačajnije?
– Moj najveći sportski uspeh u paraolimpijskom delu je bronzana medalju na Svetskom prvenstvu u Parizu. Ove godine sam bio učesnik najveće smotre takmičara na Paraolimpijskim igrama, gde sam osvojio sedmo mesto. Nisam baš toliko zadovoljan sa sa tim rezultatom, ali svakako uspeh je i učestvovati na Paraolimpijskim igrama. Moram da se pohvalim da sam jedan od retkih sportista koji ima dve medalje iz dva različita sporta, iz stonog tenisa i sada tri medalje iz bacanja čunja.
Kakvi su uslovi za vežbanje i treniranje paraatletičara?
– Zlatibor teži ka tome da bude baza priprema, odnosno, centar paraolimpijskog sporta. Ima odlične uslove i predispozicije za to, pogotovo sada kada je opština Čajetina otkupila halu na Zlatiboru, odnosno, Turističko rekreativni kompleks. Tu imamo određen broj prilagođenih soba, ugrađen je lift, što pre toga nije bio slučaj. Stvarno se ulažu dodatni napori da se sve prilagodi i da bude onako kako bi trebalo da izgleda jedan pristupačan centar. Namera je da se prilikom naredne rekonstrukcije sledeće godine, prilagodi još dosta soba, tako da bi mogao da se organizuje veći broj priprema sportista sa invalditetom. Blizu nam je stadion, grade se novi tereni na Zlatiboru, koji će takođe biti prilagođeni za osobe sa invaliditetom, jedan atletski stadion. Tako da pored fudbala i košarke, koji je donekle najpristupačniji i najdostupniji sport na našoj planini imaćemo mogućnost da ugostimo i atletičare i druge sportiste, kako bi Zlatibor postao baza paraolimpijskog sporta.
Šta savetuješ osobama sa invaliditetom?
– Smatram da treba imati visoke ciljeve. Kada se desi neka povreda kao što sam ja doživeo to je šok za organizam. Ali treba gledati napred, da se što pre prevaziđe, sa nekim svojim ciljevima. Ja sam pričao iz sfere sporta, ali ne mora to biti sport, to može biti bilo koja druga sfera života. Samo treba sebi postaviti ciljeve i težiti ka njima, da se dođe stepenik po stepenik do toga. Moj cilj pre povrede bio je olimpijske igre, a i sada posle povrede, da učestvujem na paraolimpijskim igrama. Ja sam donekle taj cilj ostvario. Moja želja je bila paraolimpijska medalja. Smatram da bih, u nekom narednom paraolimpijskom ciklusu, mogao da dođem do medalje. Naravno, trudiću se da ostvarim taj svoj cilj. Tako da treba samo imati velike ciljeve i težiti ka njima.
Podrška porodice
– Moj najveći uspeh u životu je to što imam dvoje dece, naravno i moja supruga. To je stub nekog funkcionisanja i uspeha normalnog čoveka. Oni su moja najveća podrška. Prate me na svim takmičenjima, daju mi vetar u leđa, što je preko potrebno i mislim da je to osnova svega.
Projekat „Snagom uma preko životnih prepreka“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije
