– Nadam se da ćemo umeti da cenimo naše zadužbinare i nekadašnje i sadašnje, a i da sami učinimo koliko možemo-istakla je Vesna Lučić, profesorka istorije
Posmatrano u teoriji, zadužbina je trajan poklon u vidu privatne imovine ili dobrog dela koje zadužbinar zaveštava za ostvarivanje društveno-korisnih ciljeva. Cilj svake zadužbine je da se njenim pravilnim korišćenjem i upravljanjem ostvaruju ciljevi i želje zadužbinara, a na korist narodu.
Vesna Lučić, profesorka istorije ističe da iako se zadužbinarstvo kod Srba počelo polako da vraća krajem devedesetih godina prošlog veka, pogotovo u obliku prikupljanja novca bolesnima i potrebi u građenju crkava i manastira, davanju legata školama za nagrađivanje darovitih učenika, ipak nije zaživelo u potpunosti, a i nailazi na indiferentan odnos i vlasti i društva.
Ona navodi da – najvažniji kriterijum za zadužbinarstvo je znati šta nam je stvarno važno u društvu i koje su to moralne norme koje sledimo. Mislim da smo se tu jureći za tzv. evropskim vrednostima, pogubili i udaljili od Svetosavskog puta.
Drugi pokazatelj je slabo korišćenje reči zadužbinar. Više se koristi strana reč sponzor, koja ukazuje na drugačiju prirodu odnosa darodavca i onog ko prima. Naime, zadužbinar vraća društvu jedan deo onoga što je od tog društva dobio, ne radi svog materijalnog dobitka, nego radi dobrobiti zajednice i tako šalje poruku i drugima, kako bi trebali prema tom društvu da se odnose. Sponzori finansiraju, ali se na taj način i promovišu. Uglavnom, nije im kriterijum, šta je ključno za razvoj društva da se neguje, nego se rukovode nečijom popularnošću, da bi na taj način došli do publike i potrošača.
Treći pokazatelj su, na primer u Užicu, odnos prema užičkim česmama, koje su nekada neki naši preci izgradili. Veliki broj česama ne radi, oko njih je prljavo, neke su i ižvrljane i o tome niko ne vodi računa, niti se o tome priča. Naši preci su to izgradili, a mi ne umemo to ni da održavamo.
Mališa Stefanović čiju su kuću njegovi potomci darovali Užicu za Muzičku školu, nema ni svoju ulicu-ističe Lučić.
I umesto da u svakoj situaciji i na svakom mestu bar pomenemo one koji su činili dobra dela, u svim medijima ćete pre videti informacije o incidentima, svađama, žute strane, crnu hroniku i ostalo negativno u društvu. Ne znači da i o tome ne treba pisati, ali truditi se da bude informativno, tačno. Izbalansirati dobre i loše vesti.
Zadužbinari i zadužbinarstvo su divna i slavna slika srpskog naroda. Komunizam je to bio potpuno ugasio. Nadam se da ćemo umeti da cenimo naše zadužbinare i nekadašnje i sadašnje, a i da sami učinimo koliko možemo. Mislimo dobro, radimo dobro i dobru se nadajmo, dodaje naša sagovornica.
Ona podseća da – Vuk Stefanović Karadžić kaže u svom Srpskom riječniku iz 1818. godine da je zadužbina “načiniti namastir ili crkvu, kao što su Srpski carevi i kraljevi gradili; potom je zadužbina načiniti ćupriju na kakvoj vodi ili preko bare; kaldrmu po rđavom putu; vodu dovesti i načiniti blizu puta; usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta; gladnog naraniti, žednog napojiti, golog odjesti…”
O zadužbinarstvu kod Srba nešto više znamo od doba Nemanjića, od druge polovine XII veka. Gradili su pored svojih čuvenih manastira, mostove i bolnice, sirotišta za decu. Osmanskim osvajanjem u drugoj polovini XV veka nestaju srpske zemlje, a sa njima se smanjuje i zadužbinarstvo.
Od ustanaka u prvoj polovini XIX veka zadužbinarstvo se opet rasplamsava i tako biva do početka Drugog svetskog rata.
Slavko Vejinović autor knjige “Zadužbinarstvo kod Srba” piše: “raditi mukotrpno čitavog života, sticati bogatstvo i sve to odjednom i velikodušno ostaviti svome rodu… mogli su da urade samo ljudi dubokih patriotskih osećanja, svesni nacionalnih interesa…i nadasve, interesa i potreba svog naroda.”
Međutim, sa pobedom komunizma u Srbiji, nakon Drugog svetskog rata, sva imovina zadužbina, legata i fondova došla je pod udar zakona o eksproprijaciji i nacionalizaciji.
Vraćanje imovine koje je zadužbinama bila oduzimana posle Drugog svetskog rata bilo je predviđeno Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju koji je u Srbiji usvojen 2011. godine. Međutim, u praksi ovo nije zaživelo, jer su zadužbine nakon nacionalizacije njihove imovine bivale ugašene, te se nije znalo kome vratiti oduzetu imovinu. S druge strane, zadužbinari su često svoju imovinu na upravljanje ostavljali Univerzitetu, Matici srpskoj, Akadamiji nauka i dr. organizacijama od ugleda, ali te organizacije po ovom zakonu nisu dobile mogućnost da im ova imovina bude vraćena.
I Užice je imalo svoje zadužbinare i zadužbine. Navešćemo samo neke: crkve Sv Marka i Sv. Đorđa, Užičke česme, velika imovina je darovana Užičkoj gimnaziji, nastanak današnje Prve osnovne škole, Muzička škola se nalazi u kući ratnog slikara i učitelja Mališe Stefanovića i drugo. Rista Tešić je ostavio Veliki park kao svoju zadužbinu, a duž puteva, još uvek, se mogu videti posađene šljive i orasi, da budu na “polzu” putniku-namerniku.
Projekat „Korak u korak, obrazovanje i zadužbinarstvo“ sufinansira Grad Užice. Stavovi izneti u datom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
