Primeri naših zadužbinara i darodavacapokazuju put kojim se može pomoći razvoju svoje sredine i ostati trajno upamćen
Muzička škola u Užicu nalazi se u objektu koji je građen u periodu od 1934-1936. godine za potrebe porodice Mališe Stefanovića, učitelja iz Užica. Kuća je građena po projektu Užičanina Miladina M. Prljevića, arhitekte koji je živeo u Beogradu. U periodu oslobođenog Užica 1941. godine, tokom novembra u kući se nalazio i radio Glavni Narodnooslobodilički odbor o čemu svedoči i 1952.godine postavljena spomen-ploča. Rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture od 29. aprila 1949. godine zgrada je stavljena pod zaštitu države. Za nepokretno dobro od izuzetnog značaja proglašena je 1979. godine. Te godine parterni deo zgrade dat je za potrebe škole za osnovno muzičko obrazovanje „Petar Konjović“, a sprat je ostao u vlasništvu Vojislava Stefanovića, sina Mališe i Dare Stefanović. Posle smrti po njegovoj želji, škola je dobila i prostorije na gornjem spratu čime su uslovi za rad škole dodatno poboljšani. U znak zahvalnosti prema plemenitom donatoru, škola od 2007.godine nosi ime „Vojislav – Lale Stefanović“.
U periodu posle Drugog svetskog rata postojala je namera da se kuća Mališe Stefanovića sruši, međutim zahvaljujući njenoj specifičnoj ulozi za vreme rata vek joj je produžen i sačuvana je do današnjih dana.
Direktor Muzičke škole „Vojislav Lale Stefanović“ Nebojša Đuričić navodi za „Vesti“ postojanje ove kuće i same zadužbine koja je ostavština čika Lala, za potrebe Muzičke škole doprinelo je tome da škola opstane i da se proširi.
– Sticajem okolnosti kada je u martu 2007. godine umro čika Lale, mi smo u septembru otvorili srednju muzičku školu i na taj način se i proširili i evo do dan-danas uvećava se broj učenika. Otvorili smo i izdvojena odeljenja tako da se škola širi noseći njegovo ime – istakao je Đuričić.
Priča o školi je lepa priču o dobročinstvu koje je usmerilo obrazovanje muzičkih talenata.
– Muzička škola je počela sa radom u prostoru Pedagoške akademije i bio sam prva generacija učenika te škole. Zatim je 1980.godine otkupljeno prizemlje zahvaljujući tadašnjem direktoru Muzičke škole Slavku Gajiću i njegovom ličnom poznanstvu sa Darom Stefanović, suprugom Mališe i majkom Vojislava. Dogovor je postignut između Opštine Užice i Dare Stefanović da se otkupi prizemlje i škola je narednih 27 godina bila samo osnovna muzička škola do 150 učenika – navodi Đuričić.
On dodaje da kasnije kada se čika Lale vratio iz Nemačke i kada je ovde počeo da provodi svoje penzionerske dane, zahvaljujući tadašnjoj direktorki Danijeli Sudzilovski, koja je uspostavila veoma dobru saradnju, s obzirom da nije imao dece, on je decu u školi prihvatio i smatrao kao svoju. I zaista uživao je što ovde postoji Muzička škola i što kuća „živi“ na taj način. U jednom trenutku on je testament promenio i rešio da sve ostavi Muzičkoj školi. Nesporno da je sve to zahvaljujući dobrom odnosu sa tadašnjim direktorima škole.
– Dok je čika Lale bio živ on je puno novca uložio u opremanje škole, uredio je dvorište i postavio ogradu, kupio je polukoncertni klavir, harmoniku, gitaru, flautu, a i umetničke slike u školi su njegova donacija. Tako da je za života mnogo novca dao i uložio u razvoj naše škole – objasnio je naš sagovornik.
– Posle smrti Vojislava Lala Stefanovića 2007.godine testamentom je ostavio po 18.000 evra u obveznicama Srpskoj pravoslavnoj crkvi Užice, Muzičkoj školi „Petar Konjović“ koja sada nosi ime zadužbinara, Učiteljskom fakultetu (sada Pedagoški fakultet), zatim osnovnim školama u kojima su radili Mališa i Dara i to „Dušan Jerković“, „Andrija Đurović“ (sada Prva osnovna kralja Petra Drugog“), školi u Sevojnu, u Kostojevićima i Narodnom muzeju Užice za kuću u Nemanjinoj 71 (koju je rođak Vojislava Stefanovića prof. dr Dragan Veselinović“ prvo poklonio Narodnom muzeju koja nije privedena nameni, pa je darodavac vratio i 2008.godine poklononio Srpskoj pravoslavnoj crkvi Užice koja je na tom prostoru napravila novi objekat za Parohijski dom.
Prvobitno kuća je u jednom delu arhitektonski drugačije izgledala o čemu svedoče i fotografije. Tokom Drugog svetskog rata s obzirom da je u njoj bio Narodnooslobodilački odbor, po rečima Đuričića samo to je spasilo od rušenja u periodu kada se gradio u blizini kompleks stambenih zgrada.
O velikom značaju ove zadužbine za školu i grad najbolje pokazuje primer Umetničke škole koja nema svoj prostor i gde Grad mora da izdvaja sredstva za iznajmljivanje prostora.
– Tako da mi nismo dobili kuću od čika Lala, pitanje je kako bi sve teklo vezano za razvoj same škole. Površina ove kuće je oko 600 kvadrata, jer smo je mi 2011. godine proširili još za potkrovlje i uspeli da uradimo rekonstrukciju i napravimo učionice i salu od sredstava koja nam je testamentom ostavio zadužbinar. Škola sada ukupno sa izdvojenim odeljenjima ima 700 učenika, ali nam sama dinamika nastave omogućava da se organizujemo i sve učionice su nam pune tokom celog dana – naglasio je direktor Đuričić.
Zgrada se održava i u dobrom je stanju zahvaljujući rukovodstvu škole i ona još uvek predstavlja jedan od najlepših objekata arhitekture Grada Užica.
O tom objektu izdvajamo i šta je zapisala i istoričar umetnosti Gordana Lazić navodeći: „Stefanovića kuća je data u obliku jednostavne kubične mase, slobodno položena u prostoru, glatkih površina sa fino obrađenim detaljima. Ima prizemlje i jedan sprat. Oba nivoa su fiksirana profesionalnim pravougaonim okvirom, tamnije boje, dok je sprat naglašen ugaonim balkonom. Kao izraziti predstavnik Prljevićeve estetike, ova zgrada ističe racionalno i funkcionalno shvatanje arhitekture. Umesto obilja detalja, karakteristični su sklad i poporcija, sa harmoničnim komponovanjem mase. Funkcionalizam Prljevićeve generacije je u prvi mah kritičarima delovalo kao osiromašenje arhitekture, ispostavilo se da je redukcija arhitektonske plastike donela modernom izrazu uzdržanost, odmerenost i eleganciju.“
Učenici ove škole koja nosi ime zadužbinara Vojislava Lala Stefanovića proneli su joj slavu ne samo u Užicu, nego i u Srbiji i inostranstvu. Jedan od primera je i Mirko Šunjevarić, učenik trećeg razreda Srednje muzičke škole na odseku za harmoniku u klasi Đorđa Vasiljevića koji je u Italiji na najprestižnijem takmičenju Svetski kup harmonike bio osmi što je izuzetan uspeh za njega lično prvenstveno, ali za i za školu.
Dodajmo, da je pored škola i crkve u Užicu poklonio i veliku donaciju za gradnju Hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu. Tim povodom patrijarh German dodelio je povelju Vojislavu i njegovoj sestri Olgi Stefanović kao ktitorima Hrama Svetog Save.
O ovoj izuzetnoj porodici štampana su i dva izdanja monografije „Porodica Stefanović zadužbinari grada Užica“ autora Desanke Drndarević.
Projekat „Korak u korak, obrazovanje i zadužbinarstvo“ sufinansira Grad Užice. Stavovi izneti u datom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
