– Ovim poklonom obezbeđujem budućnost moje građe za one koji ostaju posle mene – rekao je za „Vesti“ profesor Golemović
U Muzičkoj školi “Vojislav Lale Stefanović” u Užicu potpisan je ugovor između prof. dr Dimitrija O. Golemovića, etnomuzikologa i kompozitora i Nebojše Đuričića, direktora Muzičke škole kojim se zapisi tradicionalnih narodnih melodija užičkog kraja poklanjaju ovoj ustanovi. U ličnoj arhivskoj građi profesora Golemovića je tradicionalno pevanje koje je digitalizovao, knjige i terenski dnevnik, koji će biti u novoosnovanom arhivu škole. Kako je navedeno to je od velikog značaja za budući razvoj lokalne kulturne baštine i trajno čuvanje kulturnog nasleđa u muzici.
Prof. dr Dimitrije O. Golemović rođen je u Beogradu, ali još od studentskih dana počeo je da obilazi sela i tonski beleži izvorne melodije. Za prikupljanje materijala kako kaže obišao je preko 500 sela, sakupio je na desetine hiljada narodnih melodija, snimio audio i deo video materijala uz fotograđu.
– Ovaj teren počeo sam samostalno da obilazim kada sam radio diplomski 1976/77 godine, da bi kasnije moj teča Radenko Lazarević, geomorfolog meni učinio životnu uslugu. On me upoznao sa vodećim naučnicima antropolozima i etnolozima, odveo me u muzeje, a zatim i moju koleginicu Oliveru Vasić, koja se bavila igrama, pa su nas uveli u njihove projekte. Sa njima sam počeo da istražujem užički kraj u okviru projekta 1982.godine sa Radom Poznanovićem i užičkim Narodnim muzejom. Tada smo sistematski počeli da obilazimo ovaj teren. Mi smo to završili 1985. godine kada sam predao knjigu u štampu koja se zove „Narodna muzika užičkog kraja“, a onda su je prekrstili u titovoužički kraj što je ostalo na korici. Moj naslov je užički koji je ostao u potkorici, jer ne postoji titovoužički kraj. A knjigu „Zabave i igre užičkog kraja objavili smo Olivera Vasić i ja u izdanju Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) – navodi prof. dr Golemović.
O događajima sa terena naš sagovornik navodi slučajne susrete po selima, pomoć koju su mu pružali da bi stigao do komšija ili do onih koji su mu bili zanimljivi za izvorno pevanje ili običaje.Nije imao kola, putovao je autobusom ili vozom i po dolasku u neko selo raspitivao se o ljudima koji su čuvari tradicije.
– Nosio sam magnetofon, trake, fotografski aparat i tako sam išao po Srbiji. Kada mi objasne gde mogu neke ljude da nađem i da ih snimim, oni me dočekaju sa rakijom i hranom i pitaju me „šta ti treba?“. Zahvaljujući tim dobrim ljudima, zaista sam uživao idući po selima, razgovarajući sa ljudima i bežeći ono što je naše izvorno i najvrednije prenošeno sa generacije na generaciju.
Moj doprinos je i što sam prvi otkrio pevačice iz Ribaševine poznatije kao „Ribaševke“ . One su mi bile kao rod rođeni i jednom prilikom sam ih fotografisao na Zlatiboru, pa sam tu fotografiju stavio na naslovnu stranu gramofonske ploče „Ribaševke“. To je prva gramofonska ploča izvorne muzike kod nas Srba – ističe naš sagovornik.
Puno toga imam, navodi naš sagovornik dodajući da se građa odnosi na celu Srbiju, pojedine krajeve Bosne i Hercegovine, sačuvan je i deo izvornog stvaralaštva iz Hrvatske jer je građu prukupio od ljudi koji su je napustili posle ratova ili „Oluje“, zatim iz Crne Gore, kao i iz Severne Makedonije gde je istraživao Srbe. Sve je to moja građa koju imam, ali tome dodajem i muziku Srba Krajišnika koju još uvek sakupljam.
Prvu zbirku sam poklonio Aleksincu, sada Užicu, sledi Gornji Milanovac sa muzičkom građom iz Šumadije, pa Boljevac sa zbirkom istočne Srbiju, pa Sombor sa muzičkom tradicijom Vojvodine, i na kraju u Bačku Topolu šesta zbirka sa građom Srba Krajišnika koji su u ovom trenutku možda najbolji čuvari tog starog tradicionalnog pevanja, objašnjava naš sagovornik.
Profesor Golemović ističe da je pobornik decentralizacije i ništa ne može da učini osim na planu kulture.
– Zato kažem da nisam vlasnik ove građe, nego sam je samo dobio na pozajmicu i sada je vraćam korenu. Imam želju da šest ustanova po Srbiji dobiju svaki svoj kraj i da se o tome staraju, unaprede sa skupljanjem još građe, apliciraju za razne projekte, rade istraživanja, digitalizaciju, izdavanje CD-a. Najvažnije je etabliranje jedne baze podataka koja bi u svim centrima bila ista i gde bi svaki zapis bio uveden po kriterijumima. To bi omogućilo međusobnu razmenu, ali i ne samo čuvanje građe već bi je učinilo dostupnijom.
Od kada zna za sebe kako kaže koristi izreku „treba da se odliva, da bi moglo da se dolije“ jer i voda koja se ne pije iz bunara, ona obajati.
– Ovim poklonom užičkoj Muzičkoj školi hoću da se obezbedim, da ono što mi je najvrednije i što sam sakupio na terenu kao etnomuzikolog ostane sačuvano od zaborava. U okviru zbirke je i terenski dnevnik koji sada kada čitam ostajem zapanjen šta sam sve zapisivao. Taj moj dnevnik može da bude i buduća knjiga.
Ovim poklonom obezbeđujem budućnost moje građe onima koji ostaju posle mene – zaključio je profesor Golemović.
U Muzičkoj školi „Vojislav Lale Stefanović“ u Užicu postoji i etno sekcija tako da će učenici sa radom na ovom materijalu moći da imaju uvid šta je sve sakupljeno na terenu.
