Tijana Čekerevac, mlada devojka iz Priboja, koju je saobraćajna nezgoda prikovala za kolica, sada je uspešan student Pedagoškog fakulteta, ali i član Atletskog kluba “Pora” iz Užica. Sport joj je promenio život, a svima koji su u situaciji kao i ona savetuje da ne oklevaju već da se bave onim što će im ulepšati život.
Ovih dana će biti četiri godine kako ti se desila saobraćajna nezgoda, koja ti je promenila život. Šta se zapravo tada dogodilo?
– Uskoro će se navršiti četiri godine od tog 15. decembra 2020. godine. Ja sam sa društvom išla na Zlatibor, i u povratku kući smo imali udes. Ja moram da kažem da se udesa konkretno ne sećam, ne znam šta je bilo. Samo znam da smo sleteli sa puta i to iz priča. Prvo čega se sećam posle toga jeste Urgentni centar u Beogradu, a ja sam do Urgentnog u Beogradu prošla i bolnicu u Priboju i u Užicu, ali se ja zaista ničega ne sećam. Dva dana nakon saobraćajke imala sam operaciju u Beogradu, a u avgustu 2021. godine sam se operisala u Turskoj, gde mi je urađena dekompresija kičme.-
Kako si prebrodila taj period kada si shvatila da ćes ostati vezana za kolica?
– Ja prvo nisam verovala, mislila sam da je sve to jedan san. Kako je vreme odmicalo imala sam veliku podršku od majke, sestre, očuha, zapravo cele porodice. Pošto je to bilo vreme korone nije bilo poseta, ali oni su uvek se snalazili da dođu da me vide i držali su me nekako da ne padnem psihički, jer sam mesec dana provela u Urgentnom, a posle toga tri meseca u banji. Majka me nijednog momenta nije ostavila samu, sve vreme je provodila sa mnom. Ja mislim da sam zbog toga izgurala sve to, jer da sam ja bila sama verovatno bih psihički potonula. Meni nije ni doktor, niti bilo ko objasnio šta je i kako je, već su oni sve pričali sa majkom, pošto sam ja bila maloletna, imala sam 16 godina. Zaparavo, je na nju spao teret da mi ona objasni kako će mi biti dalje u životu.-
Posle skoro četiri godine, stiče se utisak da ti funkcionišeš najnormalnije. Šta je to što je promenilo tvoj život?
– Da budem iskrena najviše sport. Ja se jesam osamostalila mnogo pre nego što sam došla u Užice, ali i dalje sam uvek imala mamu, tu po strani. Pošto sam ja srednju školu završavala u Užicu u četvrtoj godini, kad sam bila ovde na trgu sam upoznala Miloša i on me pitao da li ću da se bavim sportom, ali ja i dalje to nisam htela. I onda na nagovor prvenstveno majke, pa onda i svih ostalih i Miloša ja sam sa njim popričala šta će mi sutra taj sport doneti, najpre da se osamostalim, da mogu sama da funkcionišem u svemu, da sutra ne čekam majku za sve. I onda sam se prošle godine u septembru preselila u Užice, živela sam u stanu sama, i tu sam stvarno najviše shvatila da neće biti uvek majke tu pored mene da mi pomaže. I sad sam u Studentskom domu, druga sam godina na Pedagoškom fakultetu.-
Kako sada funkcionišeš, kako uslađuješ sve obaveze?
– Malo je teže da uskladim sve obavze, jer recimo kada je bilo državno takmičenje meni je tad bio ispitni rok. Onda sam morala da učim i za ispite i da se spremam, da vežbam za takmičenje, ali mislim da sam uspela. Samo je bitno da se uskladi vreme, da nađeš vremena za sve i da shvatim da moram sve to, tako da sam to izgurala. A ovako što se tiče treninga u Užicu funkcionišem samo sa kolima. Malo je teže naravno dali ako želimo da dođemo do nekog cilja, moramo da prođemo prvo kroz neke teške stvari.-
Treniraš već godina u AK “Pora” u Užicu. Šta si sve od medalja osvojila?
Prvo sam učestvovala na državno takmičenje, gde sam osvojila drugo mesto u bacanju koplja. Posle toga sam bila na MOSI igrama, gde sam u parapikadu osvojila treće mesto, trka u kolicima na 100 metara drugo mesto i bacanje kugle drugo mesto. Sad smo imali republičke igre u Vrnjačkoj Banji i tu sam osvojila prvo mesto za koplje i kuglu i drugo mesto za disk. To su uspesi u zemlji, ali videćemo kako će biti u inostranstvu.-
Kakvi su ti planovi za dalja takmičenja? Da li je olimpijska medalja Nebojše Đurića i tebi podstrek za dalja takmičenja?
– Nebojša mi je stvarno veliki uzor, zato što smo zajedno uvek na treningu i kada idemo da bacamo i što se tiče teretane, Gde god da smo, uvek smo zajedno. I kada vidim njegov trud i do čega je došao svojim radom i trudom, stvarno me to podstiče me da i ja tako nekad osvajam medalje. Veliki uzor mi je i Miloš Zarić, koji se sada ne takmiči, alii za sebe ima ogromne uspehe.-
Šta je tvoja poruka osobama sa invaliditetom?
– Moja poruka je da se ne ustručavaju kao ja, jer sam se ja dosta ustručavala. Sada sam shvatila da je to mnogo loše. Treba da se proba sve, jer kad pogledamo ljude kao što su Đuka i Miloš, zapravo su oni, po meni, mnogo sposobniji i uspešniji od nekih ljudi koji su na nogama.
Projekat „Snagom uma preko životnih prepreka“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije
