Užičanka Sanja Tripković je viši konsultant i menadžer Lean projekta kompanije Makoto Investiments u kojoj je angažovana od 2008.godine. (Lean koncept u upravljanju proizvodnjom omogućava neprestano unapređivanje poslovanja). Predvodila je Lean transformaciju u japanskim malim i srednjim preduzećima i globalnim operacijama u Japanu.. Podatak vredan pomena je da je kao mladi prevodilac, pre oko petnaestak godina, prevela dramu “Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića za potrebe japanskog teatra, čime je Simovićev komad postao prva srpska drama izvedena u Japanu.
Otkuda Užičanka sa Megdana u geografski udaljenom, ali Srbiji jako bliskom i prijateljskom Japanu?
Diplomirala sam Japanski jezik i knjizevnost na Beogradskom univerzitetu i iste godine sam otišla u Japan kako bi tamo nastavila magistarske studije. Od 2003. godine pohadjala sam predavanja na Cukuba univerzitetu (Tsukuba University) najpre kao student istraživač, a zatim kao student na magistarskim studijama. Magistrirala sam Japansku knjizevnost i uporednu kulturu 2006. god .Nakon toga, bila sam deo tima naše ambasade u Tokiju tokom dve godine. Zatim sam, kao prevodilac i koordinator pomagala realizaciju JICA projekta u Srbiji. Kroz brojne projekte na kojima sam učestvovala, imala sam priliku da upoznam moje sadašnje kolege, a pre svega vlasnika kompanije Makoto (Brad Schmidt – Bred Smit) i njegovu porodicu. Imali smo sličan pogled na kulturni aspekat Japana i način poslovanja, kao i prezentovanje istih u drugim kulturnim sredinama. Kulturni aspekt je važan faktor uspeha u poslovanju u Japanu. Odmah smo se razumeli i već duži niz godina saradjujemo. U kompaniji Makoto imala sam priliku da upoznam detaljnije Kaizen/lean metodologiju i neke od najznačajnijih instruktora iz tog sektora u Japanu, koji su me kasnije obučavali.
Šta je Lean transformacija u japanskim malim i srednjim preduzećima koju ste predvodili?
Lean transformacija je jedinstvena operativna filozofija koja pomaže unapredjenju poslovanja u svim sektorima, od proizvodnje preko logistike i administracije do zdravstvenih, uslužnih i drugih delatnosti. Zasnovana je na produkcionom sistemu Tojota i ima za cilj stimulisanje rada koji donosi direktne vrednosti kupcu, kao i zaposlenima, i kompaniji, kroz eliminaciju aktivnosti koje se smatraju nepotrebnim i koje smanjuju efikasnost rada. „Kako sa što manje raspoloživih sredstava, kao što su vreme, novac, ljudski resursi, nedostatak stručnog znanja itd., dostići željene rezultate i obezbediti sigurnost na radu, najbolji kvalitet, dostavu na vreme i povoljne cene”, je pitanje koje otkriva sustinu Lean transformacije. „Proizvesti samo ono što kupac želi, kada želi i koliko želi”. To je Just-in-time (tacno na vreme), jedan on dva ključna principa Lean-a. Tu je i, na japanskom, Jidoka (Djidoka), odnosno “autonomacija“, ili automatsko prepoznavanje problema, koje bi odmah zaustavilo mašinu i sprečilo stvaranje škarta. Ljudski faktor je ključan za Lean transformaciju. Smatra se da su ljudi bogatstvo kolektiva i stimulišu se da brzo i sigurno prepoznaju probleme u poslu i predlože ideje kako ih rešiti. Iz iskustva znamo da se svaki rešeni problem pretvara u ”zlatni dukat”, bogatstvo kompanije. Radi se na transparentnosti i motivisanju zaposlenih. Viši i srednji menadžment je dužan da omogući radne uslove u kojima će zaposleni biti u mogućnosti da iznose i rešavaju probleme i unapredjuju poslovanje. Moraju biti ohrabreni, podržani i nagradjeni za svaki ostvareni uspeh. Nove ideje za unapredjenje koje zaposleni promovišu su izazov za neke od postojećih standarda, ali je redovno preispitivanje i obnavljanje, dalje unapredjenje standarda suština.
Ko su klijenti kompanije u kojoj radite?
Makoto saradjuje sa japanskim i stranim kompanijama, u Japanu i sirom sveta. Imamo iskustva sa uspešnim rezultatima u različitim industrijama. Takodje, jezik i kultura nisu prepreka uspešnoj primeni lean transformacije. Samo je važno prevesti prave koncepte na nacin da budu razumljivi u datoj kulturnoj i radnoj sredini. Navešću samo neke delatnosti u kojima smo postigli uspeh. Proizvodnja kozmetickih aparata, organizacija gradjevinskih projekata, organizacija mehaničarskih radnji, upravljanje magacinom, proces prodaje softvera, proizvodnja dugotrajnih boja i lakova, proizvodnja deterdženata, avio delova, nameštaja, proces pošumljavanja ogolelih područja itd.
Šta je po vama najveća vrednost japanske privrede i gde vidite da postoje mogućnosti saradnje sa užičkom privredom?
Najveca vrednost japanske privrede je u vrednovanju i stimulisanju ljudskih resursa, kao i ravnoteži koja postoji u kombinaciji manuelnog i digitalizovanog. Postoji jasna podela izmedju onoga sto mogu da rade roboti, i onoga sto mora da radi covek. Pozitivno stimulisanje i aktiviranje ljudskih talenata je sustina istinskih inovacija. Takodje, dobar i kontinuiran kvalitet je karakteristika japanske privrede. „Made in Japan“ je sada vec brend sam po sebi. Nas kraj obiluje voćem i povrćem dobrog kvaliteta, kao i mesnim i mlečnim
proizvodima i pićem, pre svega rakijom. Proizvodi kao sto su kajmak i pršuta su već zaintrigirali moje japanske kolege. Potrebna je posebna procedura i rešavanje administracije na najvišem nivou, a kada bi se zvaničan sporazum o uvozu/izvozu uspostavio, odmah bi se angazovali. Rakija, takodje zauzima posebno mesto u srcu svih mojih prijatelja Japanaca koji su posetili Srbiju i imali priliku da je probaju. U Japanu postoje razne vrste brendija, ali rakija kao sto je šljivovica je nepoznata japanskom tržištu. Mnoga preduzeća u našem kraju su jako napredna, a neka cak primenjuju i po neki deo kaizen/lean metodologije. Saradnja sa naprednim kompanijama je moguća i kroz razmenu znanja iz ovih oblasti i obuke kadrova.Mogucnosti saradnje sa uzickom privredom postoje i u sektoru turizma, koji bi uključio sam grad, kao i okolne planine i seoska naselja. Mnogi Japanci su upoznati sa dostignućima Nikole Tesle. Užice je pravo mesto da se podsete na njegovu veličinu kada dodju u hidrocentralu koja radi po Teslinom principu.
Šta našim preduzećima nedostaje u poboljšanju napretka sfera proizvodnje, inženjerinbga, poslovanja? Koji bi pelcer valjalo preneti iz Japana?
Mislim da su potrebna veća ulaganja u obuku zaposlenih i stimulacija pojedinaca i grupe da aktivno učestvuju u donošenju odluka i unapredjenju poslovanja. Ljudi su blago kompanije. Ukoliko razumeju zašto su postavljeni na odredjeno radno mesto i sta je vizija kompanije, ukoliko su obučeni, uz samo delimična uputstva mogu doprineti efikasnijem vodjenju svakodnevnih poslova i unapredjenju. Treba razvijati timski duh u radu. Kada neko dobro uradi posao, treba ga pohvaliti i nagraditi. Preporučuje se digitalizacija nakon što se najpre procesi pojednostave i unaprede po modelu ideja zaposlenih. Onda budu dosta manji troškovi digitalizacije, a i softver je u skladu sa potrebama datog procesa i zaposlenih. On služi u naše svrhe. U Japanu lideri timova i menadžeri postavljaju svoje radne stolove pored proizvodne linije ili dela gde se zaista odvija rad koji donosi vrednost kupcu. Imaju maksimalan i pravovremen uvid u stanje na terenu i tako su u mogućnosti da odmah pomognu operateru ukoliko ima neki problem. Njihove kancelarije su u staklu, a stolovi i stolice, kao i kabineti su na točkovima, kako bi bili što pokretljiviji i omogućili različite timove da rade zajedno i menjaju izgled radnog prostora prema potrebama posla.
Malo je poznata činjenica da ste Simovićeve „Šopaloviće“ preveli na japanski jezik.
Ljubav prema književnosti i pisanju paralelo negujem. Zahvaljujići velikom razumevanju kolega u kompaniji Makoto i podrške koju su mi ukazali, uspevam da pišem i prevodim. Tako sam 2009. imala čast da prevedem dramu gospodina Ljubomira Simovića, „Putujuće pozorište Šopalovic” na japanski jezik. To mi je bilo veliko zadovoljsto. Tada je u Tokiju odigrana i predstava po Simovićevom tekstu u izvodjenju pozorišne grupe Black Tent (Crni šator) koja ima dugu i značajnu istoriju.
Koliko često dolazite u Užice, kako se grad menja posmatrano vašim očima?
Relativno često dolazim. Trudim se da dodjem jednom godišnje. Svaki dolazak je inspiracija za sebe. Grad svake godine oživljava uz neki novi objekat, ali lično me ponese svako otkriće novog saznanja da je neka od kuća gde sam se igrala dok sam bila mala, u stvari kuća nekog znamenitog Užičanina ili ima značajnu istorijsku priču. Ako je još i dobro očuvana, onda susret sa svakim kamenom me ispunjava. Bogatstvo je naša reka i šetačka staza koja prolazi kroz grad. Jutarnje šetnje su nezaboravno iskustvo. Volim da posetim i Narodno pozorište, kao i bioskop. Aktuelne predstave i filmovi su na repertoaru i to me raduje. Nekada uspem da odgledam neki film pre nego što stigne u Japan. To je moćan osećaj.
Osećate li i kakvu vrstu nostalgije za rodnim gradom? Dragi ljudi, ulice, drugari iz škole, komplet-lepinja, ili nešto sasvim drugo?
Mislim da nije u pitanju nostalgija. To je jednostavna činjenica da sada, u odredjenom trenutku, na odredjenom mestu postoji grad koji vas čeka raširenih ruku. Svaka poseta je novo iskustvo, svaki put je kao prvi iako vreme provodim sa porodicom i prijateljima. Isti pejzaži, različiti prijatelji, ili obrnuto, isti prijatelji, a različiti pejzaži uvek nagoveštavaju nešto novo. Pre me sve asocira na budućnost, nego na prošlost. Komplet lepinja je tu da nas opomene na trajne vrednosti!
