Na današnji dan, 22. aprila 1999. godine, tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, prvi put je pogođena zgrada Pošte u centru Užica. Napad je doveo do potpunog rušenja objekta, 7. maja iste godine u drugom bombardovanju, kada su razoreni i svi uređaji tadašnjeg „Telekoma“.
Kako se navodi u zapisima iz tog perioda, usled potpunog uništenja telekomunikacione infrastrukture, izvan funkcije ostale su sve telefonske centrale. Užice je u tim trenucima ostalo potpuno bez veze sa svetom – utihnulo je čak 18.000 telefonskih linija.
Meseci koji su usledili doneli su velike poteškoće građanima Užica, koji su, pored svakodnevnih izazova ratne svakodnevice, bili uskraćeni i za osnovno ljudsko pravo – pravo na komunikaciju. Ipak, zahvaljujući velikim naporima radnika „Telekoma“, počelo je postepeno uspostavljanje linija.
– U početku je 500 telefona za najnužnije korisnike obezbeđeno iz pošta u Sevojnu, Krčagovu, Turici i na Beloj Zemlji – svedočio je Milovan Petrović, tadašnji direktor užičkog „Telekoma“.
Potpuna normalizacija telefonskog saobraćaja nije usledila do kraja 1999. godine. Mnogi građani su mogućnost komunikacije dobili tek pred kraj godine, u vremenu kada mobilni telefoni gotovo da nisu bili u upotrebi.
Bombardovanje je ostavilo posledice i na okolne objekte. Teško su oštećeni nova zgrada „Telekoma“, Dom zdravlja, Narodno pozorište, Biblioteka, kao i zgrada SUP-a, Suda, brojni prodajni objekti, stanovi i privatne kuće u blizini.
Danas, 24 godine kasnije, Užičani se sa pijetetom sećaju dana kada je njihov grad ostao bez glasa, ali i ljudi koji su, uprkos svemu, pokazali hrabrost i istrajnost da taj glas vrate.
