Prošlo je 26 godina od NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), ali svi koji se sećaju tog vremena do detalja opisuju događaje koji su obeležili naše živote. U „Vestima“ godinama tim povodom objavljujemo razgovore sa učesnicima iz različitih oblasti u odbrani naše zemlje, da se nikad ne zaboravi tih 78 dana NATO agresije 1999. godine.
Sa Radomirom Đerićem, sada pukovnikom Žandarmerije u penziji, a tokom NATO agresije kapetanom policije i instruktorom za borbenu obuku, razgovaramo o učešću u ratnim dešavanjima na Kosovu i Metohiji. Mnogo je događaja i ljudi o kojima govori, o hrabrosti naših vojnika i policajaca, o paklu kroz koji su prošli, o 35. odredu A formacije u kojoj nije bilo poginulih, a činili su je pripadnici iz užičkog kraja… Sećanja ponovo oživljavaju uspomene na to tragično proleće, uz stalno podsećanje na poginule borce koji ne smeju biti zaboravljeni kao ni njihove porodice.
Kada je počela NATO agresija na SR Jugoslaviju, gde ste bili tog 24. marta 1999. godine?
To veče 24. marta zatekao sam se u Centru za obuku na Tari kada me je visoki oficir Ministarstva policije obavestio da je bombardovana Klisa. Sledećeg jutra prebacili smo se po naredbi Ministarstva u Mitrovo polje, gde noć nismo smeli provesti u objektima Nastavnog centra Policijske akademije već smo se dislocirali u obližnji Borjak, na nekoliko kilometara od Mitrovog polja. Trećeg dana usledila je ponovna naredba da se pripadnici OPG-operativno poternih grupa iz Novog Sada upute u matičnu jedinicu na Kosovu i Metohiji, a ja sam se vratio u Užice po opremu, da bih se priključio 35. odredu PJP – posebne jedinice policije, gde su obučeni pripadnici policije bili velika pomoć u borbi sa OVPBM teroristima. Bio je to nepravedan, težak rat jer je 19 najjačih sila napalo SR Jugoslaviju, a mi smo ušli u borbu sa njima braneći našu zemlju na Kosovu i Metohiji.
Koje ste poslove tada obavljali i šta biste izdvojili?
Na Kosovu i Metohiji za vreme agresije komandant 35. odreda priključio me u sastav Komande, tako da smo prošli od južnih obronaka Kopaonika do severnih obronaka Šar planine u borbi sa teroristima. Oni su bili perfidni neprijatelji koji nisu ulazili u otvorenu borbu nego su nas podmuklo sa visinskih tačaka sačekivali i nanosili nam gubitke. Mi smo na vreme krenuli sa obukom, tako da smo pripremljeni ušli protiv NATO-a i terorista jer su nas svakodnevno napadali u svim pravcima kretanja. Prilikom borbe na Bajgori teroristi su tražili pomoć NATO avijacije koja nas je pratila tako da je sve gorelo za nama, dok smo ispred njih brzo napredovali i izbegavali udare. Mi smo bili obučeni i školovani po međunarodnom humanitarnom i ratnom pravu, a teroristi su vešto skidali vojničku uniformu ispod koje su nosili civilno odelo, pa smo se prema njima i odnosili kao prema građanima. Naš 35. odred u A i B formaciji uspešno je izvršavao zadatke uz manje gubitke. Imali smo poginulih i u drugim formacijama koje nikada ne smemo zaboraviti. Ranjene smo izvlačili zahvaljujući taktici koju smo primenjivali uz upotrebu tehnike. I sada imamo u službi momke koji su tada ranjeni i trpeli su užasne bolove zbog povreda, tako da im se divim na hrabrosti. Mi smo osnovali Udruženje veterana Posebnih jedinica policije (PJP) koje čuva sećanje na naše pripadnike i redovno obeležavamo datume stradanja naših boraca, ali i prikupljamo humanitarnu pomoć za potrebe ranjenih pripadnika, njihovim porodicama i teže oboleloj njihovoj deci.
Kada se setite tog perioda šta vam je bilo najteže?
Taj period se ne zaboravlja, ali najteži su bili udari avijacije. Mi smo bili potčinjeni oružanim snagama, tako da smo zajedno preživeli teške trenutke. U nemogućim uslovima pomogla nam je obučenost i maskirna disciplina, jer da smo se nevojnički ponašali sigurno se niko ne bi vratio živ. Ističem da smo uz dobro obučenu taktiku primenjenu na terenu to doveli na nivo da je najvažnije da sačuvamo ljude. Cilj obuke maskiranja bio je prilagođavanje terenu, uslovima i godišnjem dobu uz korišćenje formacijskih i prirodnih sredstava. Teroristi OVPBM nikada nisu izašli linijski, formacijski, nego gerilski po grupama samo da nam nanesu gubitke, zatim da beže i sakriju se. Da smo tada sa njima tada raščistili ne bi im palo na pamet u narednih 100 godina da pomisle na nove napade. Mi smo njih vojnički porazili, ali došlo je do potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Nisu nas vojnički pobedili, zato to nazivam otmicom teritorije Kosova i Metohije. To su mi najteži trenuci u karijeri.
Ko je sve činio Posebne jedinice policije iz našeg kraja?
Naš 35. odred sačinjavali su pripadnici Sekretarijata iz Užica (Prijepolja, Priboja, Bajine Bašte, Arilja, Požege i Kosjerića kao i Sekretarijata Šabac, Novi Pazar, Čačak, a B i C varijantu popunjavali su isto pripadnici i vojni rezervisti MUP-a. Moral pripadnika prema odbrani zemlje ništa se nije razlikovao od naših predaka u Velikom ratu, Drugom svetskom ratu… U genima nam je ta naša junačka i herojska krv.
Šta biste izdvojili za tih 78 dana NATO agresije?
Puno toga ima, a najgore je bilo kada nam pripadnik izgubi život, zatim kada je gorela od NATO avijacije velika teritorija Kosova i Metohije i kada smo saznali za Kumanovski sporazum. Često mi se vraćaju slike šta se sve dešavalo. Podsetiću, da je posle toga u Kopnenoj zoni bezbednosti sa istim akterima bila repriza svega što se dešavalo tokom agresije i borbe sa teroristima.
Gde ste se zatekli kada je potpisan Kumanovski sporazum?
Odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova izvučen sam pet dana ranije iz Kosovske Mitrovice u Petrovo Selo da nastavimo sa obukom OPG-operativno poterne grupe Ministarstva unutrašnjih poslova iz Posebnih jedinica policije koje su bile nešto obučenije od ostalih pripadnika. To se uspešno pokazalo u svim taktičkim radnjama, a u Petrovu Selu svaki odred je davao po jedan broj ljudi od kojih smo odabrali najbolje, da bi od 250 napravili instruktorski tim.
Šta biste još izdvojili iz vaše profesionalne karijere?
Jednom prilikom sam izjavio u medijima da sva moja rodbina i moji najmiliji znaju da kada bih trebao ponovo da branim zemlju, isto bih učinio. To je i nasleđe mojih predaka, odlikovanih ratnika od kojih sam slušao šta je neprijatelj i kako se istorija ponavlja. Ja nisam jedini koji o tome govori. I zaista naš kraj je vojnički nastrojen.
Koja ste sve odlikovanja dobili kao pripadnik policije?
U redovnoj službi odlikovan sam Medaljom rada, zatim Ordenom prvog reda za bezbednost, od ministra unutrašnjih poslova nagrađen pištoljem, a u toku radnog veka tri puta vanredno unapređivan. Od Udruženja veterana PJP kome pripadam dobio sam spomenicu sa mačem.
Kako posle 26 godina gledate na taj period?
Analize, rekonstrukcije, slike… boli me u duši nepravda. Ceo život sam sprovodio zakonitost, ali ne da mi mira otimanje svete srpske zemlje Kosova i Metohije, zaključio je Đerić.
Iz biografije
Radomir Đerić bio je od 1984-2005. godine pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova i sa službom je počeo u Kosjeriću, a zatim u Užicu. Završio je Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu i Fakultet bezbednosti u Beogradu. Obavljao je najsloženije bezbednosne zadatke na granici sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije u Kopnenoj zoni bezbednosti gde je bio zamenik komandanta OPG-a Gorana Radosavljevića Gurija. Kako ističe za „Vesti“ vrhunac njegove karijere je načelnik Odeljenja za obuku u Komandi Žandarmerije, a penzionisan je u činu pukovnika.
