Uprkos uvreženom mišljenju da je manjkavost saobraćajne infrastrukture najveći problem užičkog saobraćaja, građani Užica u našoj mini-anketi kao glavni problem izdvajaju ponašanje učesnika u saobraćaju – vozača i pešaka – i nepoštovanje propisa.
Jelena Mijatović, vozač sa Aleksića mosta:
– Mislim da je tranzit najveći problem, i to govorim kao vozač, kao neko ko živi na Aleksića mostu. Raskrsnica kod „Andrije Đurović“ je u špicu prava katastrofa. Zatim, neobeleženi ili nedovoljno obeleženi pešački prelazi, posebno u blizini škola. I treće – parking je užasan problem! Ogroman broj automobila, a premalo parking mesta. Kad se vraćam s posla, kružim po pola sata oko zgrade da bih našla mesto. Mislim da rešenje saobraćajnih problema u gradu zahteva energičniji pristup. Užicu treba više kružnih tokova. Kružni tok je najsavršenije rešenje jer ubrzava tok saobraćaja. Smatram da bi jedan trebalo postaviti kod škole „Andrija Đurović“, ali i na još nekoliko lokacija u gradu.
Željko Dogandžić, vozač sa 40 godina staža:
– Užice ima previše automobila za ovakvu konfiguraciju terena u centru grada. Drugi veliki problem je nedovoljan broj parking mesta. Treći problem je needukovanost pešaka – pre svega mislim na prelaske van obeleženih prelaza. Veliki je problem i što šleperi prolaze kroz centar grada ka Bajinoj Bašti, a obilaznica nikako da se završi. Radi se nešto, ali stalno se odlaže! Kod vozača mi posebno smeta nervoza – što je, verovatno, posledica gužvi, velikog broja vozila, čekanja, stalnog „stani–kreni“. Slabo koristimo gradski prevoz, a trebalo bi više – jeftin je i ne zagađuje vazduh.
Slavko Stojić, penzioner, ljubitelj šetnje:
– Obično šetam po prirodi, kroz tunele, idem na bazen, evo sada pešačim iz „Lidla“… Najgori su stari automobili. Kada idem uz Dovarje, ne mogu da dišem. Sin mi živi u Hajdelbergu u Nemačkoj – tamo kola kakva mi ovde vozimo ne mogu ni da se registruju i odmah se izbacuju. Kao penzioner imam besplatnu kartu za gradski prevoz, ali sebi kažem da mi je zdravije da pešačim. Od 1971. godine, kad sam pošao na fakultet, nisam popio nijedan jedini lek. Zato savetujem: smanjite upotrebu automobila i vozite samo kada je zaista neophodno.
Milivoje Jovanović, Užičanin koji u 84. godini pešači od Četiri solitera do rođake kod Medicinske škole:
– Ne znam mnogo o saobraćajnim problemima jer nemam auto. U Užicu ima gužvi, jer je takav teren. Da je ravnica, ne bi bilo ovakvih problema. Svi dolaze kolima u centar da nešto kupe i parkiraju. Na Zabučju nema gužve – prazna ulica. Ali i moji dođu u centar, pa moraju da parkiraju. Šta se promenilo u psihologiji vozača? Danas su bezobrazni – puše, pričaju na mobilni i voze. U moje vreme, kad sam ja vozio, više je bilo pijanih vozača, ali je bilo i više kulture. Kao bivši vozač, apelujem: budimo kulturniji u saobraćaju.
Milomir Stefanović iz Buara:
– Najveći problem u užičkom saobraćaju su pešaci! Ne gledaju kuda prelaze ulicu, posebno na Glavnoj ulici. Gledaju u telefon i ne osvrću se ni levo ni desno… Ljudi već nailaze kolima, a pešak prelazi kao da je sam na putu. Nisam vozač, ali ovo što rade pešaci na ulicama Užica je zaista neodgovorno i opasno.
Dušan Knežević, sa stajališta „Ribar“:
– Najveći problem užičkog saobraćaja je broj automobila. Zato treba uvesti sistem par-nepar – tako bismo bar delimično rasteretili saobraćaj. Drugi način ne postoji! Nekultura u saobraćaju je ogroman problem – i kod vozača i kod pešaka. Treba više koristiti gradski prevoz, ali se opet vraćam na – nekulturu. Evo, blizu smo pešačkog prelaza. Pogledajte koliko vozača prođe i kad je pešacima zeleno svetlo! Pali se narandžasto, a vozač iza već trubi – legne na sirenu kao da će mu pući uši! Ljudi, to je pola sekunde, sačekajte da pešaci pređu! Zašto se tako ponašate?
Medijski projekat „Izazovi saobraćaja u Užicu kroz gužve i probleme parkiranja“ sufinansira Grad Užice.
