Četvrte festivalske večeri Atelje 212 izveo je predstavu Moje pozorište, autorski projekat reditelja Borisa Liješevića, u kojoj on pripoveda sopstvenu priču, postavljajući pitanje „Ko sam ja?“ i preispitujući svoje mesto u pozorištu.
Liješević ističe da je proces rada bio duboko ličan, oslobađajući i zasnovan na snažnom osećaju zajedništva sa glumačkim ansamblom. Tokom priprema, našao se u neobičnoj poziciji autora koji predstavu nikada ne vidi iz publike, već je neprestano njen unutrašnji deo.
„Posle premijere su me pitali da li je teško govoriti o sebi. Ne, ovo je divno, oslobađajuće, sjedinjujuće… Napišeš nešto o sebi, a svi se bave tim, kao da si na šest divnih, besplatnih psihoterapija. Zahvalan sam glumcima što su ovo radili. Do kraja nisam znao da li će me izbaciti iz predstave, ali sam ostao. Reditelj ne donosi sve odluke – one dolaze iz zajedništva. Pred kraj sam shvatio da predstavu nikada nisam video kao publika“, rekao je Liješević.
Glumac Nebojša Ilić, koji tumači lik Borisa Liješevića, naglašava važnost kolektivnog stvaranja i čvrstine teksta na kome predstava počiva.
„Bitno mi je da predstava liči na svog autora, ali i na mene. Da ne radimo Borisovo, nego naše pozorište. Iako deluje kao da je nastala iz improvizacija, Boris je napisao fantastičan, čvrst, duhovit i dirljiv tekst“, kaže Ilić.
Ulogu Borisovog oca igra Vojin Ćetković, koji je svoj lik gradio oslanjajući se na Liješevićevu viziju i lične materijale.
„Borisovog oca nisam poznavao. Dao mi je svoju viziju, pokazao fotografije. Na sceni smo istraživali problem, ništa nismo imitirali. Ovo je kolektivni čin i retko dobar ansambl – imam osećaj da svi sviramo u istom orkestru“, ističe Ćetković.
Glumica Branka Šelić, koja igra Borisovu majku, govori o netipičnom pristupu radu na ulozi.
„Ovo nije klasičan tekst pa ni pristup liku nije klasičan. Polazište nije izučavanje lika, već ‘ja u datim okolnostima’“, objašnjava Šelić.
Jednu od najneobičnijih uloga – ulogu „dara“ – tumači Ana Mandić, koja otkriva da je taj lik nastao spontano, tokom zajedničkih istraživanja na probama.
„Dar smo dugo tražili. Eksperimentisali smo, ispitivali osećanja… i samo se desio. Doživela sam ga kao strogu, ali pokretačku silu koja Borisa gura da bude odan sebi“, kaže Mandić.
Na kraju, Boris Liješević opisuje suštinu predstave kao potragu za uzrocima sopstvene nesigurnosti i detinjim strahovima koji su ga oblikovali.
„Radnja je potraga za uzrokom nesigurnosti. U detetu može nastati pogrešno uverenje da prepuštanje daru razara porodicu. U pozorištu je moguće ispraviti grešku staru dva veka. Odrastanjem shvataš da je sve bilo u redu, ali dok si mali svet je strašan. Ljubav je tu, samo je ne vidiš – niko te ne voli onako kako ti želiš, već kako ume.“
Predstava Moje pozorište do sada je od publike ocenjena najvišom prosečnom ocenom festivala – 4,7.
Na repertoaru večeras, u okviru 30. JPF-a, nalazi se predstava „Ućutkavanje Sokrata“ u režiji Nebojše Bradića, u izvođenju Bitef teatra i Centra za kulturu Tivat.
