Porodica Užičanke Dare Rajšp (84), devojačko Stanković, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu dala je velike žrtve za slobodu. U Velikom ratu izgubila je dedu i po očevoj i po majčinoj liniji, a njeno sećanje na Drugi svetski rat predstavlja svedočanstvo o fašizmu u njegovoj najozloglašenijoj formi, kada su majkama otimana deca u ime stvaranja „čiste arijevske rase“, te je sprovođeno etničko čišćenje kako bi bila ostvarena jedna od Hitlerovih naredbi da slovenačka Štajerska „opet postane nemačka zemlja“. Program „Lebensborn“ bio je masovni program otimanja dece u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji i Rusiji, gde se u logorima radilo na promeni identiteta dece za potrebe Trećeg rajha kao budućih ratnika, a koja su potom davana nemačkim porodicama na usvajanje.
Darin pokojni suprug Aleksandar Saša Rajšp bio je jedno od 57 dece iz okoline Slovenske Gorice, iz mesta Dolič, koja su bila zatočena u dečjem logoru Saldenburg u Bavarskoj od 1942. do 1945. godine. Iz cele Slovenije tokom rata, nakon raseljavanja, interniranja ili likvidacije roditelja, oko deset hiljada slovenačke dece oteto je i poslato u logore Trećeg rajha. Teško je opisati patnje njenog svekra Romana Rajšpa, koji tokom okupacije o deci nije znao ništa. Drugi svetski rat zatekao ga je u Pošingerovoj fabrici oružja u Užicu gde je radio na opasnom radnom mestu. Zbog brige, još 1938. godine iz Užica je četvoro svoje dece poslao na čuvanje bratu Francu u Sloveniju, koji nije imao svoju porodicu.
U originalnoj potvrdi Opštinskog odbora Udruženja boraca NOR-a Ptuj navodi se da su četvoro nećaka Franca Rajšpa (1901), komuniste i partizanskog aktiviste, odvedeni u dečji logor Saldenburg: Aleksandar (1936), Viktor (1938), Romana (1931) i Erna (1932). Odvođenju dece prethodio je pretres kuće Rajšpovih u Doliču u junu 1942. godine, kada su esesovci tražili oružje i nisu ga pronašli. To ih nije sprečilo da Franca deportuju u logor Pasau, jedan od logora fabrike smrti Mauthauzen, gde je ubijen 23. juna 1942. godine, dok je njegova supruga Marija, teta „Mici“, ubrzo nakon toga uhapšena i umrla u logoru.
— Franc je najpre bio zatvoren u gestapovskom zatvoru Borl, zatim je nekoliko nedelja proveo u zatvoru u Celju. Muž Aleksandar pričao mi je da je teta „Mici“ odlazila u posete mužu i odnosila mu čistu presvlaku. Jednom kada se vratila, videli su da je odšila okovratnik odela i izvadila neki papir, nakon čega je samo ćutala. Mi, deca, znali smo da nešto nije u redu. Kasnije smo saznali da je Franc u okovratnik sakrio poruku da ga vode u Pasau i da će ga streljati. Gestapo je ubrzo došao i uhapsio Mariju, koja je u ilegali šila kape i partizanske uniforme, i ona je kasnije umrla u logoru — prepričava Dara sećanje svoga muža.
Deca Rajšpovih — dva dečaka i dve devojčice — odmah su odvedena u logor Saldenburg, u kome je slovenački jezik bio strogo zabranjen, pa su ga deca šapatom govorila samo kada ih niko nije mogao čuti. Takva su bila pravila zloglasnog programa „Lebensborn“. Prema svedočenju Darinog muža Aleksandra, koji je kao dete od šeste do devete godine života bio zatvorenik, u logoru je vladala glad i nije bilo hrane. Deca su čekala da nacisti izbace otpatke po kojima bi potom prebirala tražeći bilo šta jestivo.
Dolaskom oslobođenja počinje i borba za povratak dece preko Crvenog krsta, koja je za mnoge porodice trajala godinama. Roman Rajšp se u to vreme službeno nalazio u Beogradu, gde je saznao za transport ratne siročadi u Rusiju. Upravnica doma pratila je transport, a Roman ju je našao na železničkoj stanici i na spisku pronašao ime svog sina Aleksandra. Uspeo je da ga vrati, dok su ostala deca bila u Sloveniji. Dara Rajšp prepričava njihov prvi susret, iako je Saša imao samo dve godine kada je poslednji put video oca.
— Ti nisi moj otac — rekao mi je Saša na početku razgovora. Dodao je: „Moj otac je bio gospodin.” Ostao sam šokiran! Vadim iz džepa slike koje sam stalno nosio, da bi me deca prepoznala kada ih nađem. Pokazujem mu slike i pitam: „Kako nisam tvoj otac? Vidiš li na slici brata Viktora?” Kaže: „Vidim.” „Vidiš li sestre Romanu i Ernu?” Kaže: „Vidim.” „Onda znaš da sam ja tvoj otac, evo moje slike sa njima” — opisao je Roman Rajšp prvi susret sa sinom. Saša ga je pomešao sa stricem Francom, koji je uvek nosio odelo, dok je Roman zbog siromaštva nakon rata bio odeven u radničku bluzu. Posle Beograda, Saša je vraćen u Užice, gde je krenuo u prvi razred 1949. godine.
Roman Rajšp je čudom preživeo eksploziju u trezorima za vreme Užičke republike 22. novembra 1941. godine. Nekoliko trenutaka pre eksplozije krenuo je kući na ručak. Mnogi ljudi su tada spavali u trezorima i nisu odlazili kućama kako bi proizvodnja oružja za partizane bila što veća.
— Nisu nam dali da odmah uđemo u trezore, ali kada sam video užas, onesvestio sam se, a lekari su me probudili — prenosi Dara svedočenje svog svekra o eksploziji u kojoj je poginulo 120 civila i radnika.
Roman Rajšp je nakon rata bio i otac i majka svojoj deci i uspeo je da ih izvede na pravi put. Iz drugog braka imao je i sina Zorana. Predavao je u školi „Andija Đurović“ i u učeničkoj radionici „Prvog partizana“, gde ga generacije pamte kao vrsnog stručnjaka. Sahranjen je na Dovarju. Darin suprug Aleksandar Saša sahranjen je u Beogradu, gde je Dara vodila svoju unuku na dedin grob i pričala joj o tome kakav je bio antifašista i borac za slobodu. Radio je u „Preciznoj mehanici“, koja je posle rata izrađivala hirurške instrumente. Nažalost, u poslednjem ratu u Hrvatskoj bio je zarobljen u Splitu, odakle je jedva izvukao živu glavu.
Od četvoro Rajšpove dece živ je još sin Viktor u Beogradu. Romana Rajšp preminula je 1950. godine od posledica neljudskih uslova u logoru i tuberkuloze, u 19. godini života, i sahranjena je u Sarajevu. Erna Rajšp dočekala je starost i sahranjena je u Beogradu.
Dara Rajšp ovom prilikom evocirala je uspomene i na svog oca Kostu Stankovića iz Dobroselice, nemačkog zarobljenika i patriotu socijalističkih uverenja, koji je tokom rata pomagao partizanskom pokretu rizikujući sopstveni život.
Medijski projekat o Ličnosti i spomenici- svedocima herojskog Užica u Drugom svetskom ratu sufinansira Grad Užice
