Jelena Marjanović, praunuka Borisava Mališe Atanackovića (1860-1919), čuvenog užičkog trgovca, industrijalca, predsednika opštine… za „Vesti“ govori o svojim precima, njihovim porodičnim traumama, Užicu iz koga su se iseljavali Atanackovići, o Mališinim genima kod potomaka koji su sami gradili svoje uspešne karijere…
Jelena Marjanović, praunuka Mališe Atanackovića je došla u Užice zbog otkrivanja spomen-ploče njenom pradedi na kući koju je sagradio i u kojoj je živeo sa svojom porodicom na Rakijskoj pijaci. Užički privrednici su finansirali izradu i postavku spomen -ploče i bili domaćini Mališinim potomcima. Tim povodom razgovarali smo sa Jelenom Marjanović, koja je dobila ime po svojoj baki Jeli, najstarijoj Mališinoj ćerki.
-Nažalost, nisam imala priliku da upoznam svoju baku jer je umrla od tuberkuloze kada je moj otac Branko imao samo 11 godina, niti strica Mileta, koji je stradao u Drugom svetskom ratu. Sve što znam o mojoj baki je od mog oca i od njegovih tetki odnosno Jelinih sestara, ali i braće. Prvo moje sećanje na baku vezano je za Jelin portret koji je urađen posle njene smrti na osnovu fotografije i nalazio se u sobi gde sam spavala kao dete. Moj otac nije puno pričao o svom detinjstvu, jer je očigledno imao veliku traumu pošto je rano ostao bez majke. Trauma je u porodici ostala i zbog Mališine prerane smrti u 59.godini, dok je i njegova ćerka, a moja baka Jela umrla pet godina kasnije u svojoj 35.godini. Mi kao njihovi potomci godinama smo malo po malo saznavali šta je sve pratilo ovu porodicu-počinje svoju priču Jelena.
Uloga Mališe Atanackovića pored poslova bila je velika i u porodici jer je imao osmoro dece i to šest ćerki Jelenu-Jelu, Kosaru, Milicu, Nadeždu, Spaseniju, Milenu i dva sina Branislava i Miloša (blizanac sa Milenom). NJegovo geslo bilo je da se sinovi školuju i da nastave poslove industrijalizacije, a ćerke da se školuju i da se dobro udaju. Zamislimo sada koliko je devojaka početkom prošlog veka studiralo u Beogradu iz unutrašnjosti i kakav je vizionar bio Mališa. Pored Jele prava u Beogradu je završila i Spasenija, dok je Kosara studirala Trgovačku akademiju … Nažalost, njegovom smrću to više nije bilo moguće, pa su se mlađe ćerke udale i iselile iz Užica. Muževi su im bili intelektualci, profesori, pravnici, inženjeri. Sve su živele u Beogradu, osim ćerke Nadežde koja je živela u Sremskim Karlovcima i bila udata za vlasnika vinarije, ali je tokom Drugog svetskog rata sa mužem i sinom stradala u Jasenovcu.
–Za mene je najupečatljiva priča koju sam čula od mog deke Mihajla Krstića, advokata iz Požarevca, da su se on i moja baka Jela upoznali na Pravnom fakultetu u Beogradu pre više od 110 godina. Bila je to velika ljubav iz studentskih dana. Naveliko se i u porodici pričalo o njihovom venčanju 1912., a postoje i spiskovi zvanica objavljeni u „Dnevniku Mališe Atanackovića“ koji je priredio dr Ilija Misailović. Verovatno je to venčanje ostalo u porodičnom sećanju jer se Mališa lično bavio organizacijom i zvanicama-navodi naša sagovornica.
Mališina želja bila je da njegov sin Branislav, rukovodi svim poslovima i za to ga je školovao u inostranstvu i sa njim putovao po Evropi. Međutim, posle Mališine smrti on je upravljao imovinom zajedno sa majkom, Mališinom udovicom Dragom, do njene smrti u užičkoj eksploziji 1941.godine. Poznato je da su malo po malo akcije rasprodavane, imovina nacionalizovana, a 1946. godine je prodata i kuća na Rakijskoj pijaci.
Mališini sinovi nisu imali dece tako da Atanackovića više nema, a svi naslednici koje sam zatekla žive i poznavala su od Mališinih ćerki i to od Jele Branko, Kosa je imala sina Dragoslava-Gagoša i ćerku Živku, Milica sina Radovana i Milena sina Mihajla-Mikija. Sve što sam saznala je iz priča Mališinih ćerki, jer je moj otac Branko bio veoma blizak i jako vezan za svoje tetke. U Beograd je došao vrlo mlad, završio je Pravni fakultet i radio je u Kraljevskom rečnom brodarstvu, odakle je poslat u predstavništvo u Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je mobilisan i kao vojnik četiri godine bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj. U ratu je stradao i njegov mlađi brat Mile. I to je bila još jedna od trauma o kojoj se nije mnogo pričalo, kao ni o istorijatu porodice.
Kao dete sam posećivala tatine tetke i u svakoj kući bila je Mališina fotografija, sa ponosom čuvana. Zvali su ga “oco” a sećanju su doprineli i neki komadi pokućstva ili ukrasi potekli iz kuće u Užicu. I ja imam jedan komad pokućstva za koji znam da je sigurno bio u kući Atanackovića.Tako da se generacijama čuvaju ti „pokloni“od predaka- navodi naša sagovornica Jelena.
Potomci sadašnje generacije ni danas ne znaju šta se sve događalo sa tom imovinom Atanackovića, jer niko od njih nije imao veze sa Užicem. To što je Mališa bio „zaboravljen“ posledica je promene sistema, ali kako kaže Jelena – i ko će da priča o predratnom kapitalisti, bez obzira šta je sve napravio i ostavio gradu počev od Hidrocentrale na Đetinji, koja je druga u svetu posle one na Nijagari po Teslinim principima, Tkačke radionice, mlina, ciglane…I ljudi su se promenili, sa tim je veće čudo u pozitivnom smislu ovo što se sada dogodilo uz podršku užičkih privrednika. Veliku zahvalnost dugujemo i istoričaru Misailoviću koji je na osnovu Mališinog Dnevnika sačuvanog u porodici uspeo da „pokupi te niti“ i da na osnovu arhivske građe predstavi ko je ustvari bio Mališa Atanacković i kakav je njegov značaj.
–Možda je taj Dnevnik i podstakao neke ljude da vide hidrocentralu, tkačnicu, upravnu zgradu i njegovu kancelariju… i da kažu- ipak je ovo nešto što je ovaj grad imao, što je vredelo i to ne smemo zaboraviti. I Tkačnica, kada je postala društvena imovina, nastavila je da radi pod imenom „Cveta Dabić“, svoje radnice i heroine, a lepo je i što je kroz privatizaciju taj prostor upotpunjen i njenom spomen -pločom. Rečeno je da će biti obnovljena i poslovna zgrada na tom prostoru.
Grad Užice je dao svoj doprinos kroz davanje imena ulici Mališe Atanackovića koja je pored nekadašnje Tkačnice prema Hidrocentali na Đetinji čiji je bio inicijator i graditelj. Ta hidrocentrala je jedan od najvećih spomenika samom Mališi, kao što su rekli i užički privrednici na otkrivanju spomen-ploče.Takav poduhvat je neverovatan ne samo za ono, nego i za današnje vreme.
Jelena se osvrnula i na govore užičkih privrednika iz Valjaonice bakra, MPP „Jedinstva“ i „Sirogojno company“ i kako kaže bila je prijatno iznenađena njihovim prihvatanjem, interesovanjem, plaćanjem spomen-ploče, učešćem u tom događaju, informacijama o Mališinim poduhvatima i viziji.
–Slušajući njih i ja sam puno naučila, jer se o nekim detaljima nije toliko pričalo u porodici. Sreća je i što su ostali pisani tragovi, jer to mnogo znači meni kao potomku, ali i što to mogu da podelim sa svojom decom. Iako je prošlo više od sto godina ipak neke stvari dolaze na svoje mesto, što je lepo i što nije potpuno zaboravljeno,- zaključila je Mališina praunuka Jelena Marjanović.
USPEŠNI POTOMCI
I pored porodičnih trauma koje su obeležile živote dece Mališe Atanackovića, generacije potomaka su po rečima praunuke Jelene, „pokupili gene“ i uspešni su u svojim profesijama. Od petoro Mališinih unuka koji su preživeli rat, samo njih troje su imali decu i to Branko, Živka i Radovan. Brankova deca su naša sagovornica Jelena, diplomirani ekonomista, radila je u državnim organima i u Ujedinjenim nacijama i njen brat Miodrag, građevinski inženjer koji već 36 godina živi u Južnoj Africi. Živkine ćerke su Nevena, biolog i Bojana, matematičar, profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu i Radovanov sin Nikola, inženjer geodezije koji je radni vek proveo u Kanadi. I njihova deca, odnosno Mališini čukununuci, su takođe uspešni u svojim karijerama i danas žive u zemlji i inostranstvu, od Kanade do Australije.
