Za proteklih više od trideset godina od pokretanja ideje da se uradi ovaj spomenik u Užicu, ništa nije urađeno. Udruženje Užičana je platilo projekat koji je uradio poznati vajar Oto Logo i maketu spomenika, i on je dostavljen Opštini Užice tokom 1991. godine, piše Predislav Daničić, vojno lice u penziji.
Dok sam osamdesetih godina pregledao arhivu opštine Ribaševske u Istorijskom arhivu u Užicu, našao sam akt od 16. 1. 1923. godine koji je uputio Odbor za prikupljanje dobrovoljnih priloga za podizanje spomenika izginulim i pomrlim borcima iz celog Okruga užičkog od 1912–1918. godine, u kome piše da je taj odbor formiran još u martu 1922. godine, kako bi se preko predsednika opština i opštinskih delovođa i upravitelja škola organizovala akcija prikupljanja dobrovoljnih priloga za izgradnju spomenika od naroda i da se nastoji da se u tu akciju uključi i „malo i veliko, i muško i žensko, i bogato i siromašno“, i da svako da dobrovoljan prilog, koliko ko može, tako da bi se svaka duša iz okruga užičkog uključila i pridonela da bar jedan kamičak priloži tom spomeniku. Na kraju dopisa piše da se novac i spiskovi svih priložnika dostave Simu St. Janjuševiću, školskom nadzorniku i predsedniku Sokolskog društva u Užicu. Kako je protekla ova akcija, nigde kasnije nisam pronašao nikakav podatak.
Devedesetih godina komandant Zonskog štaba TO Užice bio je pukovnik Ljubo Marković, naš zemljak iz Bajine Bašte, a ja sam takođe radio u tom štabu. Kada sam jedne prilike u razgovoru sa pukovnikom Markovićem upoznao ga sa ovim tekstom, on je predložio da odemo u Opštinu Užice i da pokušamo, uz njihovu pomoć, da realizujemo ovu ideju posle skoro 70 godina, ali, nažalost, nismo naišli na razumevanje u opštini, pod izgovorom da je to mnogo skupo i da se za to nema para.
Puk. Marković bio je vrlo uticajan u Republičkom štabu TO Srbije u Beogradu, a i veoma cenjen od tadašnjih komandanata TO Srbije, generala Slavoljuba Đokića, našeg zemljaka iz Požege, i dogovorili su se da zajedno odu u Udruženje Užičana u Beogradu, što su i učinili. U Udruženju su rado prihvatili ovu ideju i dogovorili se da se i oni, kroz dobrovoljne priloge svojih članova, uključe u prikupljanje sredstava, da se uradi projekat spomenika, pa kasnije da se preko opštine pokrene akcija prikupljanja novca za izgradnju. Udruženje Užičana je prikupilo sredstva i obratilo se poznatom umetniku – vajaru Otu Logu. On je prihvatio da uradi projekat, a kasnije i čitav spomenik, ali uz sugestiju da se urade tri vojničke figure u prirodnoj veličini, sa uniformama kakve su nosili vojnici tokom ratova od 1912–1918. godine, i da se taj spomenik nazove „Užička vojska“. Predložio je da budu tri figure vojnika, jer je u Užicu postojao Četvrti pešadijski puk „Stevan Nemanja“, koji je imao Prvi, Drugi i Treći kadrovski puk, i svaki od njih je imao drugačiju uniformu.
Udruženje Užičana je platilo taj projekat i maketu spomenika i on je dostavljen Opštini Užice tokom 1991. godine.
Pošto je krenuo rat na prostoru Jugoslavije, ja sam otišao iz Užica, a puk. Marković je dobio prekomandu u Mariborski korpus, a potom u Republički štab TO Srbije u Beogradu, prvo za komandanta za pozadinu, a zatim i za komandanta RŠTO Srbije, i nismo imali više vremena da se bavimo ovim zadatkom.
Odlazim u penziju i posvećujem se spomeniku „Užičkoj vojsci“. Tada sam u nekim svojim zabeleškama pronašao podatke oko tog spomenika, ali sam u jednom susretu sa Radišom Marjanovićem, tada predsednikom Skupštine, upitao da li on zna nešto o ovom spomeniku, i on mi je rekao da se seća da je za vreme njegovog mandata 1995. godine to bilo postavljeno na dnevni red Skupštine, ali da nije prihvaćeno zbog nedostatka sredstava. Uputio sam pisani zahtev gradonačelnici Grada Užica za prijem vezano za spomenik, ali ni posle dugog čekanja do tog prijema nije došlo. Primio me je tada zamenik gradonačelnika Dragoljub Stojadinović i tom prilikom sam ga detaljno upoznao sa problemima oko podizanja ovog spomenika i dogovorili smo se da proverimo u arhivi grada Užica taj projekat ili zapisnike sednica SO Užice, ali ništa od materijala nismo našli. Onda sam otišao u Istorijski arhiv Užice i tražio projekat, ali ga nisam pronašao. Pisanim putem zatim sam se obratio Narodnom muzeju u Užicu i oni su odgovorili da se projekat ne nalazi kod njih.
U Narodnoj biblioteci pregledao sam ranija izdanja „Vesti“ i u njima sam u broju iz 1991. godine pronašao podatak da je Udruženje Užičana iz Beograda prikupilo novac od darodavaca, poručilo i platilo izradu projekta spomenika kod Ota Loga, da je urađen projekat za spomenik, kao i maketa koja je dostavljena Opštini Užice, ali u kasnijim brojevima „Vesti“ nema vesti o sudbini spomenika i njegovoj postavci.
Pored „Vesti“, pregledao sam i primerke drugog lokalnog lista „Užička nedelja“ i u broju iz 1977. godine pronašao podatak koji iznosi tadašnji direktor Spomen-obeležja Kadinjača Nikola Gogić i kaže da je navedene godine prioritet izrada spomenika „Užičkoj vojsci“ i da je rad na njemu započet pre sedam godina i da su do te godine urađene dve skulpture, ali da za treću nema para. Pokušao sam i u dva navrata da se sa predsednicom Udruženja potomaka ratnika Vesnom Lučić dogovorim o uključenju u akciju oko podizanja spomenika. Za proteklih više od trideset godina od pokretanja ideje da se uradi ovaj spomenik, ništa nije urađeno. Meni je cilj, kao potomku slavnih ratnika, pošto institucije ništa nisu uradile, da kao pojedinac pokrenem akciju da se ovaj spomenik postavi, čime bismo se na neki način i mi Užičani odužili ratnicima koji sačuvaše slobodu, obraz i čast užičkog kraja i čitave Srbije.
Predislav Daničić, vojno lice u penziji
