– Funkcionalnost je ono što definiše dobar dizajn. Dizajn je takođe i sredstvo komunikacije — nosi sa sobom poruku, ideju, pa čak i čitavu filozofiju. Možda sam tu pronašao i dodirnu tačku sa Jungovim učenjima. Arhetipovi se manifestuju kroz simbole, a simboli su u osnovi grafičkog dizajna. Najbolji primer su logotipi. S druge strane, dizajn je povezan i sa trendovima i aktuelnom estetikom. Primera radi, ono što se smatra dobrim sajtom u Americi ili Evropi, bilo bi potpuno neprihvatljivo u Japanu. Bilo koja vrsta umetničkog izraza, pa i dizajn kao industrija, samo su posledica stanja društva. U bilo kom društvu teško je izraziti individualnost, ako se ona kosi sa vrednostima većine – kaže za „Vesti“ Uroš Savić, multidisciplinarni dizajner, ilustrator i pripovedač, Užičanin koji skoro deceniju živi u Švajcarskoj, gde radi u tamošnjem telekomunikacionom gigantu Swisscomu.
Koji je to trenutak kada ste osetili da će grafički dizajn biti vaš životni poziv, kakve vas uspomene vezuju za prodavnicu igračaka Magaza?
Grafički dizajn je bila više racionalna odluka nego „poziv“. Želja mi je bila da se bavim ilustracijom ili stripom, ali s obzirom na to da je u Srbiji tržište nudilo vrlo skromne mogućnosti, rešio sam da studiram dizajn kao srodnu granu. Tako sam ostao dovoljno blizu oblasti koja me zapravo zanimala, uz ideju da se preorijentišem ka stripu i ilustraciji kada se kockice slože. Ubrzo se i desilo da zbog tog naglašenog ilustrativnog stila dobijem projekte u oblasti dizajna koji su se preplitali sa ilustracijom. Magaza je tu odličan primer. Moj prvi klijent bila je „Narodna knjiga“, a Magaza drugi. Radili smo ambalaže za igračke i napravili smo društvenu igru „Čuvari mudrosti“, koja je dobila priznanje za najbolju igračku u Srbiji u godini u kojoj je objavljena. Puno smo stvari uradili zajedno, a ja sam sticao iskustvo koje mi je tada nedostajalo.
Koliko je teško raditi i baviti se freelance dizajnom?
Ume da bude vrlo stresno. Mislim da su zlatne godine dizajna i advertajzinga prošle dok sam još bio dete. Više se ne bavim grafičkim dizajnom (ili vrlo retko) i mislim da je to najteži posao koji sam radio. Plaćanje ide od projekta do projekta, koji obično kratko traju i imaju vrlo limitirane budžete. Iskustvo pomaže, ali start je uvek prazan papir. Ima dosta pritiska, ali s druge strane, u trenutku kada se rad završi i publikuje, osećaj je sjajan. Mislim da grafički dizajn kao samostalna grana polako izumire. Dizajner danas mora da poseduje širi spektar veština i interesovanja. Izuzetno cenim sve one entuzijaste koji su i dalje u industriji.
Šta je prethodilo vašem odlasku za Švajcarsku i radu za švajcarski telekomunikacioni gigant Swisscom?
Uh, šta nije… Oko dve godine rada za FK „Crvena Zvezda“, godina dana u Narodnom pozorištu u Užicu, a potom freelance rad sa još par kolega programera. Spontano i iz nužde počeo sam da učim web dizajn, a potom i dizajn aplikacija. Odatle se sve dešavalo vrlo brzo. Dobio sam klijente iz Kanade, Amerike, Norveške, Nemačke, Ujedinjenih Arapskih Emirata. Potom prve ugovore za remote rad sa Danskom, potom i Amerikom. I ono najvažnije — portfolio koji me je odveo u Švajcarsku. U jednom trenutku imao sam razgovor za posao u Googleu u Cirihu. Od mog prvog web sajt projekta do tog razgovora mislim da nije prošlo više od 4–5 godina.
U vodeću švajcarsku kompaniju u ovoj oblasti došli ste zahvaljujući talentu i struci. Podsetite nas na to vreme?
Moj početak rada u Swisscomu bio je vrlo neobičan. Upravo sam završavao proces sa Googleom. Bio sam u poslednjem, četvrtom krugu intervjua — svega sedam posto kandidata dođe do kraja procesa. Tu su mi rekli da su poziciju za koju sam aplicirao u Cirihu popunili u međuvremenu i za uzvrat mi nude drugu, koja je u Minhenu. Nisam želeo da se selim iz Švajcarske, pa sam ponudu odbio. Razočaran se vraćam kući kada dobijam telefonski poziv od agenta koji mi kaže da je Swisscom zainteresovan za mene. Vrlo malodušno prihvatam poziv na razgovor, još uvek pod utiskom propalih pregovora sa Googleom. Sedam dana kasnije odlazim na taj razgovor u Swisscom i dobijam posao nakon pet minuta. Godinu i po kasnije Google mi nudi drugu poziciju u Cirihu, ali tada odlučujem da ostanem u Swisscomu, gde mi se svidelo okruženje i gde sam stekao par prijatelja. Već osam godina sam tamo.
Pažnju javnosti skrenuli ste ilustrovanom knjigom „Hodočašće rastrojenog uma“, koja je dobila specijalno priznanje za dizajn na 67. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Ko je glavni junak ove grafičke novele?
Dečak po imenu Viljem. Novela je inspirisana konceptima švajcarskog psihoanalitičara i oca analitičke psihologije Karla Junga. To je neka vrsta ilustrovane autobiografije. Ne bavi se realnim događajima iz mog života, već subjektivnim unutrašnjim doživljajima. Kroz lični primer pokušavam da objasnim uticaj Jungovih arhetipova na naše ideje i stavove i da objasnim na koji način oni iz senke rukovode našim odlukama. Priznanje na sajmu knjiga iznenadilo je i izdavača i mene, ali puno mi znači. Zahvalio bih se Goranu iz „Besne Kobile“ na sjajnoj saradnji. Za više detalja možete pogledati moj sajt www.artofuki.com, doduše samo na engleskom jeziku.
Bili ste i predavač na strip susretima u GKC-u. Mladi Užičani su u anketi Narodne biblioteke Užice zatražili i više stripa i literature o stripu, jer ih to jako interesuje. Kakve su vaše impresije u razgovoru sa mladim ljudima kada je strip u pitanju?
Strip je za mene najfascinantniji medij. Nudi veće bogatstvo i fleksibilnost izraza nego pisana reč ili film i takvu fleksibilnost u građenju likova koju druge umetničke forme ne mogu da dosegnu. Recimo, grafičku novelu „Nadzirači“ uvrstio bih u obaveznu školsku lektiru. Prvobitno izdata 1987. godine, ova novela gradi alternativnu stvarnost u kojoj svet ulazi u Treći svetski rat bez nekog vidljivog razloga. Bahatost i gramzivost kapitalističkog društva postepeno menjaju „američki san“ u distopiju, eroziju moralnih vrednosti i haos na ulicama SAD-a. Na početku novele superheroji se bore za pravdu, radnja teče vrlo linearno, a likovi stereotipno i površno, sve do trenutka dok se ti isti superheroji ne vrate kući, gde ih čekaju depresija, različite vrste zavisnosti i disfunkcionalni porodični odnosi. Ovo delo, dakle, razotkriva nedostatak suštine iza lažnih vrednosti oko kojih se današnje društvo vrti.
Otkrijte nam šta vam je posebno inspirativno i što možda čini nezaobilazni deo kreativne ideje kada radite grafički dizajn i rešenja?
Grafički dizajn je rad za klijenta kome taj dizajn treba da bi pridobio svoje klijente i naveo ih na neku akciju — najčešće da kupe proizvod. Dizajner bi u tom lancu bio neka vrsta glasnika ili prevodioca. Moj je zadatak da prevedem misao ili ideju mog klijenta njegovim klijentima. Dizajn u marketingu može da bude i vrlo manipulativan. Ono što mene inspiriše jesu klijenti koji kod mene dođu sa autentičnom porukom, sa željom da dobiju poverenje ljudi kojima se obraćaju, a ne da ih navedu na brzopletu, impulsivnu kupovinu.
U Švajcarskoj živite sa porodicom. Koliko ste često u Užicu, koji delovi grada su vam posebno dragi?
Jednom godišnje, ali rado. Ovde već imam formiran život, pa više volim da mi porodica dođe u goste.
Kao i arhitektura, grafički dizajn je svuda oko nas. Koliko smo se „navikli“ i na nešto što nije dobro za oko, za estetiku okruženja pa i vaspitanje dece i mladih?
Estetika je sporedna. Funkcionalnost je ono što definiše dobar dizajn. Dizajn je takođe i sredstvo komunikacije — nosi sa sobom poruku, ideju, pa čak i čitavu filozofiju. Možda sam tu pronašao i dodirnu tačku sa Jungovim učenjima. Arhetipovi se manifestuju kroz simbole, a simboli su u osnovi grafičkog dizajna. Najbolji primer su logotipi. S druge strane, dizajn je povezan i sa trendovima i aktuelnom estetikom. Primera radi, ono što se smatra dobrim sajtom u Americi ili Evropi bilo bi potpuno neprihvatljivo u Japanu. Bilo koja vrsta umetničkog izraza, pa i dizajn kao industrija, samo su posledica stanja društva. U bilo kom društvu teško je izraziti individualnost ako se ona kosi sa vrednostima većine.
