U Narodnom muzeju Užice, u utorak, 3. marta u 19 časova, biće otvorena izložba „Prognanici“ (Izgnali so nas). Autor postavke je dr Irena Mavrič Žižek, a izložba dolazi iz Muzeja narodnog oslobođenja Maribor (Slovenija).
Istorijski kontekst i okupacioni ciljevi
Nacistička okupacija slovenačke Štajerske u proleće 1941. godine označila je početak sistematskog uništavanja slovenačke nacije kao etničke celine. Sprovodeći Hitlerovu direktnu naredbu „Učinite ovu zemlju ponovo nemačkom!“, okupacione vlasti su planirale potpunu germanizaciju teritorije u roku od pet godina. Ključna mera u ostvarivanju ovog cilja bila su masovna hapšenja i deportacije stanovništva, zasnovani na smernicama koje je 18. aprila 1941. u Mariboru izdao Hajnrih Himler. Primarna meta progona bili sa nacionalno svesni građani i obrazovani slojevi društva – profesori, učitelji, sveštenstvo…
Hronologija deportacija i transport u Srbiju
Prvi transport prognanika krenuo je 7. juna 1941. godine iz meljske kasarne. Zbog oštećenja infrastrukture, prognanici su prvobitno transportovani teretnim vozilima do Slovenske Bistrice, odakle su železnicom upućeni ka sabirnom logoru u Aranđelovcu. U prvom talasu, koji je trajao do 5. jula, realizovano je 12 precizno planiranih transporta. Ukupno je u Srbiju i na teritoriju NDH deportovano 4.607 lica, među kojima je bilo 520 mariborskih porodica sa 1.913 članova.
Do 10. jula 1941. godine, u Srbiju su u ukupno 17 transporta deportovane 6.802 osobe. Iako je prvobitni plan nacista podrazumevao deportaciju većine Slovenaca u Srbiju, logistički i politički razlozi primorali su okupatora da nakon 12. jula preusmeri dalja iseljavanja ka drugim zemljama.
Solidarnost i život u izgnanstvu
Izložba posebno osvetljava humanitarni aspekt i prihvat prisilno iseljenih Slovenaca. Srpske vlasti su većinu prognanika, koji su po dolasku dobijali posebne „izbegličke karte“, raspoređivale po selima gde su živeli sa lokalnim porodicama. Mnogi su ostali i u gradovima, u kojima su formirane posebne izgnaničke kolonije. Uprkos teškim uslovima života pod okupacijom, lokalno stanovništvo u Srbiji je uz izuzetno gostoprimstvo pružilo neophodnu pomoć i utočište, omogućivši opstanak ovih zajednica tokom ratnih godina.
Postavka predstavlja neophodan dokument o stradanju, ali i o solidarnosti koja je povezala dva naroda u trenucima najveće istorijske krize.
