Pre 22 godine dogodio se talas organizovanog terora – pogrom nad Srbima širom AP Kosovo i Metohija, u kome je ubijeno 16 Srba, stotine povređeno, proterano više od 4.000 ljudi, a demolirano ili uništeno više od 1.000 objekata, kuća, crkava i manastira, uključujući 18 spomenika kulture.
Erupcija nasilja Albanaca nad Srbima dogodila se 17. i 18. marta 2004. godine, a te dane, najteže za Srbe posle masovnog izgona i terora 1999. godine, jedan zvaničnik KFOR-a opisao je kao „Kristalnu noć“.
Organizovani talas terora nad Srbima započeo je medijskom kampanjom koja je prikazivala kako su albanski dečaci stradali u Ibru, navodno krivicom Srba. Potpuno lažna medijska konstrukcija poslužila je kao izgovor za nasilje nad Srbima, njihovom imovinom i svetinjama.
Pogrom je verovatno bio motivisan i činjenicom da se tokom 2003. dogodio izvestan, ma koliko skroman, povratak Srba izgnanih ili izbeglih 1999. godine, tokom ili odmah po okončanju ratnih dejstava i agresije NATO na Srbiju, odnosno SRJ, kada je u prisustvu međunarodnih vojnih snaga približno četvrt miliona Srba i drugih nealbanaca izgnano ili izbeglo.
Tokom nasilja na KiM 17. i 18. marta 2004. ubijeno je 27 osoba, među njima 16 Srba, dok je 11 Albanaca izgubilo život u obračunu sa pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti.
Dan uoči utapanja dečaka u Ibru, 15. marta 2004. godine, u Čaglavici je iz automobila u pokretu ranjen osamnaestogodišnjak Jovica Ivić.
Potom su 16. marta društva veterana takozvane OVK organizovala protestna okupljanja na kojima se pojavilo oko 18.000 ljudi, zbog privođenja pojedinih ratnih zapovednika kosmetskih Albanaca osumnjičenih za ratne zločine.
Te večeri, u kasnim noćnim satima, mediji u Prištini javili su da su se trojica albanskih dečaka, starosti 8, 11 i 12 godina, utopila u Ibru, u selu Čabra, nedaleko od Zubinog Potoka. Kako je tada javljeno, dečaci su bežali pred srpskim napadačima, što je bila potpuna laž.
Portparol policije UN-a Niraj Sing naglasio je da nema potvrde da su Srbi odgovorni za utapanje dečaka, ističući da je navodni svedok bio pod pritiskom novinara koji su ga usmeravali šta da govori, te da se njegova verzija razlikovala od iskaza drugih svedoka.
Usledila je erupcija etnički i verski motivisanog nasilja nad Srbima širom Kosova i Metohije, a masovna okupljanja Albanaca bila su usmerena na napade na Srbe, njihove domove, svetinje i spomenike.
Hiljade lokalnih Albanaca, prešavši most na Ibru, 17. marta oko podneva napalo je Srbe u severnom delu Kosovske Mitrovice. Ubrzo je izbila pucnjava, a u gradu su viđeni naoružani Albanci. Pripadnici međunarodnih snaga bezbednosti upotrebili su suzavac i šok-bombe.
U sukobima je poginulo sedam osoba – četiri Albanca i troje Srba – dok je više od 200 ljudi ranjeno. Potvrđeno je da su Srbi ubijeni snajperskom vatrom iz južnog dela grada, a povređeno je i 11 francuskih pripadnika KFOR-a.
Pogrom je sprovođen kroz istovremene napade na Srbe u više mesta – u Lipljanu, Obiliću, Zubinom Potoku, Lapljem Selu i Čaglavici. Procene govore da je više od 50.000 Albanaca učestvovalo u nasilju 17. marta.
U Čaglavici je oko 12.000 Albanaca napalo srpsko stanovništvo posle 13 časova. Snajperskom vatrom ranjeno je deset Srba, a njihove kuće su paljene. Pripadnici KFOR-a iz Švedske, Norveške i Finske intervenisali su i imali 16 povređenih, dok su kasnije evakuisali Srbe iz tog i okolnih sela.
Napadi su zabeleženi i u Prištini, gde su Srbi u naselju „Ju program“ bili blokirani, stanovi zapaljeni, a napadi vršeni vatrenim i hladnim oružjem. Nakon višečasovne intervencije, KFOR je evakuisao stanovništvo, dok je crkva Hrista Spasa demolirana i zapaljena.
Tokom večeri posebno su intenzivirani napadi na crkve i manastire. U Prizrenu su zapaljeni Bogorodica Ljeviška, Bogoslovija i Saborna crkva Svetog Georgija, dok su uništeni Manastir Svetih Arhangela i Crkva Svetog Spasa. Zapaljene su i obe srpske crkve u Kosovu Polju.
U Lipljanu su ubijene četiri osobe srpske nacionalnosti, a kuće su masovno paljene. Napadani su i oni koji su pokušali da se sklone u crkvu, dok su pripadnici KFOR-a pokušavali evakuaciju. Slični događaji odvijali su se širom pokrajine.
Sve srpske kuće u selu Svinjare kod Vučitrna spaljene su, dok su u Peći napadnute kancelarije UN-a i kuće povratnika u Belo Polje.
Jedna od najdramatičnijih situacija zabeležena je u Prizrenu, gde su napadnute srpske kuće i crkveni objekti, uključujući Bogosloviju Svetih Ćirila i Metodija, koja je zapaljena, uz poginule i pretučene civile. Tokom pogroma uništeno je 56 srpskih kuća i pet crkava.
Snage KFOR-a u Prizrenu, sastavljene od nemačkih vojnika, nisu reagovale tokom nasilja.
Portparol UNMIK-a Derek Čepel izjavio je da je nasilje bilo unapred planirano, naglašavajući da su tvrdnje o utapanju dečaka kao povodu za napade bile lažne.
Pogrom je nastavljen i 18. marta, kada je objavljeno da je admiral Gregori Džonson preuzeo komandu nad KFOR-om i da se razmeštaju dodatne snage.
Napadi, paljevine i pljačke nastavljeni su u Uroševcu, Plemetini, Ugljarima i Kosovskoj Mitrovici, dok je javljeno da u Obiliću više nema Srba.
Tokom večeri zapaljene su crkve Svetog Save u Kosovskoj Mitrovici i Svetog Nikole u Prištini, dok su ekstremisti napadali i policijske stanice.
Manastir Devič bio je opkoljen od strane oko 1.000 naoružanih Albanaca, nakon čega su monahinje evakuisane, a manastir opljačkan i zapaljen.
Gregori Džonson je izjavio da nasilje ukazuje na organizovani obrazac, a sutradan ga okarakterisao kao „etničko čišćenje“.
Prema podacima UNMIK-a, u sukobima je poginulo 28, a povređeno više od 600 ljudi, dok je 163 osobe uhapšeno zbog različitih krivičnih dela. Procene govore da je oko 51.000 ljudi učestvovalo u 33 nasilna događaja.
Tokom pogroma porušeno je 935 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata, uključujući 18 spomenika kulture. Eparhija raško-prizrenska SPC navela je da je ukupan broj uništenih crkvenih objekata bio približno stotinu, uz nenadoknadiv gubitak kulturnog nasleđa.
Povređeno je i na desetine pripadnika međunarodnih snaga koji su pokušavali da zaštite civile i objekte. Kasnije je procesuirano više slučajeva uništavanja, a 67 osoba je osuđeno.
Pogrome nad Srbima osudila su i međunarodna tela, uključujući Savet bezbednosti UN, Evropsku uniju i predstavnike više država.
