Park prijateljstva na Pori u našem gradu, kao zelena oaza i simbol slobode, predstavlja sa ove vremenske distance generacijsko odrastanje i druženje, jednu prošlu mladost koju pamte svi oni koji su u njemu odrasli, ali i iznova novu koja svojom energijom, čistom dušom i slobodom pleni i obavezuje da se takva mesta čuvaju. Godinama je ruiniran i zato ga treba hitno urediti, jer ove godine navršavaju se četiri decenije od njegovog nastanka.
Park prijateljstva, nekada pod nazivom Skojevski park, nastao je u sinergiji vizionara, aktivista i ljudi dobre volje, da u tadašnjoj opštini još jedno mesto dobije svoj kutak za odmor, igru i uživanje.
Sama ideja da se park sagradi baš na tom mestu potekla je od tadašnjih ljudi od uticaja i vizije, i to Miće Đorđevića, zvanog Mića Rus, bivšeg načelnika bezbednosti u Užicu, i čuvenog užičkog hroničara Rada Poznanovića. Njihova namera jeste bila baš to – da se izgradi jedan kompleks koji će omogućiti mnogo toga na jednom mestu, a to su druženje, sport, igra, odmor i uživanje, sa mesta u prisoju koje pleni lepotom pogleda na gotovo ceo grad. Njihova vizija, od ideje do realizacije, imala je svoj tok koji je naišao na brojne otpore, posebno onih koji su atakovali na društvenu imovinu velikim brojem zauzeća sadašnje parcele.
Ali, kako to obično biva, dobra energija i volja aktivista, kojih je bilo mnogo, naišla je na dobru podršku u strukturama tadašnje vlasti, a posebnu od tadašnjeg predsednika Izvršnog saveta Opštine Užice, Milojka Đuričića, koji je imao veliku naklonost prema toj ideji i bezrezervno je podržavao, čime je krajnji cilj i postignut. Jedan bitan razlog zašto su velika sredstva opredeljena za realizaciju projekta jeste i taj što je MZ Rosulje prethodne godine osvojila prvo mesto na takmičenju u sportskim igrama mesnih zajednica.
Sam naziv Skojevski park nije došao slučajno, već je tom nazivu prethodio istorijski događaj koji se desio 1941. godine, kada se šest skojevaca sastalo baš na tom mestu i donelo odluku da se bore protiv okupatora (o ovom događaju svedoče zapisi i fotografija koja se čuva u Muzeju u Užicu, u postavci „Ustanak iz 1941. godine“).
Krajem 1985. godine počelo se sa pripremama koje su se ogledale u prikupljanju dokumentacije i pribavljanju dozvola, sve u saradnji sa tadašnjom Geodetskom upravom u Užicu. U proleće 1986. godine počelo se sa radovima. Uz sve prepreke, poslovi su se odvijali ka krajnjem cilju, a to je da se park završi do jeseni iste godine, sve prema tadašnjem projektu. Nemerljiv značaj kroz aktivizam posebno su dali tadašnji predsednik Mesne zajednice Rosulje, Milosav-Grigorije Gujaničić, diplomirani pravnik, i Danilo Ostojić, građevinski tehničar, radnik GP „Zlatibora“, inače meštanin Pore.
U samoj akciji gradnje bilo je uključeno mnogo mladih ljudi iz omladinskih brigada iz cele tadašnje Jugoslavije, koji su boravili u objektima današnjeg staračkog doma na Zabučju. Iz dana u dan vredno i nesebično su radili i u rekordnom roku, već krajem leta iste godine, park je bio završen. Tada su urađena dva igrališta, jedno za mali fudbal i jedno za košarku i odbojku, postavljene su ljuljaške, klackalice i penjalice za decu. Od samog ulaza u park, pa celom dužinom vidikovca, postavljene su klupe uz uređene staze, a na početku parka bila je izgrađena i senica sa roštiljem, dok je ceo parkovski prostor bio ograđen. Park je svečano otvoren krajem leta 1986. godine uz zvuke trube i prateći protokol, a pamti se i lep govor Milojka Đuričića koji je prisustvovao tom otvaranju.
Ono što je tadašnjim projektom bilo predviđeno, a nije realizovano, jeste da se po obodu duž celog parka, sa pogledom na grad, posade tri različite vrste lipa koje cvetaju u različito vreme. Međutim, ni do danas taj deo projekta nije ispunjen – uvek je bilo neko „ali“, uz nadu da će neko novo vreme promene nedovršeno i završiti.
Ovaj park je nastao nesumnjivo kao dobra vizija, ali i pored promene u samom nazivu od njegovog nastanka do obnove 2019. godine, uz dobru nameru ambasade Kine, kada je i nazvan Park prijateljstva, nije promenio suštinu. Suština je ostala ista i pored veoma turbulentnog perioda iza nas, obavezujući sve nas da pamtimo i poštujemo ono što je izgrađeno za dobrobit zajednice, prenoseći na nove generacije duh nezaborava i poštovanja prema viziji, uloženom trudu i radu prethodnih generacija.
Četiri decenije Skojevskog parka, ili Parka prijateljstva, svejedno obavezuju. Tužno je videti polomljene klupe, zarđale klackalice, korpe za smeće i velike kante, kao i pregršt pikavaca pored neke od klupa, ukoliko imaju naslon za sedenje. I pored toga što je ruiniran, ovaj park je zelena oaza koju treba sačuvati i za generacije koje dolaze i zato ga treba što pre urediti.
