Ona sve može, jer je ljubav prema poslu vodi od prvog dana, više od decenije. Završila je građevinsku školu, a kaže da je slučajno uplovila u vode poslastičarstva. Kada je Dušica Đorđević iz Užica za prvi rođendan svom mlađem sinu pravila i strpljivo ukrašavala tortu, blesnula je ideja da i sa drugima podeli svoje umeće i maštu. I od tada, više nije stala. Rad i samo rad, neprekidno davanje sebe, izvlačenje poslednjih atoma snage uz neopisivi napor. I sve je bilo podnošljivo, jer kao da je kročila u rajski svet umetnosti. LJubav se pretvarala u strast koja se neprekidno napajala nepresušnom energijom koju samo mladost može da podari. Tako je i dan danas kada je cela priča zaokružena i kada je Dušica nedavno u, doduše, iznajmljenom prostoru, otvorila svoju poslastičarnicu „Mastegio“ na Rakijskom pijacu koja kao dragulj zrači u svom okruženju.
U početku, kratko vreme, Dušica je radila kod kuće, prvo po jednu tortu mesečno, a onda se broj mušterija povećao. Registrovala je radnju, iznajmila prostor u Poslovnom centru „Trg“ i nastavila da radi uglavnom sama, ubrzo sa još jednom, a onda sa dve koleginice. To je bio rad od jutra do ponoći. I danas se, kaže, desi da se spoji 72 sata bez spavanja. Danas ima pet zaposlenih.
– Bio je to veoma naporan i trnovit period, ne tako bajkovit kako bi sada neko stekao utisak. Nisam očekivala ništa spektakularno, više sam bila uplašena kako će se sve odvijati, jer sam bila nova na tržištu. Međutim, ljudi su prepoznali moju borbenost, sama sam krenula u sve ovo, sve što imam od opreme sve sam sama isfinansirala. I kad god pomislim, sada imam sve, uvek se pojavi nešto što je potrebno da nabavim. Međutim, ja radim, zaradim i kupim šta mi je neophodno. Značajna su ulaganja bila i u opremanje ove ranje. Moja pokretačka snaga bila je ljubav prema tome što radim i jako sam verovala u sebe – priča tridesetčetvorogodišnja Dušica, majka dva sina, Mateje i Stefana, jedan će uskoro u srednju, drugi u sedmi razred osnovne škole. Njihova imena su u osnovi naziva poslastičarnice „Mastegio“.
-Deca su najviše trpela, odrastali su uz torte i kada sagledam protekli period, jedini žal mi je što im nisam mogla više da posvetim vremena. Koliko god me uveravaju da prihvataju to da radim po ceo dan, znam da sam im nedostajala, pa i dan danas. A svaki posao uspeva jedino ako ste mu posvećeni maksimalno. Kod mene je bilo previše odricanja, nisam imala svoj život – navodi Dušica i ističe da je imala bezrezervnu podršku svojih roditelja. Nije to bila finansijska pomoć, ali je majka uvek bila spremna da joj pomogne oko dece, a otac u poslu, jer je radio najveći deo dostave što je neprocenjiv doprinos za sve što je postigla do sada.
Poslastičarstvo je za Dušicu kao moda, jer zahteva stalno angažovanje, praćenje trendova.
– Dosta sarađujem sa kolegama iz cele Srbije, međusobno razmenjujemo informacije i iskustva i to mi veoma znači. Mislim da Amerikanci na našim prostorima donekle diktiraju dekoraciju, sitni alat, kalupčiće za modeliranje, međutim, oni ne mogu da utiču na naše ukuse. Doduše, uvek sam težila da se približim italijanskim poslastičarima i mislim da ću to moći sada kada imam svoj lokal. Osim ukusa koji mi je na prvom mestu, veliku pažnju posvećujem dekoraciji, figuricama, pre svega, koje i danas dan pravim svojim rukama. To je za mene umetnost, a u tome su Italijani i Francuzi neprikosnoveni – kaže Dušica koja nažalost, iako je žarko želela, nikada nije mogla da ode na poznati svetski sajam poslastičara u Rimini, ali, vreme za to tek dolazi. Sa užičkim poslastičarima sarađuje korektno naročito sa onima koji su već godinama na tržištu i koji su odavno prepoznatljivi, kaže, veoma poštuje zdravu konkurenciju. Mnogima je pomogla kada su bili na početku svog puta i kako kaže, srećna je zbog toga,
Uz iskustvo i mušterije koje je stekla, Dušici je važno da nivo u koji je zakoračila stabilizuje.
– Svih proteklih godina radila sam samo po porudžbini, a sada u lokalu imamo dnevnu prodaju, trudimo se da idemo u korak sa trendovima, da prezentujemo nove kolače. Puno mi je srce zbog lokala, a opet sam u novoj situaciji i trebaće nam najmanje mesec dana da se uhodamo. Zato je veoma bitno što imam izuzetno dobar kolektiv i što funkcionišemo kao tim – ističe Dušica i dodaje:
-Veoma mi je važno da sam uspela da stignem do nivoa na kojem sam sada negujući kvalitet i dajući se maksimalno poslu, koji je, bukvalno, postao moj život.
-Za poverenje mušterija presudan je kvalitet proizvoda, a to je u ovom poslu kvalitetna, autentična sirovina, bez zamena. Od toga neću odustati dok god budem radila. U ovaj posao sam ušla ne zbog novca i da se obogatim, već iz ljubavi i ljudi su to prepoznali. Istina je da me u početku najviše zanimala dekoracija, ali da bih prodala tortu, ona mora biti i kvalitetna i ukusna, a ne samo da lepo izgleda- ističe Dušica.
Dušica uz sve obaveze koje nosi na svojim plećima, iznađe po trunčicu vremena i za svoj hobi, a to je, opet ljubav, ali prema motorima.
-Čovek, ipak, mora naći sebi neki izduvni ventil. Posao stvarno izuzetno volim i da nije tako, odmah bih ga napustila, a motori su skrivena ljubav, koja tinja u meni. Prošle godine je došao momenat kada sam se izborila za ovu svoju ljubav i kupila sam motor. Sada jedva čekam sunce da ponovo malo uživam – kaže Dušica.
