Sve je počelo postom na Fejsbuku: „Ima li neko 3D štampač?“ Akcija traje još uvek, a neformalno udruženje „Viziri Užice“ do ovog trenutka je za potrebe zdravstvenih radnika isporučilo 3.200 vizira
Entuzijasti sa idejom i voljom da pruže pomoć onda kada je najpotrebnija kažu da je sada lakše ili bar – uhodanije nego na početku priče. Sve ih je povezala humana ideja – da urade ono što je u njihovoj moći kako bi zaštitili zdravstvene radnike, u krizi izazvanoj pandemijom koronavirusa, najugroženije. Kako kažu, sve je počelo postom, koji je na Fejsbuk postavio Nikola Mitrović, autor i voditelj radio emisije „Žuta minuta“.
-Ubrzo mi se javilo sedam ljudi, a svi su bili ubeđeni da štampač imaju samo oni ili eventualno još jedna osoba u gradu. Brzo smo postigli dogovor da svako od materijala koji ima počne da pravi vizire, a da se u međuvremenu snalazimo za ono što nedostaje. Već posle par dana imali smo i prvog donatora, koji nam je kupio značajniju količinu filamenta za izradu vizira. Drugi su štampali, ja sam bio zadužen za logistiku. U prvoj turi, zdravstvenim radnicima smo podelili 200 vizira. Proizvodnja je išla sporo, za jedan komad bilo je potrebno od sat do tri sata rada štampača. To u praksi znači da ljudi noćima nisu spavali, budili su se da skinu gotove nosače vizira i puste u rad novu turu, kaže Mitrović i ističe važnost trenutka u kome se u saradnju uključilo preduzeće InMold iz Požege, koje je počelo da radi brizganje nosača, pa su „Viziri Užice“ sada mogli da se posvete izradi ostalih delova.
-Oni su nam omogućili da počnemo sa proizvodnjom veće količine vizira, objašnjava Nikola Mitrović. Njegov kolega iz „Vizira Užice“, Milisav Šuljagić, kontaktirao je InMold, kako bi došli do informacije – koliko nosača za vizire mogu dobiti.
-Čovek je rekao da će dati onoliko koliko tražimo i koliko god smo
u mogućnosti da kompletiramo vizira. Dogovorili smo se da od njega uzmemo 5.500 nosača i potpisali ugovor, kaže Šuljagić, koji je nakon postignutog dogovora svakodnevno odlazio u Požegu, jer je na dnevnom nivou bilo moguće dobiti 500 držača.
-Oni su obećali da će 100.000 komada donirati širom Srbije, pa su i sami pretrpani poslom. U našem slučaju, to je značilo početak serijske proizvodnje. To je bilo sjajno, ali i dodatno opterećenje za učesnike, posebno za one koji rade na laserima. Ipak, jasno je da smo svi ovaj posao od početka ozbiljno shvatili – niko ne štedi ni sebe ni mašine, a folije seku tokom celog dana, objašnjava Šuljagić.
Ekipa koja još uvek vredno radi, ističe da je posebno važno to što su za dobro svih, a pre svega zdravstvenih radnika, ostvarili niz dobrih saradnji, koje su neretko prerastale u prijateljstva. U njihovu ideju i njenu realizaciju, mnogi su uložili novac, usluge, lasere, svoje proizvode. Kako je materijal uglavnom dopreman iz Beograda, a zabrana kretanja već stupila na snagu, dopremanje materijala nije uvek išlo jednostavno. Jedan od onih koji su pomogli da se ta prepreka prevaziđe je Filip Vranešević, Užičanin, koji je do početka krize živeo u Beogradu.
– Prvo sam počeo da štampam držače za vizire u okviru slične akcije u Beogradu, ali tamo je sve bilo komplikovanije, kaže Filip, koji je u pravom trenutku odlučio da se sa suprugom vrati u Užice, gde je i predao već gotove držače. Ekipi kojoj se priključio doprineo je i rezervnim delovima za štampače.
– U međuvremenu je Nikola naručio veću količinu materijala iz Beograda, koji sam poneo kada sam krenuo u Užice. Ovde mi je trebalo par dana da se smestim i raspakujem štampač, a nakon toga je sve krenulo svojim tokom. Ako bi i bilo problema, prevazilazili smo ih zajednički, što je verovatno i najlepši deo cele priče, ističe Vranešević.
Upravo na taj aspekt saradnje koja rezultira humanim gestom u teškom trenutku, pažnju skreće i Miloš Tošić.
-U početku je proizvodnja zaista išla dosta sporo, a mi smo 
isporučivali vizire brzinom kojom je to bilo moguće. Sećam se da je jedan od članova tima otišao po materijal u takvom trenutku da nije bilo sigurno da će stići da se vrati pre početka zabrane kretanja. Na razne načine smo se snalazili za prevoz materijala, pronalazili ljude koji mogu da pomognu, mi vozili, a u jednom slučaju i ekipa Hitne pomoći. Tako smo sve razradili da smo dobili značajne pohvale od zvanične grupe „Vizionari Srbije“, kaže Miloš. On objašnjava da je isporučivanje gotovih vizira sa sobom nosilo mešavinu tuge i nade.
-Tuga, jer uopšte moramo to da radimo umesto države, a nade da će zdravstveni radnici biti bar malo bolje zaštićeni. Nikola Mitrović je to dobro rekao – moramo da ih zaštitimo, da bi oni zaštitili nas.
Zaviša Gordić je još jedan od članova humanog tima, koji se dan nakon što je video poziv na Fejsbuku, odmah uključio u akciju.
-Video sam kod Nikole na Fejsbuku da je bio potreban neko da donese iz Beograda materijal za 3D štampanje koji je pogodniji za medicinske svrhe. Javio sam se da ću ići do Beograda i da i ja imam štampač koji mogu da donesem. Sutradan ujutru sam otputovao, preuzeo materijale, podelio ih po povratku u Užice i uveče počeo da štampam. Bilo je izazova organizacione i tehničke prirode, u čije su se rešavanje uključivali svi u skladu sa svojim umećem, iskustvom i mogućnostima. Između ostalog, pravili smo tabelu kako bismo svi mogli da pratimo koliko je ko uradio, koliki su kome kapaciteti na dnevnom nivou, kome nedostaje materijala, ko će kada da pokupi i koliko… Imamo i grupu u kojoj se rešavaju problemi sa štampanjem, pravljenjem vizira, predlozima za novi dizajn držača vizira koji se brže štampa ili je udobniji…
Gordić kaže da je sa tehničke strane, bilo neuspelih štampanja, kvarova na štampačima, snalaženja oko delova, podešavanja parametara, ali i mnogo kreativnih rešenja za štampanje.
-Čudo je jedno šta sve može da se smisli i uradi kada se ima dobar razlog! Isporuka je svakako najlepši deo cele priče, jer daje smisao svemu što radimo. Lepo je osećaj kada čovek radi nešto korisno, ali je mnogo lepši kada je to korisno nekome drugom, i to za dobru svrhu. Puno je junaka u ovoj situaciji, a mi se trudimo da im pomognemo koliko možemo. Ekipa nam je stvarno sjajna! Mislim da u našem kraju ima puno ljudi koji iskreno i nesebično žele da pomognu. Nama se pružila prilika da to i uradimo i to je bilo dovoljno. Gde ima volje, nije ništa teško. Većinu ljudi u ekipi sam upoznao baš ovom prilikom i ako mi je nešto žao u svemu ovome, to je što ih nisam upoznao ranije…
Nikola, Milisav, Filip, Miloš, Zaviša – samo su deo tima koji je podelio priču u ime cele ekipe, koja, kako kažu ne bi bila to što jeste bez svakog pojedinca, a među njima su i Petar Vuković, Vladimir Mićović, Ognjen Miletić i Stanimir Drobnjaković.
Od prvih, sporih i komplikovanih koraka, „Viziri Užice“, sada su stigli do, zahvaljujući saradnji sa požeškim preduzećem „InMold“, velikih količina vizira, koje lekari sami sklapaju onda kada su im potrebni. Uz nadu da neće još dugo biti, jedno je izvesno – teška vremena nam uvek najbolje pokažu ko smo. Tim „Viziri Užice“ potvrđuje to pravilo.
