Pocetna Društvo Paralelna stvarnost i borba za svaki život

Paralelna stvarnost i borba za svaki život

2292
1
Podelite

-Suština je bila da ne odustanemo, da se ne zarazimo i ne prenesemo infekciju nekom drugom. Lično moja želja bila je da budem od koristi. Rad sa pacijentima bio je veoma specifičan i težak dok smo se borili za svaki život -istakao je za “Vesti”dr Rade Mijailović, načelnik Službe anesteziologije i reanimatologije sa intenzivnom negom i specijalista za medicinu bola Opšte bolnice Užice koji je radio u Bolnici “Dr Dragiša Mišović” u Beogradu tokom epidemije COVID-19.

Užički anesteziolozi, infektolozi i anestetičari pomagali su svojim kolegama u beogradskim bolnicama krajem marta i u aprilu u jeku epidemije koronavirusa u Srbiji. Oni su naši heroji koji su u tim najtežim danima podneli veliki teret u lečenju zaraženih i u borbi za svaki život. Za “Vesti” govore o svojim iskustvima, izazovima, teškoćama, ali i preporukama za sve građane.

Dr Rade Mijailović, anesteziolog navodi da su u grupama odlazili u beogradske bolnice. Poziv da pomognemo kolegama u borbi sa koronavirusom bio je veliki izazov za sve nas lekare i anestetičare. Obaveze smo bukvalno ostavljali istog dana, nismo imali slično iskustvo, mnogi imaju porodice sa decom, ali niko nije pravio nikakav problem.

-Ponosan sam jer smo se mi iz Zdravstvenog centra i Opšte bolnice Užice dobro pokazali u beogradskim bolnicama “Dr Dragiša Mišović”, na Zvezdari i Zemunskoj bolnici. Iz naše bolnice u “Dr Dragiša Mišović” otišlo je 11 anesteziologa i to Željana Čučković, Danijela Radović, Marina Gojgić, Branko Tešović, Ivana Bacetić, Danijela Božović, Violeta Dragićević, Danijela Popović i ja, kao i specijalizanti Nenad Đedović i Radomir Slović. Pozivu se odazvalo i osam anestetičara i to Ana Lončarević, Darko Jovanović, Ivana Didanović, Nikola Ćosić, Bojana Blagojević, Danijela Glavonjić, Radojka Stanić i Periša Petrić koji su bili u bolnicama u Zemunu i na Zvezdari.

-Bilo je straha od nepoznatog, ali ovo je pre svega veliki profesionalni izazov. Suština je bila da ne odustanemo, da se ne zarazimo i ne prenesemo infekciju nekom drugom. Lično moja želja bila je da budem od koristi. Rad sa pacijentima bio je veoma specifičan i težak dok smo se borili za svaki život.

Ova bolest je zaista ostavljala teške posledice na plućima i veliki broj pacijenata je završio na ventilatorima. Nažalost, veliki broj nije uspeo da se izbori što je bio šok za sve nas. Brzina kojom se stanje pacijenata pogoršavalo nekada je bila zaprepašćujuća. Primera radi, ako je pacijent malo preznojen, zadihan, posle pola sata kreće gušenje i onda anestetičar i anesteziolog nastupaju po principu za kovid infekciju, navodi Mijailović.

U šest smena po četiri sata radilo je po četiri-pet lekara i osam do deset sestara, pa onda možete zamisliti koliko je to ljudi koji dnevno cirkulišu i koliko je to opreme. Dešavalo se i da neko “iskoči” iz smene zbog simptoma, sledi testiranje, zamena kolega koji su već bili od početka angažovani. Sve je to bila potpuno drugačija vrsta posla, a ujedno smo morali da vodimo računa i o sebi.

Dodatno opterećenje bila je zaštitna oprema jer smo nosili skafandere, dva para rukavica, maske, vizire i naočare. Mi koji već nosimo naočare praktično smo imali dva para na licu, dešavalo se i da oprema nije odgovarajući broj, pa je to stvaralo neprijatnost, a maske su ostavljale rane na licu. Potpuno smo bili neprepoznatljivi, a kao primer navešću da sam svog druga iz vojske prepoznao na osnovu imena i prezimena na terapijskoj listi. A najrizičniji deo bio je presvlačenje posle obavljene smene.
Dok govorimo o tom boravku u Beogradu dr Mijailović ističe da najači utisak je ta paralelna stvarnost, bukvalno smo bili koncentrisani samo na posao, pa zatim nekoliko sati odmora, ali smo sve vreme bili u kontaktu sa kolegama da bismo znali kakvo je stanje pacijenata. Sa druge strane usput smo mogli da vidimo da je život u Beogradu slično funkcionisao kao i u Užicu. Neki su se ponašali kao da se ništa ne dešava, tako da je sve delovalo kao da je ovo samo naš “rat” lekara i zdravstvenih radnika sa koronavirusom.

Van bolnički smeštaj je dobro funkcionisao, kao i obezbeđen taksi prevoz posle smena do hotela.Po povratku iz Beograda neki od kolega bili su u samoizolaciji dve nedelje.

Zato nam je aplauz građana puno značio i bili smo ponosni što je prepoznat naš rad. Što se tiče preporuka nas lekara važno je da sve mere koje postoje treba ispoštovati maksimalno. Kada sve to vidite i budete u kontaktu sa tim pacijentima znate da treba i druge da čuvate, pre svega, od sebe. Društveno odgovorno ponašanje moramo da sprovedemo, jer u “moru” informacije previše ih je bilo koje nisu prave. Zato poštovati mere nije toliko teško, koliko teške mogu da budu posledice.

Biti bolestan i smešten u uslovima gde su svi oko tebe isto bolesni, neizvesnost da li će se stanje pogoršati, gledajući i kolege koji su strahovali da se i oni ne razbole, svakodnevna strepnja i iscrpljenost su samo još jedan delić slike o tome šta se sve dešavalo.

Mali je broj lekara koji su govorili konkretno o borbi sa virusom i kako to zaista izgleda. Stanje na terenu nisu samo cifre, što je i zbunjivalo, već saznanje da mogu oboleti i mladi ljudi, bez pridruženih bolesti je nešto što menja percepciju cele ove priče. Ne postoji pravilo i niko ne može znati kakav je kome imunitet, jer se dešavalo da mladi ljudi imaju tešku kliničku sliku. Po povratku u Užice saznao sam za par pacijenata za koje sam mislio da će sve to prebroditi, ali nisu uspeli.To mi je bilo poražavajuće posle velikog truda, terapije, želje i njihovog optimizma.
Rad u tim uslovima je potpuno druga priča i ostaje nam da se nadamo da se neće ponoviti. Kako zaista izgleda taj rad sa pacijentima treba približiti ljudima. Anesteziolozi su uvek u senci, kao struka potcenjeni i neprepoznati, a nismo ni imali mogućnosti da iznesemo svoj stav i kažemo kako izgleda klinička slika u praksi.

Na prvoj liniji borbe sa najtežim pacijentima bili su infektolozi i anesteziolozi.Iz Užica je bilo angažovano najviše anesteziologa koji su morali i da se prilagode novoj opremi i drugačijim aparatima koji su stigli u toku epidemije. Sve kolege su bile fenomenalne, svi su prezadovoljni njihovim angažmanom, a najveća satisfakcija nam je bila kada se zahvalio prof.dr Predrag Stevanović, koji je bio koordinator svih nas anesteziologa u Bolnici “Dr Dragiša Mišović” u Beogradu, zaključio je dr Mijailović.

PROJEKAT „VESTI“ “PONOSNI NA NJIH” SUFINANSIRA GRAD UŽICE

STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA

1 komentar

Ostavite odgovor