Iz štampe je izašla knjiga „Dobrila“, monografija o Dobrili Vasiljević Smiljanić, ženi koja je ostavila neizbrisiv trag u kulturnoj i privrednoj istoriji Jugoslavije, autora Zorana Jeremića, užičkog književnika i novinara. Izdavač je Muzej na otvorenom „Staro selo“ Sirogojno. Objavljivanje knjige realizovano je uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Ovim povodom, za „Vesti“ smo razgovarali sa Zoranom Jeremićem
Kako je nastala knjiga „Dobrila“?
-Monografija o Dobrili Smiljanić rezultat je, pre svega, inicijative njene saradnice Bose Rosić i nedvojbene podrške toj inicijativi od strane Svetlane Ćaldović Šijaković, direktorke Muzeja na otvorenom „Staro selo“ Sirogojno. Razume se, namera da se reaktuelizuje stvaralačka i životna priča žene koja je ostavila nizbrisiv trag u kulturnoj i privrednoj istoriji Jugoslavije, podrazumevala je njenu saradnju sa autorom monografije. Uprkos Dobrilinim godinama, naši dugi razgovori u Arilju, Ravnima i Sirogojnu potvrdili su ono što sam u novinarskoj praksi redovno prepoznavao kao vrline svih velikih stvaralaca: mudrost, jednostavnost i skromnost. Ti razgovori bili su crvena nit ove knjige koja se, pored Dobriline žive reči, temelji na izboru iz obimne arhivske građe i svedočanstvima njenih saradnika i savremenika.
Koliko ste znali o Dobrili Vasiljević Smiljanić i kakav je bio Vaš koncept, šta je bila njegova okosnica i da li ste morali odstupati od njega tokom istraživanja?
-Pre gotovo trideset godina, kao mlad novinar napravio sam veliki 
intervju sa Dobrilom u Sirogojnu. Raspad Jugoslavije, ratovi, sankcije i crno tržište već su uveliko nagoveštavali drugačiju sudbinu njenog modnog uspeha. Do tada je više od 80 odsto modela „Sirogojno“ plasirano na inostrano tržište, od Tokija do Njujorka. Pa ipak, njena energičnost i optimizam još uvek su bili zarazni. Naslov tog intervjua – „Od nedođije do Japana“ – dovoljno govori o mom oduševljenju njenom umetničkom i poslovnom avanturom. Prvobitna zamisao o monografiji bila je da to bude knjiga razgovora, ali je Dobrila takav koncept smatrala pomalo pretencioznim. Kada sam „otkrio” njene autobiografske zapise, onda je sve bilo lakše. Reč je o izvanredno napisanim fragmentima, sa svim elementima dobre proze. Nisu slučajno studije književnosti njena neostvarena mladalačka želja, a iščitivanje dobre literature nasušna potreba do danas.
Koliko je trajalo istraživanje s obzirom na izuzetnu kompleksnost koju je nosio sam život i rad Dobrile Vasiljević Smiljanić kao i društveni i privredni ambijent u kojem je radila?
-S obzirom na delikatnost epohe u kojoj je radila, istraživanje je trajalo relativno kratko jer mi je uredna arhivska građa Sirogojno Company, Muzeja „Staro selo“ i porodice Smiljanić bila sve vreme tokom priprema dostupna. Međutim, ja sam tragao za onom vrstom dokumentarnih detalja koji bacaju svetlo na njenu stvaralačku dramu i unutrašnje dileme. Podnaslov ove monografije glasi „Životna priča“, a takva priča u punom sjaju zasija tek u nekoj vrsti ispovednog poštenja. Nije to mali izazov u godinama kada se svode životni bilansi. Naprotiv.
Knjiga ukazuje da ste imali na raspolaganju bogate izvore, veliku količinu građe. Odakle ste najviše crpeli informacije?
-Najviše informacija dobio sam od Dobrile Smiljanić i Bose Rosić tokom zajedničkog pregleda građe u Ravnima. U toj pozamašnoj raboti prožimali su se sentiment, radost, seta i zaborav, tako da nije bilo lako između dve vatre držati se one narodne – lijepo vezeš ako ne pometeš.
Dobrila kao da u svom životu nije imala ni sekunde praznog hoda. Kakve konstrukcije treba da bude čovek koji živi takav život, koji „munjevito“ prelazi put?
-Teško pitanje. Pretpostavljam da pored dobre genetske japije i talenta taj „munjevito pređen put“ podrazumeva ogroman rad i odricanje na koje je spreman samo onaj ko iskreno veruje u to što radi. To što je ona obećavala sirogojnskim pletiljama i saradnicima daleke 1962. godine ličilo je na bajku. Kada sam jednom prilikom pitao Bosu Rosić da li je tih godina mogla da sanja da će se u doglednoj budućnosti sirogojnskim džemperima diviti i Pjer Karden odogovorila je: – Mi nismo o tome mogli ni da sanjamo, ali je Dobrila bila toliko „luda“ da je mislila da je to moguće. Sve nas je zarazila svojim idejama pa smo počeli da joj verujemo.“
Šta nam je Dobrila pokazala i poručila svojim radom i životom? Da li čovek, ukoliko poseduje njene osobine, neminovno mora stići do svog „Sirogojno stila“?
-Naravno da ne mora. Na prvi pogled, kulturološki i privredni fenomen „Sirogojna“ iza koga stoji Dobrila Vasiljević Smiljanić nastao je na talasu ubrzane izgradnje novog jugoslovenskog društva posle Drugog svetskog rata. Međutim, do odlaska u zlatiborsku zabit ništa nije obećavalo takav nastavak njene zrele mladosti ugrađene u afirmaciju sirogojnskih pletilja. Tek tada ova životna priča predstavlja svedočanstvo one vrste stvaralaca čija kreativna volja, uprkos teškim okolnostima, doseže do neslućenih visina. Njen umetnički i poslovni dometi obavezuju tim više kada se zna da su ostvareni u duhu najbolje prosvetitetljske tradicije. To mogu samo nesebične i darovite ličnosti neiscrpne radne energije, junaci one drevne metafore o putniku koji je — kada ga je talas visoko podigao — ugledao čitav svet. Sa takvom dalekovidošću teško ih je pratiti, iako smisao njihove vizije nalazi potvrdu u svakodnevnom napretku zajednice koju im je sudbina dodelila.
Kako i navodite u knjizi, Dobrila je napisala o uspehu: „U svakom narodu se kriju tradicionalno znanje i dar. Uhvatiti tu energiju i pravilno je usmeriti znači uspeti“. Kako Vi to komentarišete?
-Nema se toj izjavi šta dodati. Dobrila je od ranog detinjstva bila očarana tradicionalnom umetnošću u svojoj rodnoj kući u Radobuđi, kasnije onim što je radila Rajka Borojević sa dragačevskim tkaljama, zatim naivnim slikarstvom Hlebinske škole i Kovačice, ali i izložbama savremene umetnosti u Beogradu. S druge strane, na Višoj ekonomskoj školi diplomirala je na temu iz oblasti turističke propagande. Stoga me nimalo ne čudi to što se njen umetnički senzibilitet u sadejstvu sa poslovnim duhom razvio do neslućenih razmera. U svemu tome ne treba zaboraviti ni neku vrstu njenog etičkog imperativa, jer ko se šare sa ćilima vlastite tradicije lako odriče, brzo propadne kroz tanak civilizacijski patos, najčešće ideološke prirode.
Za „Sirogojno stil“ koji je stvorila i izgradila, koji je i danas živ, Dobrila je rekla jednu veliku istinu: „Sirogojno stil“ je posledica ogromnog potencijala koji postoji u našem narodu, a koji zbog našeg mentaliteta nismo hteli da primetimo“. Jeste li zadovoljni kako ste u knjizi pokazali način na koji je ona učinila da potencijal Sirogojna i njegovih žena bude vidljiv?
-Zadovoljan sam činjenicom što se uopšte ukazala šansa da se o tom potencijalu govori iz ugla žene koja ga je na najbolji mogući način afirmisala širom sveta. Kada je naš fabulozni mentalitet u pitanju, „Sirogojno stil“ i Muzej „Staro selo“ najbolji su dokaz da je pod vođstvom stručnjaka autohtono blago najsigurnije i najdugovečnije, odnosno, da takozvani „naš mentalitet“ ima i drugo lice.
-Sirogojno je za Dobrilu, kako sama kaže, bila i njena šansa. „Prepoznala sam je i postala njen rob“. O čemu, po Vašem mišljenju govore ove reči?
-O slatkim mukama stvaralaštva, o strogoj majci invencije, o disciplini neimarstva, o žrtvi za zajedničku stvar, o ljubavi spram bližnjeg, o možda gorkoj računici pobede, ali ipak pobede graditeljskog principa nad iracionalnim silama fatuma, politikanstva i destrukcije.
Šta Vas je dok ste radili knjigu posebno fasciniralo, a šta najviše pogodilo?
-Ne sećam se da sam u dugim razgovorima sa Dobrilom čuo da je o razvoju Sirogojna govorila u prvom licu jednine. Razumeo sam da to „mi“, zaslužno za izlazak zlatiborskog sela sa ugašenim kamenolomom i oronulim zadružnim domom na modne piste u Rimu, Parizu i Briselu nije recidiv usiljenog kolektivizma, već odraz njene skromnosti, njene želje da ne povredi sve one koji su doprineli stvaranju „sirogojnskog čuda“. Njena prva ozbiljna zamerka knjizi odnosila se na činjenicu da sam propustio da pomenem čuvenog sirogojnskog kafedžiju Dola. Rekao sam joj da je važnije to što nisam propustio da pomenem da je odbila poslovni ugovor Pjera Kardena. „Meni je mnogo važniji Dole kafedžija nego Pjer Karden“, izričita je bila Dobrila.
A šta me je najviše pogodilo? Prošle jeseni vozač iz Muzeja „Staro selo“ pričao mi je kako se nekad lepo živelo u selu u kojem je radilo nekoliko fabrika i u kojem su gotovo svakodnevne posete političkih, naučnih i umetničkih elita bile uobičajena pojava; škola i vrtić prepuni dece; mladima nije padalo na pamet da odlaze u grad za boljim životom… Pitao sam ga koliko je đaka jesenas pošlo u osnovnu školu. Jedan!
Imali ste priliku da radite intervju sa Dobrilom pre tri decenije, sada ste je ponovo sreli. Kako ste doživeli ponovni susret?
-Kao i prvi put, bio je to susret sa samosvesnom, mudrom i energičnom gospođom koja je i dalje u stanju da na sastanku zadružnog radničkog saveta za čast i ravnopravnost žene potegne stolicu na pretnju nekog đilkoša. Nisam siguran da bi danas zbog godina to bila u stanju da uradi, ali verujem da bi joj se neki damski pištolj našao pri ruci.
Knjiga „Dobrila“ za etnologa Bosu Rosić, saradnice i do danas verne Dobriline prijateljice, jeste „uzbudljiva pesma u prozi“ čiji ste autor Vi, ali ova monografija i vizuelno izgleda moćno? Ko je zaslužan za to?
-Za taj kompliment zaslužan je moj prijatelj, grafički dizajner i ugledni univerzitetski profesor Atila Kapitanj iz Novog Sada. Fotografije su bile neujednačenog kvaliteta, ali su one sa potpisom Petra Otoranova, umetničkog fotografa i jednog od zaštitnih znakova „Sirogojna“, zablistale u punom sjaju.
