Krojač Đorđe R. Jokić gazi osamdeset petu i na svojoj vernoj „pfaf“ mašini ponovo šije šajkače na radost mnogih mušterija. Pandemija korone gotovo tri meseca držala ga je zarobljenog, a sada su vrata radnje u zanatskom naselju Carina u kojoj je sašiveno na hiljade narodnih kapa ponovo otvorena uz primenu mera predostrožnosti.
Kao treće od šestoro dece familije Jokić iz Kačera otac ga je posle osmoljetke najpre dao na kovački zanat u Tripkovu, ali je posle reči majstora da s obzirom na uzrast mora još mnogo hleba da se pojede za kovača, poslušao savet rođaka i oberučke prihvatio upis na krojački zanat.
-Sada će ispasti da se hvalim, ali učenje zanata šnajder-krojač je trajalo tri godine, a ja sam sve savladao za sedam meseci. Majstor mi je tada rekao da sam toliko dobar i predložio da kvalifikacije polažem u zanatskoj komori – seća se đačkih dana majstor Đorđe koji je na samom početku karijere znao da šije sako, kostim, mantil, zimski kaput i sve što se tada zvalo građansko odelo. Iduće godine će biti sedamdeset leta kako je položio ispit za kalfu, a posle škole učenika u privredi radio u krojačkoj zadruzi, završio srednju ekonomsku sa kojom je stekao penziju i za koju kaže da ga je možda „prešla“ u životu, jer bi bilo bolje da je ostao samo šnajder. Ljubav prema šivenju i životne potrebe pre pola veka odvele su ga i u grad svetlosti Pariz i najudaljeniji kutak zemljinog šara Australiju.
– Prvo sam otišao u Pariz, ljudi su me vukli za rukav da ostanem, dobijem dozvolu za rad i veliku platu, ali Đorđe to nije hteo… Ali sam narednu deceniju i po odlazio u vreme godišnjeg odmora, uzimao neplaćeno i šio u Parizu u konfekciji. Mašinu “pfaf“ doneo sam iz Pariza pre 50 godina i još uvek radi ko sat. Bio sam i u Australiji, svi su me rado primali, jer sam bio mnogo vredan – pripoveda deda Đole o životu u kome nije navikao da dokoniše. I tako je pre dve decenije, posle odlaska u penziju počeo da šije i tražene šajkače koje najbolje idu u Guči i na Ravnoj Gori i koje sa našim ljudima putuju svuda po belom svetu.
– Još ih nose naši ljudi na selu, ali sve više i mladi na veseljima. Kupuju se za poklon, ljudi ponesu rođacima, pa tako stigoše moje kape do Kanade, Amerike, Australije, a ima dosta Užičana koji ih rado ponesu u Rusiju – priča najstariji užički zanatlija koji šajkače isključivo šije od vojničkog kangara i čoje. Napominje da je mustra najvažnija i da šajkaču treba ugoditi mušteriji, jer ih neko voli dublje, a neko pliće. Osmislio je i male šajkače, one što su deset puta manje od klasičnih i služe kao privezak, suvenir. Sve to vredne ruke majstora Đorđa sašiju i otprave. I ne samo njih već i đeneralske Mišićeve šapke, šubare i crnogorske kape sa četiri ocila. A da se Đorđe R. Jokić nije umorio govori i njegova namera da sa svojim šajkačama i ove godine pohodi Sabor u Guči na kome je od 1962. godine, jer je samo prvi propustio. Nažalost neće mu se ostvariti, jer je upravo stigla vest da Sabor zbog epidemije korone neže biti održan. Ali kada sve prođe i na Saboru biće deda Đole sa narodnim kapama za sve glave koje ih uporno nose i za koje Momo Kapor napisa da su so ove zemlje.
«Vesti» nasočile radnju
-Pre 30 godina pročitao sam u Vestima da se na Rakijskoj pijaci prodaje stara kuća. Gazda koji je prodavao kuću radio je u Nemačkoj i samo mi je rekao da ga to više ne interesuje. Otišao sam u Kraljevo u Zavod za zaštitu gde su mi odobrili zidanje i popravku istog tipa kuće – ispričao nam je Đorđe Jokić o kumovanju našeg lista nastanku radnje u zanatskom naselju Carina u kome su ostadoše samo on i komšija obućar.
Stih
-Lepa kapo moga oca, dede, pradede i čukundede sa ponosom te nosim i sa tobom se šajkačo ponosim. Kupite da tradiciju obnovite i sačuvate, hvala – poruka je na radnji.
