-Od ukupno 47 avijatičara koji su boravili na Zlatiboru, njih 38 evakuisano je iz Pranjana. Ostali su bili nestrpljivi dok su čekali da se radovi oko aerodroma završe, pa su se uputili na stotine kilometara dug put ka primorju. NJihova namera bila je da se brodom prebace za Italiju. Na tom putu presrela ih je jedna partizanska jedinica i sprovela za Berane odakle su evakuisani nekoliko dana kasnije, kaže za „Vesti“, Dejan Đerić, autor knjige „Slomljena krila Zlatibora“
Dejan Đerić je rođen u Užicu 1992. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. Po završetku osnovnih, a zatim i master studija na Elektrotehničkom fakultetu u Beoghradu, zaposlio se u rodnom gradu. Kasnije je prošao kurs za rezervnog oficira. Usledilo je ponovno zaposlenje u struci, u Beogradu, gde i danas živi i radi. Ovih dana u izdanju užičkog Istorijskog arhiva, iz štampe je izašla njegova knjiga „Slomljena krila Zlatibora“ posvećena spasavanju američkih avijatičara koji su morali prinudno da se spuste na područje Zlatibora početkom 1944. U američkim vojnim krugovima akcija spašavanja savezničkih snaga iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu od strane avijacije SAD u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u Otadžbini generala Dragoljuba Mihailovića poznata je kao Operacija Halijard. Najveći broj savezničkih pilota koji su morali da se prinudno spuste te godine u mnoge krajeve Kraljevine Jugoslavije, evakuisan je sa improvizovanog aerodroma u selu Pranjani 1944. godine.
Spasavanje američkih vazduhoplovaca i drugih saveznika sa teritorije pod kontrolom JVuO trajalo je od januara 1944. do februara 1945. godine. Iz vazduhoplovnih baza na jugu Italije saveznička avijacija pravila je prelete sa ciljem bombardovanja nemačkih naftnih polja u Rumuniji, kao i drugih ciljeva u Evropi i na Balkanu. Tako je nebo nad teritorijom okupirane Kraljevine Jugoslavije bilo njihova glavna maršruta. Oštećeni dejstvima nemačke PVO, saveznički avijatičari prinudno su se spuštali padobranima na teritoriji cele Kraljevine Jugoslavije. Prvi avijatičari prihvaćeni su, osim u Toplici i na Zlatibor, ali nekako, o tome se malo govori ili se uopšte ne govori. Šta je bio razlog da istražujete ovu operaciju, od čega ste počeli?
-Pre svega veliki pozdrav za Vas, redakciju i sve vaše čitaoce. Kao što ste već napomenuli o tome se malo govori, ili se uopšte ne govori. U poslednje vreme aktuelna je priča o misiji spasavanja savezničkih avijatičara u Pranjanima. Međutim, cela misija odvijala se na znatno širem prostoru koji je pokrivao gotovu čitavu teritoriju okupirane Kraljevine Jugoslavije. Pranjani su predstavljali mesto odakle je najveći broj onih koje su spasile snage pod komandom generala Draže i evakuisan. Moja ideja zasnivala se na tome da jedan deo ove, vrlo važne i neispičane priče, predstavim što je moguće približnije onakvom kakva je zaista i bila. Celu misiji i ono što je posle nje usledilo, opisao sam iz ugla seljaka, vojnika i oficira. Pošto se njome niko pre mene nije bavio, morao sam poći od nule.
Na čemu se temeljilo Vaše istraživanje?
-Istraživajući JVuO na prostoru Zlatibora i Užica stupio sam u kontakt sa porodicom kapetana Milomira Kolarevića iz Kraljeva. On je u toku rata bio komandant Zlatiborske brigade sa kojom je izvršio prihvat dve savezničke posade koje su se prinudno spustile padobranima na Zlatibor. Takođe, prihvatio je, čuvao i snabdevao hranom ostale posade koje su na njegovoj teritoriji našle utočište. Posle rata bio je prognan iz zemlje za čiju se slobodu borio. Igrom slučaja našao se u emigraciji tako da nije podelio sudbinu desetina hiljada svojih saboraca koji su u tom nesrećnom ratu i nastradali. Pre nego što se upokojio privatnu arhivu predao je potomcima svoga brata. Ti divni ljudi stekli su puno poverenje u mene i odlučili su da je došlo vreme da se o njemu i njegovim saborcima sazna istina. Na taj način sam prvi put saznao nešto više o ovoj operaciji. Napomenuo bih samo da među desetinama hiljada pregledanih dokumenata Vojnog i drugih arhiva, nisam našao gotovo ništa o pomenutoj misiji. Očito je da je ta dokumentacija namenski vešto skrivana u kancelarijama i podrumima OZN-e i UDBE, sa ciljem da se ovaj događaj potpuno izbriše iz svesti naroda. Takođe, očito je da u tome nisu u potpunosti uspeli. Kasnije sam stupio u kontakt sa ljudima iz Fondacije Misija Halijard, koji su mi ustupili izveštaje posada spasenih avijatičara. Ove dve građe predstavljale su bazu i oslonac za moj dalji rad. On je posle dopunjen građom mnogih privatnih arhiva, dokumentima iz arhiva, svedočenjima, kao i publikovanim delima. Prethodno opisan posao trajao je dve i po godine. U celom radu finansirao sam se iz sopstvenih sredstava a vreme za istraživanje krao sam od godišnjeg odmora. To mi nije bilo teško jer sam pisao o ljudima koji su po snežnoj mećavi, bosi i nedovoljno dobro obučeni, sa pet metaka na pušku, tumarali po Čigoti kako bi spasili svoje saveznike koji su ih kasnije izdali. Smatram da sam svojim radom pokazao mnogim državnim istoričarima (čast izuzecima) da se knjige ne pišu iz udobnih fotelja i da se za ozbiljne radove ne čeka državni projekat iz koga će gledati da izvuku novac a rad polovično urade. Neka svako od njih pogleda u svoju diplomu, postidi se i neka kaže da li su ljudi koji su u oba svetska rata ginuli za ovu zemlju, zaslužili da njihova imena ne budu popisana a njihovi grobovi obeleženi. Neka kažu da li su ti ljudi, u zemlji koja sebe naziva demokratskom, zaslužili da o njima istoričar piše, sudija sudi a da im pop čita.
Ima li još ljudi koji su direktno učestvovali u spašavanju pilota?
-Nažalost, dok je knjiga bila u fazi pripreme, preminuo je i poslednji poznati učesnik ove operacije, Radoje Tucović – Dvobanka iz sela Gostilja. On je u toku rata bio četnik u sastavu Zlatiborske brigade sa kojom je učestovao u prihvatu, čuvanju i sprovođenju za Pranjane dela od ukupno 47 američkih avijatičara koji su u toku zime i leta 1944. godine boravili na Zlatiboru. Dugo posle rata o svojim podvizima nije smeo da priča. Neposredno pred smrt njega je posetio DŽon Kapelo, predsednik Fondacije Misija Halijard, i uručio mu zahvalnicu za učešće u misiji spasavanja američkih avijatičara. Šta sam doživeo da mi Amerikanac čestita, govorio je Radoje uz blagi osmeh oduševljenja. Osim njega, na prste jedne ruke mogli su se prebrojati oni koji su o ovoj operaciji nešto znali.
Sa kakvim emocijama su Vam o tome govorili?
-Njihovi utisci o spasenim avijatičarima bili su uglavnom pozitivni. Naš narod ih je prihvatio sa velikim oduševljenjem. Često se dešavalo da su od svojih usta odvajali čekajući da se saveznici zasite. Vojska i narod, bili su ozareni nadom da će saveznici umeti to da cene. Međutim, ono što je posle evakuacije usledilo svima nam je poznato.
Do kojih ste sve podataka došli?
-Svedočenja sagovornika bilo je zaista malo. Oni su navodili da su avijatičari preko dana slobodno šetali među narodom, prisustvovali vašarima, udvarali se devojkama. Najupečatljivije svedočenje izneo je Radoje Tucović koji je naveo da su spaseni avijatičari tokom vašara u selu Gostilju, u malo pripitom stanju, jahali krave. Ovaj njihov gest kod naroda je izazivao smeh.
Šta je to što ovoj knjizi daje posebnu važnost?
-Knjiga je bogato ilustrovana desetinama uglavnom neobjavljenih fotografija, dokumenata, pisama, svedočenja, računa za ishranu. Ona predstavlja neoboriv dokaz da su savezničke avijatičare spasavali, hranili i čuvali pripadnici JVuO, a ne narod, na čemu se potencira u poslednje vreme. Pored priče o spasavanju avijatičara, u knjizi je opisana i sudbina ljudi koji su u misiji učestvovali. Posebnu važnost daje rekonstrukcija montiranog suđenja generalu Draži Mihailoviću na kojem je najpre okrivljen, pa zatim i osuđen, da su navodno njegovi četnici likvidirali dvojicu Amerikanaca na Zlatiboru.
U toku je izgradnja aerodroma i memorijalnog centra u obliku stilizovanog aviona u Pranjanima odakle je, kako kažu raspoloživi podaci, sa improvizovane piste avionima evakuisano u Bari i spašeno oko 500 savezničkih vazduhoplovaca u misiji „Halijard“. Među spašenim pilotima sigurno je bilo i onih koji su se prinudno spustili i na Zlatibor?
-Tačan broj evakuisanih iz Pranjana niži je od navedenog. Osim u Pranjanima, sa teritorije pod kontrolom snaga JVuO avijatičari su evakuisani i sa aerodroma u Koceljevi i u selu Boljanić kod Doboja. Od ukupno 47 avijatičara koji su boravili na Zlatiboru, njih 38 evakuisano je iz Pranjana. Ostali su bili nestrpljivi dok su čekali da se radovi oko aerodroma završe, pa su se uputili na stotine kilometara dug put ka primorju. NJihova namera bila je da se brodom prebace za Italiju. Na tom putu presrela ih je jedna partizanska jedinica i sprovela za Berane odakle su evakuisani nekoliko dana kasnije.
Da li je poznato da su spašeni piloti kasnije kontaktirali nekog sa Zlatibora ko im je pomogao?
-Moguće da jesu, ali ta pisma nisu stizala na prave adrese, već u kancelarije OZN-e. Isti slučaj bio je sa pismima i paketima koje su četnički emigranti slali svojim porodicama. U knjizi su objavljena pisma spasenih avijatičara upućena kapetanu Kolareviću koji je u to vreme boravio u emigraciji. Ta pisma predstavljaju jednu od najvećih vrednosti ovog dela. Imam mnogo lepih uspomena iz Srbije, posebno sa Zlatibora, gde ste nas zbrinuli, pisao je avijatičar Braun neposredno po završetku rata.
Da li ima nešto što bi trebalo još istražiti u vezi ovih događanja u našem kraju?
-Ovom knjigom priča je poprilično pokrivena. Svakako, svaki novi dokument i saznanje koristiće za naredna izdanja knjige, koja će verovatno ugledati svetlost dana.
Koliko znam, završili ste fakultet i master na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Zaposleni ste i radite, naravno, u struci. Otkuda toliko zanimanje za istorijom?
-Istorijom se bavim u slobodno vreme iz hobija. To me je uvek zanimalo pa sam odlučio da se oprobam i u tim vodama.
Zašto istorija nije bila i Vaše profesionalno opredeljenje?
-Uvek su mi od ruke išle prirodne nauke. Istorija me je zanimala ali samo u određenim oblastima. Ne bih mogao da zamislim sebe da slušam nekoga ko me uči nečemu što znam da nije tačno. Ovakvi kao ja ne bi daleko dogurali na katedri za istoriju.
Da li možemo očekivati nova slična istraživanja iz istorije, samim tim i nove knjige?
-Pretpostavljam da će ih biti ali ću prepustiti čitaocima da o tome odluče. Uglavnom, u ovoj knjizi iskoristio sam jedan posto materijala do kog sam uspeo da dođem. Neispričanih priča i neopevanih junaka ima mnogo. Naš grad se po pitanju istorije Drugog svetskog rata može uporediti sa imanjem koje 75 godina zarasta u korov. Na takvom imanju za nekoga ko hoće da radi posla uvek ima.
Da li je knjiga „Slomljena krila Zlatibora“ na tržištu, gde možemo da je kupimo i kada i gde bi trebalo očekivati promociju?
-Moraćete da požurite jer se već rasprodala polovina tiraža. Knjiga se može kupiti u Istorijskom arhivu Užice, kao i kod autora porudžbinom na mejl: slomljenakrila20@gmail.com
