-Odavno u rukama nisam imao knjigu u kojoj ima toliko životne istine, iskazane s tolikom neposrednošću, i tako ubedljivo – napisao je akademik LJubomir Simović u predgovoru za novu knjigu Ilije Misailovića „Kazivanja iz prve ruke“.
U izdanju Narodne biblioteke Užice objavljena je nova knjiga Ilije Misailovića „Kazivanja iz prve ruke“, predgovor je napisao akademik LJubomir Simović, a urednik izdanja je Zoran Jeremić. Na promociji, održanoj 21. oktobra, u Čitalištu Narodne biblioteke, govorili su Dušica Murić, direktorka Narodne biblioteke, Katarina Dogandžić, viši kustos u Narodnom muzeju Užice i autor Ilija Misailović. Gost na promociji bio je jedini živi kazivač, Stevan R. Stamenić.
Knjiga Ilije Misailovića sadrži kazivanja Stevana Stamenića, ali i Luke D. Misailovića, Zarije i Grozde Stanić, Stanke i Milana Misailovića, Trnjine Đuričić, Gvozdenije Misailović, Milice i Angeline Lazić, Slave i Lazara Bjelića, Olivere Markićević, Zdravka Palikuće, Obrada Stanića, Milana Milekića, Danice Ostojić i Radenka Radovanovića, Dragiše Cvjetića, Slobodana Nikolića, Draga Tucovića, Milutina Miće Krstovića, Momčila Radosavljevića, Drage Protić, Radenka Lukovića, Gvozdena Divnić Bubovca i Obradina Martića Čoče.
U predgovoru, akademik LJubomir Simović je, između ostalog, napisao da „Ilija Misailović svoju knjigu zasniva na svedočenjima ljudi sa društvene margine, ali tim svedočenjima bitno dopunjava, a katkad i koriguje, naše predstave i znanja o našoj prošlosti. S tim znanjem, možda ćemo moći odlučnije da se suočimo i sa istinama našeg vremena.“ O jeziku kojim govore kazivači, akademik Simović, piše:
-Odavno u rukama nisam imao knjigu u kojoj ima toliko životne istine, iskazane s tolikom neposrednošću, i tako ubedljivo. Misailovićevi sagovornici svoju istinu kazuju svojim ličnim, živim i tačnim jezikom. Zadržavajući pažnju na tom jeziku, i nehotice ga upoređujem sa stanjem u kome se srpski jezik nalazi danas. Zadržaću se na jednom banalnom, ali karakterističnom primeru.
U različitim tekstovima, ne samo u novinskim nego čak i u književnim, i u prevodima knjiga, nalazimo oblike kao što su „jato crva“, „jato svitaca“ ili jato leptirova“. Kao što su „roj ptica“ ili , još gore i neverovatnije, „roj vukova“! Čitajući ovakve konstrukcije, pitamo se u kom svetu živi i šta zna onaj ko ne zna šta je roj, šta je jato, šta su čopor i krdo!
Za razliku od onih koji žive u svetu u kome je roj svitaca jato, a čopor vukova roj, sagovornici Ilije Misailovića jasno vide svet u kome žive, i precizno opisuju i definišu i najkomlikovanije odnose i pojmove. I kad kažu „kontra mesto“, i kad iskuju onu neočekivanu i neponovljivu reč kao što je „nešćebudne“, mi ih razumemo, i tačno znamo šta hoće da nam kažu. NJihov jezik formiraju njihove istine. Nekim od njih život je bio jedina škola, ali su oni iz te škole izneli najskuplja znanja.“
Dušica Murić navela je da knjiga na više od 500 strana donosi 22 svedočenja zemljoradnika, trgovaca, službenika, pravnika, sveštenika. Po njenim rečima ovakve publikacije su veoma značajne „jer predstavljaju čuvare našeg tradicionalnog, kulturnog i jezičkog blaga“. Svedočenja su autentična i po jeziku i po sadržaju, to su sećanja „o odrastanju naših predaka“, o vremenu i događajima između dva svetska rata, a pre svega, o periodu posle Drugog svetskog rata, o „anonimnim rođacima, komšijama, prijateljima“, ali i „sećanja na neke poznate ličnosti koje su obeležile istoriju užičkog kraja.“
Misailović kaže da je priče zapisivao od 1985. pa do današnjih dana.
-Posle završetka monografije o Kremnima ostalo mi je jedno dvadesetak priča koje su bile kao višak, a kada pišemo monografiju koristimo tri glavna izvora, istorijsku građu, stručnu literaturu i priče sa terena što se u istoriografiji zove memoarska građa. Kada sam sakupljao tu građu, jedan od tih kazivača bio je i moj zemljak Stevan R. Stamenić koji je svojom pričom prešao dimenziju kremanske priče i on me moli da napravim posebno knjigu o njemu. Iz te molbe proizađe ova knjiga. Rekao sam mu: Stevo, tvojoj priči dodaćemo i druge i tako je nastala knjiga „Kazivanja iz prve ruke“. To su 22 životne pripovetke običnih ljudi, ali sadržaj nije običan. To su priče ne samo o kazivačima, već priče koje, možemo reći, na jedan lep način prikazuju vreme, ljude, atmosferu, prilike. Kada ih čitaš upotpunjuješ saznanje o prošlom vremenu. Ove priče dopunjuju zvaničnu istoriju, jer kada ih pročitate, onda vidite da baš sve nije bilo kako je bilo, već kako su ljudi doživeli to vreme u kojem su živeli- kaže Ilija Misailović. Kazivači su iz užičkog kraja, iz Kremana, Zaovina, Užica, Kosjerića, Čajetine, Bajibe bašte, Bioskeali oni govore o mnogim mestima, Kranju, Zagrebu, Tunisu, Alžiru.
Katarina Dogandžić, između ostalog je kazala:
-Uverena sam da bi ova knjiga bila veoma zanimljiva i onim čitaocima koji nikad nisu čuli ni za Kremna, ni za Užice, niti za užički kraj. Lokalne teme u njoj samo su polazište za mnogo širi sadržaj od onoga što bi se na prvi pogled moglo reći- rekla je Katarina Dogandžić i istakla:
-Ilija Misailović je umeo da pronađe sagovornike i temu koja će svima nama biti veoma zanimljiva. Ova knjiga pruža izuzetno dragocenu građu za etnologe, lingviste i istoričare. Inače, trend je u poslednjih nekoliko decenija, da se sve više publikuju takozvane privatne, istorije malih života koje su prijemčljivije za razumevanje istorije. Svi kazivači su veoma rečiti ljudi koji su veoma cenili pismenost bez obzira da li su uopšte imali škole.
Kremna – najlepše selo u Evropi
-Ja sam Stevan Stamenić iz Kremana, a Kremna su najlepše selo u Evropi. Rođen sam 9. januara 1928. u podrumu na sv. Stevana zbog kojeg sam i dobio ime. Iliji sam kazivao 120 stranica ove knjige- rekao je Stevan Stamenić. Počeo je da čobaniše sa pet godina na Tari, osnovnu školu je završio na Zborištu kod učitelja Mila Gazdića. kasnije se doškolovavao. Seća se vojski koje su prolazile kroz Kremna u Drugom svetskom ratu, a kada je rat završen, iako je „svanulo“ počela je nova borba-borba za život. Posle brojnih poslova koje je radio, odslužene vojske, zapošljava se, a kao radnik“Hidrotehnike“ upravnik je mnogih domova kulture na gradilištima ovog velikog preduzeća, sindikalac, radio u Alžiru. Jedno od njegovih sećanja je i o prvoj bioskopskoj projekciji u Kremnima 1935. godine:
-Ušitelj Mile Gazdić jednog dana saopšti nam sledeću vest: „Sutra u 10 sati biće ovde u školi prikazane žive slike. Ulaznica za đake je pola dinara. ko nema pola dinara, neka ponese dva jaja.“ Somun je koštao dinar. Uz to, učitelj je obavezao đake da vest prenesu i roditeljima, s tim što će bioskop za građanstvo biti u Tarabića kafani, uz ulaznicu od jednog dinara. kada sam došao kući i pitao oca za pola dinara, on mi ljutito odgovori: „Seljak nema para za cirkus, Ja samo mislim kako da platim porez i kupim žita.“ Nisu mi vredele suze. problem je rešila majka, koja je krijući dala neophodnu ulaznicu.U putu, preskačući neku ogradu, to jutro prvi put, valjda od radosti što ću gledati film, razbijem jedno jaje.“
Ilija Misailović, rođen je u Kremnima 1942. godine, u Novom Sadu je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Prirodno matematičkom fakultetu. Širio je i prenosio znanje osnovcima, srednjošpkolcima, studentima. Radni vek je krunisao radom u Geografskom institutu „Jovan Cvijić“ SANU kao naučni saradnik odakle je i otišao u penziju. Osim angažovanja u brojnim društvenim aktivnostima, Misailović je objavio brojne stručne i naučne publikacije, kao i veliki broj članaka u stručnim časopisima. Za monografiju „Kremna“ dobio je nagradu Grada Užica i nagradu Arhiva Srbije.
