Pocetna Sport Veliki koraci mladog reliste

Veliki koraci mladog reliste

1462
0
Podelite

Kada dođe vreme za trku, Marko pregleda automobil, tata gume, majka čisti stakla i auto, svako ima svoj posao u boksu

Za Lazara Milovanovića ništa nije uzbudljivije od reli trke. Ima 21 godinu, a počeo je da ih vozi prošle godine. Od tada, svaki put jedno od prva tri mesta bilo je njegovo. Ove godine, tri trke donele su mu tri prva mesta u generalnom plasmanu i u svojoj klasi.

-Trke su počele da me interesuju još od malih nogu, a sve je počelo od trkačkih igrica. Bio sam uspešan na računaru, pa sam poželeo da taj uspeh prenesem i u realan život. Tada je od strane moje porodice, koja je prilično velika, počelo ubeđivanje da to ne radim. Iako zaista vole automobile, bili su zabrinuti, priča Lazar.

Ubeđivanje je trajalo sve do prošle godine, kada je mladi užički realista počeo da ostvaruje svoje snove. Za to je kaže zahvalan porodici, sponzorima, ali i svojoj „drugoj porodici“, reli vozačima koji su jedni drugima velika podrška.

-Sada imam punu podršku porodice, svi su uvek tu za mene. Moji imaju servis automobila, a radnik u servisu, Marko uvek me prati na trkama i veoma sam mu zahvalan na tome. Kada dođe vreme za trku, Marko pregleda automobil, tata gume, majka čisti stakla i auto, svako ima svoj posao u boksu.

U skladu sa onim što ga privlači bio je i početak bavljenja automobilizmom.

– Volim rizik i brzu vožnju. Nisam se bavio kartingom, već me je odmah privukao reli, kao najteža disciplina, majka sporta. Ne volim karting i kružne trke, jer se sve ponavlja, krivine su iste. Kada vozim putem kojim se odvija i svakodnevni saobraćaj, svaka krivina je drugačija i mnogo su veći rizici.

Za ovo kratko vreme, rizika je već bilo, a neki od njih nisu bili bezazleni.

-Prve godine, posle četvrtog relija sam izleteo u krivini, pri brzini od oko 170 kilometara na čas i prevrnuo se 5 do 6 puta. Brzo smo popravili automobil i posle tačno 17 dana sam otišao na naredni reli na kome sam osvojio 2. mesto, kaže Lazar i dodaje da ga strah ni u kritičnoj situaciji nije savladao.

-Nije mi ni palo na pamet da napravim pauzu ili odustanem. Kada se prevrtanje dogodilo, bilo je samo važno da smo suvozač i ja dobro. Sva komunikacija je bila: „Jesi li dobro?“ „Jesam, idemo napolje.“ Takav je sport.

Upravo zato što je reč o takvom sportu, suvozač od poverenja je posebno važan, objašnjava Lazar.

-Prve godine mi je suvozač bio Dejan Pejić, sve do relija u Valjevu, gde sam se prevrnuo. On je tada malo povredio kičmu. Nije ništa slomio, ali nije mogao da nastavi sezonu sa mnom. Na jednom reliju je to bio Miloš Marjanović, a sada je već neko vreme tu Dejan Golić, odličan suvozač, koji me je pratio cele sezone. Suvozač je najvažniji. Mi moramo potpuno da verujemo jedan drugom da bi sve išlo kako treba. Ako on pogreši, dešava se katastrofa, izletanje, prevrtanje. Odlično je to što sa Golićem imam sjajnu komunikaciju, on je još opušteniji od mene i uvek znam da je krivina koja dolazi baš ona koju je najavio. Osim toga, vozača ume da ponese adrenalin, pa još ako ima dosta publike sa strane, želimo da sve izgleda spektakularno. Želeći da ostavimo utisak na publiku, umemo da pogrešimo, da preteramo. Tu suvozač spušta loptu. Takođe, tu je i kada treba da me ohrabri, da mi kaže da ja to mogu, da dam gas. Golić i ja sada možemo da odemo na bilo koji reli, uz potpuno poverenje, ističe Milovanović i ističe da je za njega svaka trka pravi izazov.

-Svaka trka mi je podjednako važna, jer mnogo volim da se trkam. Osim toga, u Srbiji u koji god grad da odete, svaka staza je veoma zahtevna. Putevi su drugačiji, ima neravnina, dosta skokova, nijedan nije isti. Svuda se vozi pod rizikom da bi se dostiglo vreme. Uvek se trudim da budem prvi, odnosno da dam najbolje od sebe.

Kako kaže, upravo velika želja za pobedom ga je na Serbia Rally-ju dovela do toga da mora da odustane i izgubi vicešampionsku titulu. Ipak, svestan je da je tek na početku karijere i da ga izazovi tek očekuju.

-Želim da kupim auto sa četiri vuče, jer je to kod nas najjači automobil. Kada se to desi, znaću da ne može bolje od toga. Zapravo, može WRC, svetski šampionat, ali to je duplo skuplje od naših trka, koje su već veoma skupe. Iskreno, ne znam da li bih uspeo da dođem dotle. Pošto sam trenutno najmlađi vozač relija, moj plan je, a pokušavam da nagovorim porodicu da mi pomogne, da se sledeće godine oprobam u WRC u Hrvatskoj. Voleo bih samo da odem tamo i vidim kako stojim među njima. U Srbiji, u mojoj klasi ove godine smo bili naš četvorica. To su sve sjajni, iskusni vozači. Ipak, želeo bih da vozim tamo gde u startu ima 70-80 posada, gde se sa svima trka, gde su svi u igri.
Brzina i rizik Lazaru prijaju, ali samo na trkačkoj stazi.
-Ne vozim brzo na ulici. Ne osećam potrebu da žurim, svoje znanje pokazujem na stazi. Imam brz civilni auto, ali nikada nisam osetio potrebu da to pokažem. Svestan sam da bih time ugrozio i sebe i druge, ističe mladi užički automobilista.

PROJEKAT „VESTI“ “PONOSNI NA NjIH” SUFINANSIRA GRAD UŽICE

STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA

Ostavite odgovor