Nema više oživljavanja. Čim omladinac zakači malo asfalta i ode u grad, taj se više neće vratiti. Možda samo zbog vikendice kada ode u penziju
Jedni se prisećaju graje iz školskog dvorišta, drugi buke iz kafane u kojoj su se zaustavljali i slučajni prolaznici i meštani. Jedni žale za prošlim vremenima, drugima je teže zbog današnjih. A danas je u Zaglavku tiho. Po poslednjem popisu, iz 2011. godine, ima 414 stanovnika, pet puta manje nego u vremenima kojih se prisećaju naši sagovornici. Kako kažu meštani, doseljavalo se nije, na žalost, umiralo jeste. Sada je još tiše. Statistika nehumano, kakva i jeste pokazuje da je broj članova po domaćinstvu – 2,26. U školi – tri đaka. Čini se, najbučnija je česma preko puta kafane, gde još uvek poneko zastane da natoči vodu.
-Nema ljudi, nema ni stoke. Teško je naći kilo mleka ili kajmaka. Nekada je 11 kuća u okolini imalo 6 pari volova. Sad jedva da nađeš par, iako je ovaj kraj mnogo bolji za stočarstvo nego za zemljoradnju. Mnogo je strmo, ovi predeli nisu za traktore, nema ko se nije prevrtao i povređivao, priča 69-godišnji Miloš Melentijević. Priseća se lepih vremena i kako je početkom `60-ih godina iz škole u Zaglavku njih 63 prešlo u peti razred u obližnji Zlodol. Tih godina, Zaglavak je imao skoro 2.000 meštana.
-Sada bi najbolje bilo da nekome ustupe staru školu, pre nego što se sasvim uruši, da od nje naprave starački dom. Momentalno bi bio popunjen ljudima odavde, kaže Miloš, koji je svoj radni vek proveo u Prvom Partizanu.
Bez posla je ostao 6 godina pre uslova za penziju.
-Sve je počelo da se ruši od raspada države. Trideset godina sam
putovao u Užice na posao, nikada nisam zakasnio. Nikada ni žena Danica, ni ja nismo poželeli da se preselimo u grad. Kuću smo pravili blizu puta, jer šta bismo kad ostarimo, pa još padne sneg? Ko će znati da će ovako biti? Zaglavak ni prići nije onakav kakav je bio – pun ljudi i života. Sećam se, u kući je 15 ljudi živelo zajedno, plus sluškinja šesnaesta. Nikad se niko nije posvađao. Zamislite, tri porodice, tri snaje. Sedam dana sprema jedna, sedam druga, pa treća. Za stolom koji je sada na terasi je nekada sedelo petnaestoro. Taj sto ima preko 50 godina, dotrajao je, ali ga ne dam, emotivan je Miloš. On je osam godina bio prvak u proizvodnji malina na području Bajine Bašte.
– Bar deset ljudi u Zaglavku koji imaju maline je sadnice uzelo od mene. Imalo se, a bile odlične. Ne gajim ih od 1999., prestalo da se isplati. Nema ni radne snage. Sada malo hramljem ja, malo žena i to je to. Stigla starost, stigla bolest. U selu dok si zdrav, možeš da se boriš, a posle…, kaže Miloš i ne završava rečenicu, jer sve je jasno i bez toga. Zdravstveni problemi su sve češći, lekar potrebniji, a kako kaže „to je tek petljancija“.
-Doktorka dolazi sredom u Zlodol. Da bi uzeo uput ideš u Bajinu Baštu. Onda čekaš sedam dana, pa se vratiš kod svoje doktorke da ti da recepte. Prođe 15 dana, za to vreme možeš umreti deset puta. Izgubljeno i vreme i pare za odlaske i dolaske, priča Miloš, koji ne gaji nadu da će ovo selo oživeti:
-Nema više oživljavanja. Čim omladinac zakači malo asfalta i ode u grad, taj se više neće vratiti. Možda samo zbog vikendice kada
ode u penziju. Eto, sada stigla rešenja – ili legalizuj ili ruši. Nije ta legalizacija jeftina, traže ti projekat, razne papire. Ovu kuću smo počeli da gradimo 1974. i nikada nismo završili, nije se moglo. I šta sad? – pita se Miloš.
Isto pitanje postavlja i Zorica Matić, koja je prve godine detinjstva provela u ovom selu, pod devojačkim prezimenom – Blagojević.
– Užasno je što se, baš u ovom slučaju, kao pijani plota drže slova zakona, bez imalo uključivanja duše, srca i logike. Gde su bili ti koji ruše kada su se ljudi u selima krvavo mučili da podignu te straćare i kuće?
Iako je iz sela odavno otišla, Zorica kao i Miloš voli da se priseti stare škole, koja danas polako kopni i urušava se.
– Ta škola tada je bila impresivna, prelepa. Dečije oči su je tako videle i pamtim je kao vanserijsku građevinu. Sećam se – ogromne betonske stepenice, svodovi, veliko zvono, za koje sam bila sigurna da se čuje u Užicu i Bajinoj Bašti kad zazvoni. Učiteljica je bila veći zakon nego porodica, jako teško smo podnosili ako se naljuti na nas. Istina, ja sam u staroj školi bila samo godinu i po dana, ali svega se sećam… Imena, likova. Bio je to siromašan kraj i siromašna deca, ali nas je bila puna učionica. Bilo nas je preko 30 u jednom odeljenju. Tu se išlo u prva četiri razreda, dok se za više razrede osnovne škole putovalo u školu u Zlodolu. Naravno, parnog grejanja nije bilo, pa nam je stari poslužitelj, Radovan, na početku dana ložio vatru, a kasnije je učiteljica ubacivala drva u peć sve dok traju časovi.
Iz perspektive bezbrižne mladosti, sve je izgledalo drugačije, kaže Zorica.
– Naša porodica je tada bila znatno ekonomski jača od mnogih. Sećam se da mi je bilo jako neprijatno, jer sam nosila duboke cipele ili čizme i pantalone, a nisam želela da se razlikujem. Ostali su nosili vunene čarape, piroćane, a devojčice suknje od sukna. 
Ljudi su bili veoma siromašni, ali je to bilo potpuno nebitno svima. Druženje nije bilo uslovljeno materijalnim, kao što danas često jeste. Sada je zima, pa me to podseća kako smo se grudvali, valjali u snegu… Dešavalo se da se dečaci potuku pesnicama, a priznaćete, to je ništa u odnosu na sukobe koji sada izbijaju među decom. Mladost je bila bezbrižnija, priseća se Zorica školskih drugova, ali i očevih priča.
– Sećam se da mi je otac pričao da je, kada je on bio đak, ta škola imala preko 300 dece, a da su u proslavi Savindana, školske slave učestvovali svi meštani, ne samo deca i roditelji. Kada prođe priredba i zvanični deo, sastave se stolovi na koje se stavi sve što su ljudi doneli od kuće, a za tu priliku spremalo se kao za krsnu slavu. U školskom dvorištu se postavljao kazan i kuvala vruća rakija. Velikim mašicama za žar, kocke šećera se ubacuju u rakiju, koja se sipa kutlačom u čaše. Tako su se grejali tokom hladnog januara. Taj Savindan se čekao tokom cele godine i tada su svi bili isti – odlični đaci i oni koji su ponavljali. Za Savindan su se i posvađane komšije mirile.
Prvo sećanje na narušenu idilu je problem koji je u Zaglavku i danas aktuelan.
– Rođena sam polovinom prošlog veka, 1948. godine. Već sam se školovala i živela u Užicu kada se dogodila prva stvar koja mi je zasmetala. Sećam se da je moja baka bila bolesna, pa su upregli konje da je voze u Užice ili Bajinu Baštu, kod lekara. Znam da sam tada pomislila: „Ovoliko ljudi, a nemamo doktora“. Na to se nadovezalo i da svaki put kada dođem u selo čujem kako je neki učitelj otišao negde dalje. Znate već, pop i učitelj su u svakom selu bili glavni.
Zorica selo voli, ali kaže da se svom sada ne bi mogla vratiti, jer „tamo više ni čudo ne može da se desi“.
– Putevi su već zarasli, kuće urušene, ali to je na drugom mestu. Na prvom je to što više nema ljudi. Tamo gde nema ljudi, nema ni života. Moralo bi da se desi ogromno čudo, koje moje godine ne mogu dočekati. Tamo imamo zemlju, ovamo imamo ljude koji bi je obrađivali, ali oni nemaju šansu. Govori se o oživljavanju sela, a ljudima se ruše kuće. Oni su na ivici egzistencije, nemaju oni para za te dozvole i procedure. Samo im je još potrebno rušenje … šta onda? Kakva je motivacija onih koji su u sprovođenju tog zakona tako striktni? Hoće li kasnije tu da sagrade vrtić, kuću koju će ustupiti nekoj mladoj porodici da tu pusti korenje? Neće, naravno. Hteli bi da ožive urbanizovano selo. Oživite ono koje ste pustili da umre…, poručuje Zorica.
Projekat „Vesti“ “ Sela bez dečijeg smeha” sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
