– Živim na svom imanju i od svog rada. Nisam otišla ni u Beograd ni u inostranstvo, ostala sam u svom gradu i ponosna što sam Užičanka sa Pore – ističe Milena Subotić poznati proizvođač jaja iz Krvavaca.
Životopis Milene Subotić (66) iz Krvavaca prepun je hrabrih odluka koje samo žena može da donese. Po školi kozmetičarka, u sportu atletičarka i rukometašica „Tekstilca““, radnica „Game“, vlasnica „otetih“ lokala STR „Milena“ i „Brazilija“ kako kaže po dolasku demokratije dvehiljadite, i ono po čemu je sugrađani decenijama unazad prepoznaju – vrhunski proizvođač jaja koja od nje na užičkom pijacu danas kupuju i deca i unuci njenih prvih kupaca iz 1987. godine. Ipak, najviše voli da kaže da je ponosna baka četiri unuka za koje je jednostavno baka Mika. Iz očeve kuće na Pori, Milena se 1976. godine udaje za zanatliju Svetozara Subotića i dolazi na njegovo imanje u Krvavce.
Rađa sinove Nebojšu (43) koji se odlučio za ostanak na poljoprivredi i Borisa (42) koji je preduzetnik i drži radnju sa mobilnim telefonima na glavnoj ulici u Užicu. Jedna od prvih hrabrih odluka bila je da posle 11 godina rada u vremenu kada se iz sela odlazilo u grad, Milena napusti preduzeće zbog poljoprivrede.
– Suprug i ja krenuli smo 1981. godine sa povrćem i cvećem. Godinu dana kasnije na Kalenića pijaci prodavala sam gladiole i ovu proizvodnju držali su suprug i sin do 2006. godine kada smo prodali 200.000 strukova. Sećam se da sam radila drugu smenu i negde oko pet popodne samo mi je došlo u glavu – napuštam posao! Došla sam kući i rekla mužu „dragička“. Najpre je pomislio u šali da sam mu našla neki “krš” od auta za limariju, ali sam ostala čvrsta u naumu da napuštam posao i da nema rasprave. Rekla sam mužu da se ne vraćam u „Gamu“ , jer hoću da se bavim poljoprivredom i nisam se kasnije pokajala ni jednog momenta – priča o odluci s početka osamdesetih Milena Subotić koja pamti ta zlatna vremena kada je za jedan dan od prodaje gladiola u Beogradu zarađivala svoju mesečnu platu u preduzeću. Subotići su u proizvodnju jaja krenuli 1987. godine sa 1200 kokošaka i napravili dva objekta jedan od 500, a drugi od 700 kvadrata. Danas je to farma sa 6000 koka-nosilja. Kupuju jednodnevne piliće, gaje ih četiri i po meseca, zato što je isplativije i zdravstveno kontrolišu proizvodnju od pileta do jajeta u koju je do sada uloženo 200.000 evra.
– Sve više i više je jaja na tržištu, a vrlo malo nas autentičnih proizvođača. Jedne godine se dobro zaradi, sledeće godine budete na nuli, ali svih ovih godina nijednom nismo prekinuli proizvodnju zbog ugrožavanja sopstvenog tržišta. Sad je baš dosta skočila cena hrane i kukuruza, skidala sam cenu jajima po dva dinara i za mesec dana gubila po 100.000 dinara. Meni je dobro kad mogu kupcima da spustim cenu i to govori da je proizvođač to u mogućnosti da bi zaštitio svoje tržiše – navodi Milena koja je dok nije stasao podmladak, sinovi se oženili i sigle vredne snahe sama hranila stado, naručivala koncentrat, istovarala džakove, čistila objekat i ručno plasirala jaja i ništa joj nije bilo teško. Sin Nebojša počeo je da se bavi proizvodnjom krompirom na nekih 20 hektara, uglavnom zemlje pod zakupom. Poseduje svu potrebnu mehanizaciju, traktore, sejalice, pasirku, objekat za skladištenje krompira od oko 250 kvadrata, halu 25 puta 12 metara. Ove godine proizveo je 450 tona, jelovnog i nešto semenskog na Ponikvama i sve je plasirano.
-U pitanju je ozbiljna proizvodnja i ulaganja, mada su nekako sitniji proizvođači „vidljiviji“ od krupnijih , ali ne mari … Moj sin jedan od najvećih proizvođača krompira u regionu i ovde u Užicu – odmahuje rukom Nebojšina majka koja dodaje da su proizveli i sto tona kupusa i da je sve prodato. Dodaje da su nekako pravi proizvođači ostali u zapećku i da je tokom proteklih decenija bilo malo podrške i od grada i od države. Pre dve godine krenuli su u još jednu proizvodnju i to borovnice koju njeni sinovi rade zajedno na hektar i 40 ari. Zasadili su 5.000 sadnica kraj kuće u Krvavcima. Uspeli su da vrate kredit od 2,5 miliona dinara i pre nego što stiže pravi rod koji su prvi put koristili tokom četiri decenije bavljenja poljoprivredom u koju su uvek sami investirali. Samo u borovnicu 90.000 evra..
– Solidna je cena u proseku, četiri evra za borovnicu. Sve je više proizvođača borovnica, međutim ako nema ljudi i obezbeđenih uslove za odgajanje, pre svega vode katastrofa – kaže za zasad koji je podizan od dolaska geometra, nabavke sadnica, kasnije mreže. I tako četiri decenije u poljoprivredi koju razvija njen sin Nebojša i brat pomaže. Ostala je verna Užicu i Užičanima koji kod nje tri i po decenije pazare jaja.
– Takve sam naravi, možda nekad preke. Ali boli me nepravda i zato sam otišla i iz preduzeća. Celog života sam bila borac za pravdu i nisam mogla da podnesem omalovažavanje žena, posebno samohranih majki koje nisu imale neku zaštitu, bila su takva vremena tih osamdesetih. Uvek sam bila veliki buntovnik- kaže žena koja voli svoj grad iz koga nije otišla u Beograd kada joj je nuđen posao niti u inostranstvo i čiji sinovi nastavljaju da donose hrabre odluke poput svoje majke na porodičnom imanju u Krvavcima. Subotići znaju da nema uspeha u poljoprivredi bez uporišta u porodici i mnoštva vrednih ruku. Zato su svi na zajedničkom zadatku.
Borovnice
Pre dve godine Subotići su krenuli u još jednu proizvodnju i to borovnice koju njeni sinovi rade zajedno na hektar i 40 ari . Zasadili su 5.000 sadnica kraj kuće u Krvavcima. Milena kaže da ove proizvodnje nema bez dovoljno vode i da u suprotnom može biti katastrofa.
Baka Mika ribolovac
Četvoro unučadi Aleksandra (13), Nikola (11), Stefan (3) i Selena 4 meseca čine baka Miku najsrećnijom ženom na svetu. Posle smrti supruga Svetozara 2007. godine koga je neizmerno volela, a odlazak nikada nije prebolela, Milena se trudi da nađe neki svoj mir. Nalazi ga u ribolovu, peca na Kokinom Brodu, Drini, Skrapežu, a nabavila je i kamp prikolicu za par dana odmora. Voli da subotnja popodneva provodi na reci, otisne sa obale na svome čamcu i uživa u pecanju. Tada se dogodi i poneki kapitalac o čemu svedoči i fotografija. Mileni bi na ovakvom ulovu pozavideli i mnogo iskusniji ribolovci, a nju sportski duh nikada ne napušta.
PROJEKAT „VESTI“ “PONOSNI NA NJIH” SUFINANSIRA GRAD UŽICE
STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA
