-Proći će ova moda gondoliranja i urbanističkog cinculiranja, sve je to mačiji kašalj pred danima kada će, kao po Prustovom Parizu, Džojsovom Dablinu ili Andrićevom Višegradu, obilazak Užica po maršruti njegovih pisaca predstavljati jedinstvenu turističku ponudu – kaže za „Vesti“ Zoran Jeremić
Krajem prošle godine, u izdanju užičke Narodne biblioteke, iz štampe je izašao novi broj časopisa za književnost i kulturu „Međaj“, ali tematski broj pod nazivom „Užice više od svega što je bilo“. Zašto i kako je nastala ideja da obradite baš ovu temu? Šta ste želeli da postignete ovim istraživanjem?
-Ovim monografski obrađenim tematom časopisa „Međaj“ pokušao sam da sačuvam sliku Užica koja ne postoji ni na jednoj mapi, ni u jednom planu grada, iako je ta slika stvarnija od stvarnosti koju poznajemo. Ne zamerite mi na pretencioznosti, ali možda se najkraći odgovor na vaše pitanje nalazi u onoj sentenci Danila Kiša da književnost ispravlja ravnodušnost istorijskih činjenica. U tom smislu duboko verujem u lekovitost literature, u njenu katarzičnost, u njenu srčanost naspram bezlične faktografije. S druge strane, grad čije ulice i čija predanja iz generacije u generaciju delimo, čitavog života osvajamo, jer on je uvek veći i stariji od svih nas, on je kao ono Popino nepočin-polje u kojem su istovremeno na delu sva vremena i sva lica iz intimne i kolektivne memorije. Stoga mi je kao pasioniranom čitaocu svega što je iole književno ubedljivo napisano o Užicu bilo važno da prema meri vlastitog ukusa to sakupim, izaberem i sačuvam među koricama jedne knjige, u ovom slučaju kao temat časopisa „Međaj“. Na kraju, priznaćete, neponovljivo je iskustvo kada kao čitalac ulazite u neki roman, priču ili pesmu u kojima se opisuju mesta koja volite ili barem mislite da ih dobro poznajete. Na primer, odrastaš pod senkom ruševnih zidina Starog grada a onda pročitaš kako se u njemu vitezovi, vlastela i dvorani goste za trpezom župana Nikole Altomanovića. Za mene je to dokaz, kako je govorio naš lucidni zemljak Ilija Moljković, da je literatura jača od svake napoleonovske sile.
Podnaslov ovog „Međaja“ je „Književna biografija grada“, ali on osim poezije i proze koja je ispisana inspirisana gradom, sadrži, kako i sami kažete, neknjiževne tekstove. Zašto?
-U kratkom predgovoru dotakao sam se činjenice da se – u pogledu istovetnosti događaja, teme i diskursa – istorija i literatura u slučaju Užica često prožimaju. Uključivanjem u ovaj izbor nekoliko reportažnih, dnevničkih i publicističkih tekstova iz različitih epoha, nastalih bez književnih pretenzija, želeo sam da užički duh predočim u onim oblastima i na onim mestima koja su bila manje dostupna „milosti literarnog uobličenja“. Nedremano oko literature stanuje u detalju, pa je važnije od toga da li su pomenuti tekstovi u knjizi našli svoje mesto zbog hronološke perspektive ili zbog oživljavanja zaboravljenih toponima i čaršijskih legendi jeste to da su napisani sa akribičnošću koja nas osvaja toplinom i neposrednošću svedočanstva. Zbog toga cvetni moleraj, šlifovana ogledala i necane zavese u nekoj užičkoj kafani s početka prošlog veka više govore o epohi od statistike i istorijskih datuma.
Čitalac ostaje zatečen kada vidi ko je sve, naročito poslednjih nekoliko vekova, dolazio i prolazio kroz Užice i imao potrebu i da napiše nešto o tome, ali je i vekovima ovo mesto bilo neinteresantno tako da nema ni zapisa?
-Nadam se da ovaj književni pamtivek dovoljno govori u prilog tome da o Užicu – i pored toga što je, kako rekoste, „vekovima bilo neinteresantno“ – ima toliko interesantnih zapisa da bi mu svaki grad slične veličine pozavideo. Užice je zahvaljujući Milutinu Uskokoviću, Ljubomiru Simoviću, Svetislavu Basari i drugim piscima odavno postalo prvorazredna književna činjenica. Proći će ova moda gondoliranja i urbanističkog cinculiranja, sve je to mačiji kašalj pred danima kada će, kao po Prustovom Parizu, Džojsovom Dablinu ili Andrićevom Višegradu, obilazak Užica po maršruti njegovih pisaca predstavljati jedinstvenu turističku ponudu. Dobro, ne moramo za potrebe šetnje kroz Simovećevo pesništvo ponovo podizati vešala na Žitnoj pijaci ali, kako stvari stoje, bojim se da će nam kazan za javnu kujnu na Carini biti uskoro korisniji za neke važnije stvari od turizma. Da ne govorim o živim eksponatima-protagonistima koji se još uvek nisu otreznili od mamurluka iz „Fame o biciklistima“.
Koliko je trajao Vaš istraživački rad, koje ste sve izvore koristili, kako ste selektovali materijal, sa kim ste sarađivali?
-Moj istraživački rad trajao je dovoljno dugo da Dušica Murić, direktorka užičke Narodne biblioteke, kao izdavač „Međaja“ posumnja da ima posla sa lažovom, fantastom i opskurnim piskaralom koje više od godinu dana odlaže predaju rukopisa u štampariju. Kako sam mogao da joj objasnim da se moje druženje sa Evlijom Čelebijom na Megdanu i protom Matijom na Kapetanovini nastavilo i da trenutno stojim sa Stivom Tešićem pred bioskopom „Zlatibor“ u podugačkom redu za kartu za letnju projekciju filma „Rio Grande“, klasika Džona Forda sa Džonom Vejnom i Morin O’ Harom u njegovom zagrljaju? Šalu na stranu, zaista mi je rad na ovoj knjizi, u kojoj sam odgonetao slojeve društvene istorije i urbane geografije rodnog grada, pričinjavao veliko zadovoljstvo. Što se saradnje tiče, ne zaboravite da sam gotovo tri decenije uređivao kulturnu rubriku kojekuda po užičkim medijima, zaključno sa „Vestima“ gde sam proveo dvadeset godina, pa moj rad na beskrajnoj priči o Užicu u neku ruku predstavlja nastavak saradnje sa svima koji dele oduševljenje njegovom što pisanom, što usmenom, što skrivenom, što izmišljenom istorijom. Zbog toga mi je stih Slavka Vukosavljevića “više od svega što je bilo“ pomirio sve pomenute perspektive. Izdavač mi je, nadam se, oprostio nemar sa rokovima, jer pripremamo neka nova „užičanstvena“ izdanja.
Trudili ste se da svaki tekst ilustrujete i fotografijama?
-Ne samo fotografijama gradskih veduta i starim razglednicama koje su mi ustupili, pre svih, Miloš Poznanović i Predrag Gago Kovačević, čijoj kolekcionarskoj pasiji se neizmerno divim, već i izvanrednim crtežima Feliksa Kanica i muzejskim artefaktima pažljivao sam ilustrovao sve prozne i pesničke priloge pokušavajući da na njima prepoznam ponešto od atmosfere priče ili pesme. Zbog toga sam ilustracije potpisivao citatima iz priloga na koje se odnose. Na taj način su i fotografije dobile novija i punija značenja, a sam čitalački čin dodatno je osvežen nekom vrstom igre detekcije, kao u romanima mog omiljenog pisca V. G. Zebalda. Inače, prvobitna ideja ovog temata nije podrazumevala nikakve ilustracije. Sticajem okolnosti u izvanrednoj kućnoj biblioteci moje prijateljice Ružice Marjanović otkrio sam ilustrovano Feralovo izdanje književne biografije Sarajeva pa mi se ta ideja učinila primerenom i za Užice.
Koliko je u ovom „Međaju“ objavljeno tekstova i od koliko autora?
-Računajući i dve poznate narodne pesme – „Uzimanje Užica“ i „Pjesma užička“, temat sadrži 68 priloga iz pera 59 autora. Žao mi je što sam zbog ograničenosti budžeta morao da skratim prvobitni izbor priloga i autora. Isto tako, s obzirom na to da je glavni junak ove knjige Užice, žalim i zbog toga što mnogi sjajni pisci vezani za grad na Đetinji, kakav je, na primer, bio Miodrag Stanisavljević, nisu našli svoje mesto u ovakvoj vrsti antologije, jer naprosto Užice nije bilo u tematskom vidokrugu njihovog stvaralaštva.
Šta je na Vas posebno ostavilo utisak tokom istraživanja?
-Pre svega, bogatstvo književnog nasleđa o Užicu, a onda i ono što me inače čini ushićenim dok čitam dobru knjigu, kako bi T. S. Eliot u prepevu Ivana V. Lalića rekao: „Koraci odjekuju sećanjem / Niz hodnik kojim nismo krenuli / Ka vratima što ih nikad ne otvorismo / U vrt ruža. Moje reči odjekuju / Tako, u tvom duhu.“
Ovaj broj „Međaja“ nije jedini koji ste radili na ovakav način? Tematski ste priredili i dvobroj časopisa „Gradac“ o Svtislavu Basari. U čemu je vrednost ovakvog rada?
-Pored pomenutog „Gradca“ o Svetislavu Basari, kao tematska izdanja časopisa „Međaj“ priredio sam dvobroj o Nađi Tešić i izbor iz pesništva užičkog kraja od 13. do 21. veka pod nazivom „Nebeski ključevi“. Među koricama „Međaja“ krajem prošle godine našle su se i sve pesme Ljubomira Simovića inspirisane događajima, pejzažima, ljudima, jezikom i duhom Užica i užičkog kraja. Na vaše pitanje u čemu je vrednost ovakvog rada, odgovorio bih pitanjem: A ko će događaje, pejzaže, ljude, jezik i duh Užica da čuva ako ne njegovi pesnici?
Užice je zahvaljujući Milutinu Uskokoviću, Ljubomiru Simoviću, Svetislavu Basari i drugim piscima odavno postalo prvorazredna književna činjenica.
Zoran Jeremić (1965, Užice) uređivao je nedeljnike Vesti i Užička nedelja. Objavio zbirke pesama Stepenište (1995), Zimsko svetlo (2002) i Škola ćutanja (2015), knjigu eseja, kritika i zapisa Unutrašnji grad (2012), knjige razgovora Vetar reči (2004) i Pisac s krajolikom (2015), biografske knjige Stojan Stiv Tešić: život i tri drame (2008) , Dobrila: životna priča (2019) i Slobodan Ljubičić: nežni krotitelj publike (2020). Zastupljen u više pesničkih antologija. Priredio (sa Majom Rogač) tematski dvobroj časopisa Gradac o Svetislavu Basari, tematski dvobroj časopisa Međaj o Nađi Tešić, izbor iz pesništva užičkog kraja od XIII do XXI veka Nebeski ključevi, priredio i (sa Zoranom Žeravčićem) izbor novinskih reportaža Radovana Popovića Osmeh rodne godine, memoarsku prozu Miodraga Vergovića Stazama života, monografije Bunt i snovi Andrije Lojanice. Urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Međaj. Živi na relaciji Užice-Jelova gora-Beograd.
