Samo je bitno planirati i organizovati se. Možda su za svoj položaj pomalo krive i same žene na selu zato što se povlače. Žena mora poći sama od svog položaja i sebe sa svojim pravima staviti na mesto koje zaslužuje. Neće to učiniti niko drugi osim nje. Putovala sam i videla druge sredine i mogu da uporedim kako se živi na selu u drugim državama. Trudila sam se da najbolje od svega viđenog primenim u svom domaćinstvu – reči su Ane Ponjavić iz Krive Reke, vrhunskog proizvođača mleka i žene nosioca poljoprivrednog gazdinstva što je retkost u našim selima
Da kojim slučajem u Srbiji kao u Sloveniji postoji izbor za seosku ženu godine ovo laskava titula svakako bi mogla pripasti Ani Ponjavić (37) iz zlatiborske Krive Reke. Krhka po građi ova mlada žena ispoljava toliko energije i sposobnosti baveći se poljoprivredom na čemu bi joj pozavideli mnogi menadžeri. Rođena je u Semegnjevu u porodici Tošić, a u braku sa suprugom Brankom ima dvojicu sinova Nemanju (16) i Nenada (12) koji baš kao majka vole svoje selo i ostaće mu verni poput roditelja, dede Radoja i bake Milje. Ponjavići imaju preko deset hektara obradive zemlje i pet hektara šume i voćnjaka, a nešto zemlje uzimaju i pod zakup. U štali je trenutno dvanaest muznih krava.
-Kriva Reka je bogato selo sa plodnom zemljom i dobrim putevima i imamo jako puno mladih ljudi. Moji momci vole poljoprivredu. I kad se kosi, i kad se balira učestvuju u svim radovima. Deda je više posvećen malini, a mi pomažemo u branju. Sedam godina predajemo kvalitetno mleko mlekari „Spasojević“, zadovoljni smo cenom i ispunjavamo sve uslove po evropskim standardima kada je u pitanju bakteriologija – priča Ana koja nije računala kolika je to reka mleka godišnje, ali nam kaže da sve zavisi od broja krava koliko se muze što je otprilike mesečno tri i po do četiri tone mleka.
Anin radni dan počinje od pet do pola šest, jutarnja kafa na brzinu i potkuvavanje hleba. Zatim čišćenje i pranje štale, jer mnogo vodi računa o higijeni objekta i krava, a zatim sledi muža. Nastavak poslova u kući, spremanje doručka za školarce, ručak i ostalo i da dan traje više od 24 sata dnevno uvek bi u seoskom domaćinstvu imalo nešto da se uradi. A vreme je da se sprema zemljište, ulazi se u njive i obezbeđuju semena. Kako svedoči naša sagovornica opština Čajetina izuzetno je pomogla mladim ljudima koji žele da ostanu na selu, izašla im u susret i dala im puno podsticaja i pomoći kroz nabavku mašina i obuke kako bi kroz bavljenje stočarstvom ostvarili egzistenciju. NJena velika želja jeste da jednog dana ima sopstvenu mini mlekaru i jako je zanima proizvodnja sira.
– Kada sam se udala imali smo pet krava svekar i svekrva su se isključivo bavili prodajom sira i kajmaka što je duplo veća zarada od proizvodnje mleka. Danas imamo mnogo više mleka, a ja sam još uvek u najboljim godinama. Volela bih da se organizujemo i uz pomoć opštine i države napravimo jednu mini mlekaru na poljoprivrednom gazdinstvu, bila bih zaposlena i uključeni članovi moje porodice u preradi mleka u sir, pogotovo što je opština Čajetina dobila žig poljoprivredni proizvodi sa Zlatibora koji se zove „Dobro sa Zlatibora“. Tako bismo bili zaštićeni, imali svoje ime i brend. Malo je teža nabavka opreme, jer je skupa, ali mini mlekara mi je oduvek bila želja. Sve što sam započinjala ja sam i završavala, jer uvek imam plan i čekam svoj trenutak. Znam da ne može ništa odmah i preko noći. Čekam da momci završe školu, a deca vole da budu ovde u Krivoj Reci i sebe vide u bavljenju poljoprivredom. Lepo bi bilo ostaviti deci nešto u nasleđe da imaju svoj posao – planira ova mlada žena koja želi da zaokruži proizvodnju za sedam-deset godina i čiji sinovi imaju u planu da ostanu u selu. Anu gotovo sve zanima u poljoprivredi i voli da uči. Preko Saveza žena, Eko-agrara, Ženskog centra, odlazila je na razna usavršavanja i učila izradu biznis plana. Kaže da je napredak sve što može da se uvede u domaćinstvo i da napredna kuća ne sme da stoji u mestu, jer za sve su potrebne nove mašine, znanje i sve više digitalne tehnologije kojima je ovladala. U savremenom dobu moraš poznavati informatiku i nema ništa od toga da se sedi kod kuće, smatra ona.
-Sve te stvari oko papira završavam elektronski i mnogo je lakše. Preko interneta i kompjutera prisutni smo i na elektronskoj pijaci. Elektronski plaćam račune, naručujem semena. Veoma je bitna komunikacija i kontakti sa ljudima. Niko ti neće doći u kući da kaže ima konkurs za ovo ili ono. Moraš se kretati u krugu ljudi koji će ti dati određenu informaciju. Odlazim na sve skupove koji su u vezi poljoprivrede i na seminare na koje sam pozvana, a gde nisam ja pitam da prisustvujem ako me nešto interesuje. Pratim subvencije na internetu, uđem na sajt Ministarstva, podnosim zahteve na sve što imam pravo, pratim rokove da ne propustim- kaže Ana i logično pita zašto postoje pametni telefon i internet nego da budemo u toku. Pored supruga Branka njene dve najveće ljubavi su sinovi Nenad koji ide u osnovnu školu i stariji Nemanja učenik Saobraćajne škole. A u kući Ponjavića svi vole kolače od najstarijeg do najmlađeg člana.
– Deca ne biraju hranu i od malena jedu sve, na prvom mestu naša tradicionalna jela, sarmu i drugo i naravno slaninu. Kolača i soka uvek mora da ima zato što od najstarijeg dede do najmlađeg Nenada svi vole slatko i ne biraju bilo ledene kocke, čokoladne torte, vanilice, oblande, baklave – priča Ana Ponjavić koja sve sama sprema u kući u kojoj je pre nego što nas je korona okovala uvek bilo dosta poseta familije, majstora, radnika na ručku naročito u vreme baliranja.
Prema sopstvenom kazivanju Ana nikada nije kupila tortu ili kolače, jer sve sama sprema. A zdrave hrane ima u izobilju i sireovine za spremanje. Gaje četiri svinje za sušenje mesa i oko 40 koka, tu je i povrtanjak i voćnjak sa starim sortama jabuka. Pored posvećenosti porodici i deci Ana pažnju posvećuje i sebi. Prati modu kao i njene vršnjakinje u gradu i ova simpatična crnka ističe da joj ništa nije zabranjeno.
-Dostupno mi je sve. Normalan život živim kao mnoge žene u gradu bez obzira što muzem krave i što kažu seljanka, jer prevazilazim tradicionalan odnos prema ženi. Dugo godina su se čudili što se gazdinstvo vodi na meni, ali u mojoj porodici svi smo jednaki i nema onoga ti si žena i ti ovo ili ono ne možeš. Mogu sve da stignem, samo je bitno planirati i organizovati se – priča Ana u čijoj kući se podrazumeva normalnim odsustvo žene zbog odlaska na seminar, kod sestre u Beograd… Kada dan umine, a sa njim i obaveze Ana se najradije opušta uz šoljicu kafe na njenoj terasi sa pogledom na mnoštvo cveća koje s ljubavlju gaji. Tada u tišini dolaze trenuci opuštanja i odmora i zavisno od raspoloženja prisutna je i muzika, narodna ili neka balada. – Želim da budem kao sve mlade žene i da se dobro obučem, odem kod frizerke i kozmetičara. Držim do sebe, vozim auto da ne zavisim ni od koga kada mi je potreban prevoz. Imam izuzetnog muža i porodicu koji su puni razumevanja prema meni. Ja imam svoju malu fabriku i nadam se da će ovde za sedam do deset godina biti mini mlekara. Nadam se da ću uspeti i to ne mogu sama, potrebna mi je pomoć drugih. A kada ja nešto započnem, to i završim – reči su mlade poljoprivrednice iz Krive Reke za koju oni koji je dobro poznaju kažu da ne postoji – trebalo bi je izmisliti.
Gazdinstvo na Ani
-Živim normalan život kao mnoge žene u gradu, bez obzira što muzem krave i što bi rekli seljanka, jer se trudim da prevaziđem tradicionalan odnos prema ženi na selu. U mojoj porodici svi smo jednaki i nema ono ti si žena, ili ovo ne možeš. Mogu sve da stignem kao što mogu da muzem krave, kada svaka bala dva puta pređe preko mojih ruku, tako mogu i kod frizera i kozmetičara – kaže Ana koja vodi poljoprivredno gazdinstvo čiji je nosilac što je retkost u našim selima i odraz poverenja i poštovanja od strane njenih ukućana.
Razumevanje
– Imam izuzetnog muža i porodicu koji su puni razumevanja prema meni. Ja imam svoju malu fabriku i nadam se da će ovde za sedam do deset godina biti mini mlekara. Nadam se da ću uspeti i to ne mogu sama, potrebna mi je pomoć drugih.
Plan
Zašto postoje pametni telefon i internet? Uđeš na sajt Ministarstva poljoprivrede pa vidiš šta je dostupno od subvencija, kada kreću da ne propustiš rokove. Moraš da budeš u toku i nisam za sedenje kod kuće. Stignem sve samo se treba organizovati. Bitna je motivacija, planiranje i organizacija, jer gazdinstvo je mala fabrika i mora se planirati.
