Neka dobra pozorišta i festivali, kod nas i u svetu, opstaju zato što iza njih stoji država a neki postoje zato što ih pomaže kakav privatni mecena koji voli teatar. Postoje međutim, pozorišta i festivali koji svoj život duguju nekoj vrsti ljubavnog prijateljstva koje struji između lokalnog stanovništva i pozorišta. Ovaj primer svakako predstavlja Narodno pozorište u Užicu koje je od početka prožeto sa svojom voljenom publikom.
Pozorišni život u Užicu datira od 1856. godine, kada je osnovano Teatralno društvo kao programska aktivnost tadašnjeg Čitališta (prve biblioteke u gradu, osnovane te iste, 1856. godine). Teatralno društvo je bilo smešteno u Kaljevića kući (ugledni predsednik Okružnog suda i trgovac).Užički Teatar osnovao je Stojadin Obradović, upravitelj Čitališta (svedoči njegovo pismo knezu Milošu Obrenoviću iz 1859. godine).
Prva pozorišna predstava u Užicu izvedena je 15. februara 1862. godine. Bio je to komad „Boj na Čačku 1815“. Iste godine prikazani su komadi „Smrt Stevana Dečanskog“ i „Ajduci“. Godine 1866. malobrojna građanska publika gledala je predstavu „Hajduk Veljko“. Novinski članak sačuvan iz perioda prve premijere svedoči o interesovanju Užičana za pozorišni prikaz: „Najodličniji cvet našeg građanstva beše sa najvećom ljubavlju na ovom predstavljanju i soba za sedenje je dupke puna… Osim 100 duša što beše u sobi i na mestima što se mogaše videti, još se toliko povratilo, jer nije bilo mesta za njih“.
Posle ovih prvih izvođenja, pozorišni život u gradu je imao dužu pauzu, sve dok predratne 1913/14. godine đačka pozorišna grupa Gimnazije, pod rukovodstvom profesora Dejana Malenkovića kao njenog osnivača, nije izvela više komada.
Tek sa prvim danima Užičke republike, 1941. godine, umetnička partizanska četa izvodi domaće i sovjetske pisce: „Mati“, „Knez Ivo od Semberije“, nekoliko Nušićevih komada, „Kako se kalio čelik“, „Početak bune protiv dahija“… Glavne uloge igrali su Milutin Čolić, Alija Nedić, Filip Marjanović, Milenko Đurić, Časlav Jehlička. Pored Kaljevića kuće, u kojoj je tradicija bila nastavljena, predstave su bile izvođene i u Sokolskom domu (Sokolani) i Filkin bioskopu.
Narodno pozorište u Užicu osnovano je 1945. godine sa ciljem da zadovolji potrebe građana u oblasti pozorišne umetnosti. Osnivač Narodnog pozorišta Užice je Skupština opštine Užica i ono je danas jedino profesionalno pozorište ne samo na teritoriji Zlatiborskog okruga, nego i cele jugozapadne Srbije. Narodno pozorište Užice osnovano je kao Oblasno narodno pozorište odlukom Ministarstva prosvete Srbije 10. avgusta 1945. godine. Prva premijera bila je 4. septembra 1945. godine, Nušićeva „Gospođa ministarka“, u režiji Obrada Nedovića. Svoj rad Pozorište je započelo u Sokolskom domu. Od 1948. godine Narodno pozorište Titovo Užice premešta se u Filkin bioskop, koji se nalazio na glavnoj gradskoj ulici. Trebalo je da prođe čitav jedan vek, da bi sa rekonstrukcijom glavnog gradskog trga, pozorište dobilo svoju sopstvenu zgradu. Nova zgrada pozorišta otvorena je 1967.godine. Ona je zajedno sa trgom predstavljala i novi urbani identitet grada.
Od te 1945. do danas pozorište je izvelo 549.premijera. Mnogi umetnici su prošli kroz ovu instituciju. Svakako treba se podsetiti glumaca koji su ostavili traga u ovom pozorištu. Neki od njih su ostajali duže neki kraće ali svakako su svojim radom obeležili istoriju ovog pozorišta. Među tim imenima su: Eva Tot, Dušan Stanojević, Fredi Fazlofski, Evica Jeremić, Ana Križanec, Budimir Pešić, Danica Krljar, Desa Bogdanović, Jovan Jojić, Tomislav Janić, Jezdimir Tomić, Ljiljana Ljubičić, Mihailo Foro, Nedeljko Pajević, Dara Čalenić, Milan Štrljić, Nikola Rodić, Stojanka Pejić, Zoran Karaić, Toma Trifunović, Svetlana Popović, Đurica Savić, Ana Milosavljević, Mira Banjac, Milija Vuković, Lidija Bulajić, Duško Križanec, Jelena Žigon, Gordana Tasić, Mira Vukojčić, Stevo Žigon, Miša Janketić, Reihan Demirdžić, Mija Aleksić, Jelena Obradov, Aleksandar Sibinović, Slobodan Ljubičić i dr.
Od samog osnivanja pozorišta, radilo se na podizanju profesionalizma i profesionalne etike što je posmatrajući kroz istoriju nekim upravnicima lakše a nekima teže polazilo za rukom.U ovom ranijem periodu upravnici su bili: Obrad Nedović, Milutin Čolić, Fredi Fazlovski, Gojko Škoro, Milan Bogosavljević, Stanko Jovančićević, Tomislav Janić. Bilo je perioda pada ali i uspona koji su bili mnogo češći. O tim amplitudama najbolje nam govore protekle sezone i naslovi koji su rađeni u određenim periodima. Upravnici koji su se borili i stvarali ovaj teatar menjali su se ali svi su imali istu želju a to je dobrobit ovog teatra i što bolja inkorporacija pozorišta u lokalnu sredinu sa podizanjem teatroloških vrednosti kako u samom pozorištu tako i među građanstvom.
U ranijem periodu svakako posebne zasluge pripadaju Jovanu Bulajiću, koji je na izvestan način trasirao put ovog pozorišta. Tu je neizostavni Aleksandar Milosavljević, zatim Branko Popović koji ima poseban značaj u podizanju lestvica ovog teatra. Nakon Jovana Bulajića, Branko Popović svakako će ostati upamćen ne samo po dobrim predstavama koje je u ovom pozorištu režirao („Rado ide Srbin u vojnike“, „Savanarola i njegovi prijatelji“, „Praćka“, „Bogojavljenska noć“…) , već i po angažovanju prvih akademski obrazovanih glumaca u stalni ansambl a sa druge strane i kao glavni inicijator pokretanja Jugoslovenskog pozorišnog festivala, koji je kasnije dosta doprioneo podizanju estetskih kriterijuma unutar samog pozorišta.
Piše: mr Nemanja Ranković, glumac – reditelj i umetnički direktor NP Užice
(korišćeni izvori iz arhive Narodnog pozorišta)
nastaviće se….
