Boško Popović sa činom potpukovnika prevremeno je penzionisan 2006. godine kao i većina oficira učesnika tokom NATO agresije. Za „Vesti“ govori o događajima pred rat i tokom rata u Hrvatskoj, o hrvatskoj mržnji prema Srbima, kako je UNPROFOR slao podatke o aerodromu Ponikve pre bombardovanja, ali i po čemu će još pamtiti svoje učešće u dva rata za manje od 10 godina
Početak rata u Hrvatskoj zatekao ga je u Zadru kao komandira čete za Vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje (VOJIN) za neprekidno radarsko osmatranje vazdušnog prostora. Do 1988.godine bio je u Bihaću, a zatim je prešao u Zadar u četu sa tri sistema radara, gde je kao kapetan postavljen za komandira. Još ranije tokom 1978-82. godine kao pitomac bio je u Zadru i tada je već bilo očigledno da hrvatsko stanovništvo nije podnosilo Srbe.
-Izražena netrpeljivost počela je od 1989.godine, a već sledeće godine prvo su tokom noći počele eksplozije odnosno miniranje, paljenje i rušenje vikendica Srba iz različitih krajeva bivše Jugoslavije. U Zadru koji je bio veličine kao Užice tada je živelo oko 30 odsto srpskog stanovništva-ističe Boško Popović, potpukovnik u penziji Vojske Jugoslavije.
Šta se zapravo dešavalo pred početak rata u Hrvatskoj?
Početkom 1991.godine počinje podela oružja teritorijalnoj odbrani Hrvatske, pa su civili išli ulicama u Zadru i nosili automatsko naoružanje. Likovali su i provocirali vojna lica. Nakon toga vojno rukovodstvo je donelo odluku da starešine JNA na posao i sa posla idu u civilnom odelu što do tada nije bio slučaj. Već 1.maja počeli su protesti zbog ubistva hrvatskog policajca, za koje su optužili Srbe. Posle desetak godina na suđenju je utvrđeno da su obojica policajaca bili Hrvati. Ali protest je bio povod da usledi demoliranje i pljačkanje svega što je srpsko, pa čak i paljenje svih prodavnica, firmi i objekata koji su imali obeležja iz Srbije.
Tada je razularena rulja predvođena milicijskim autom postavila ultimatum da im se podeli oružje ili će napasti neku manju vojnu jedinicu da otmu naoružanje. To je značilo da će u stvari napasti moju vojnu jedinicu. U takvim okolnostima ni dobar deo starešina se nije snašao jer su mislili da će opstati Jugoslavija. Situacija se iz dana u dan zaoštravala tako da smo bili pod blokadom. Znao sam šta nam se sprema, pa sam 8.maja uspeo da obezbedim da moja supruga i ćerke napuste Hrvatsku vojnim transportnim avionom.
Kada su počeli napadi?
Moja četa u Zadru bila je u okruženju kao i druge jedinice i bila je izložena vatrenim dejstvima iz pešadijskog i minobacačkog naoružanja od paravojne formacije pod nazivom Zbor narodne garde i teritorijlane odbrane. Po gradu su se kretali civili otvoreno preteći pripadnicima JNA i građanima srpske nacionalnosti. Prvi napad na jedinicu bio je polovinom juna 1991.godine. Samoinicijativno kao komandir jedinice preduzeo sam niz mera i obuku za predstojeća ratna dejstva. Zatim su usledili svakodnevni žestoki napadi, ali se malobrojna jedinica koju je napustilo desetak starešina hrabro borila i nije pomišljala na predaju. Ove događaje opisao je i Rajica Bošković u knjizi „Nebo na dlanu“, koja je objavljena 2017.godine povodom veka vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja.
Šta ste preduzeli i gde odlazite?
Nisu samo hrvatske i muslimanske starešine napuštale jedinice već i srpske koje su kasnije tražile i penzije. Posle brojnih zahteva komandi, odobrenje za premeštanje jedinice dobijamo posle upućenog telegrama Ministarstvu i Generalštabu u kome smo naveli da je sve minirano. Stigla je naredba da se jedinica premesti uz podršku avijacije na aerodrom Zemunik, a zatim u Knin sa radarskim sistemom i drugom opremom. Zatim sa delom tehnike odlazimo u Bihać. Tu ostajem do aprila 1992.godine, a zatim idem sa jedinicom u Banjaluku gde posle Miloševićevog proglasa dolazim na aerodrom Ponikve.
Slobodan Milošević, predsednik Srbije izdaje proglas po kome će se sve starešine Srbi iz Srbije koji se posle 19.maja nađu van granica Srbije i Crne Gore smatrati dezerterima i neće pripadati jugoslovenskoj vojsci. Taj proglas je upućen da bi se izbeglo NATO bombardovanje Beograda 21.maja 1992.godine. Cilj je bio da se Milošević tako natera da pristane na prvobitan plan po kome bi Jugoslavija bila podeljena po republičkim granicama, da se Bosna i Hercegovina pripoji Hrvatskoj, Vojvodina da se otcepi i da jedan deo pripadne Mađarskoj a drugi Hrvatskoj, i da se Kosovo i Metohija kao i Sandžak odvoje od Srbije.
Na kojim zadacima ste bili po dolasku na aerodrom Ponikve?
Na Ponikvama sam prvo bio načelnik Vojne bezbednosti do 1997. godine, a zatim sam preuzeo dužnost pomoćnika za pozadinu komandanta aerodroma Ponikve. U periodu od septembra 1998. godine do početka NATO agresije preduzeli smo niz radnji i postupaka za dislokaciju jedinice Materijalno- tehničkih sredstava i borbene tehnike sa osnovnog položaja jedinice na rezervne položaje u slučaju agresije. Izvršili smo delimičnu mobilizaciju rezervnog sastava i ubrzanu borbenu obuku jedinica. Sve te radnje i postupci su pozitivno uticali na to da nismo imali ljudskih žrtava i gubitaka, pa čak ni ranjenih i lakše povređenih. Materijalni gubici su bili dosta veliki a posebno izdvajam 14 uništenih naših borbenih aviona.
Po čemu ćete pamtiti 24. mart 1999. godine?
Tog dana bio sam dežurni na aerodromu Ponikve kada su nas prva dva aviona bombardovala. Podsetiću, da je NATO imao nameru da nas bombarduje još u oktobru 1998.godine, ali su ti planovi otkriveni kao i podaci gde se nalaze naše jedinice. Kasnije će se pokazati su ih manevri naših jedinica zbunjivali, jer im je posle satelitskog snimanja bilo potrebno da obrade podatke i učitaju ih u vođene bojeve glave raketa.
Šta biste još izdvojili?
Pre bombardovanja SR Jugoslavije deo posla za NATO je odradio UNPROFOR dok je bio rat u Bosni. Oni su bili prethodnica NATO agresije jer su prikupljali podatke gde se i šta nalazi. Konkretno na Ponikvama gde god je njihov čovek bio ili sedeo, uzimao gorivo.. kasnije su sva ta mesta precizno i tačno gađana NATO bombama. Podsetiću i da smo još tokom 1996.godine uhapsili dvojicu pripadnika UNPROFOR-a na brani Vrutci jer su bili van međunarodnog dogovora za osmatranje avijacije.
Šta vam je najteže bilo na aerodromu Ponikve?
Najteže mi je bilo što nismo imali sa čim još da im uzvratimo. Aerodrom Ponikve je objekat koji je najviše gađan, sa preko 900 projektila, iako se navodi podatak da je palo preko 500 bombi. Mi koji smo tu bili odlično znamo sa koliko su nas bombi zasipali skoro svakog dana.
Za manje od 10 godina učestvovali ste u dva rata, o čemu najčešće razmišljate kada se setite tog perioda?
Razočaran sam načinom na koji se tada državno rukovodstvo odnosilo prema pripadnicima vojske. Na primer, policija je dobila neku ulogu koju nije trebala da ima i njihovo nije bilo da ratuju. Kao i paravojne formacije koje su bile formirane iz političkih razloga i koje nisu bile pod komandom vojske.
Posle svega, da li biste još nešto izdvojili?
Voleo bih da ova vlast ispravi grešku prethodne koja je ukinula obavezni vojni rok.
OBORENI NATO AVIONI
Tokom NATO bombardovanja sa Ponikava smo im oborili sigurno dva aviona, ali nam to nije priznato. To je uradila naša jedinica i prvi je pogođen iznad Šargana 4.maja 1999. godine. Bio je to francuski Miraž 4000 u sastavu NATO-a. Francuzi su tada proglasili dan žalosti povodom pogibije njihovog pilota. Videli smo da je pao u Bosnu, pilot se katapultirao i poginuo. Pre toga smo oborili još jedan kada je dejstvovala jedinica iz Kraljeva koja je bila iznad Divljačke stene na Jasikama. Pogođen je američki avion iznad Tare i za to postoje svedoci. Nađen je deo krila aviona koji je takođe pao u Bosnu.
