Sve što je Slobodan Era Milivojević radio: video filmove, foto-instalacije, telesne ekspozicije, mentalne uobrazilje, sisteme i manifestacije, artikulacije i predviđanja, rekonstrukcije i reprodukcije, sve je doživaljavao kao neku vrstu permanentne procesualnosti. Za njega je bavljenje umetnošću bila stalna promena. Štafelajno slikarstvo smestio je u ropotarnicu istorije, iako se nije odrekao ljubavi prema Sezanu i nekolicini starih majstora
Da je vest o smrti Ere Milivojevića objavljena samo tri dana ranije, poklopila bi se sa 14. martom, danom njegovog rođenja. Sudbina je u ovom slučaju bila loš konceptualista, nije imala sluha za takvu kombinatoriku. Štaviše, poprilično je zakasnila sa objavljivanjem te tužne vesti. Niko ne zna, niti će saznati, koliko dugo. Tome je u određenoj meri i sam Era Milivojević doprineo, jer njegova odsustva iz takozvanog javnog života bila su koliko stvar spontanog izbora toliko i stvar egzistencijalne iznudice. Tako se na njegovo gotovo jednomesečno neodazivanje na telefonske pozive prijatelja može gledati i kao na iskušavanje strpljenja pred testamentarnim performansom jednog od pionira konceptualne umetnosti u Srbiji, a možda i – barem posthumno – kao na uvod u retrospektivu koju mu Muzej savremene umetnosti duguje i već nekoliko decenija odlaže. Nekako je i sam čin Erine sahrane, najpre predviđene na Dovarju i objavaljene na umrlicama u Užicu, a zatim posle iznenadne promene stava gradskih otaca u Beogradu, na inicijativu ULUS-a, Muzeja savremene umetnosti i sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA, ipak održane u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, zaličila na svojevrsni performans o društvu koje ne ume ili ne želi da prepozna svoje velike umetnike.
Može biti da mi se ovakvo viđenje Erinog iznenadnog odlaska nameće iz prostog razloga što nisam upoznao umetnika između čijeg života i dela tako neopozivo stoji znak jednakosti. U takvu stvaralačku posvećenost teško je poverovati i zbog toga što se kod nas svako „žrtvovanje“ te vrste najčešće palanački izvrgava u kafansku anegdotu. Razume se, Eri ni to nije moglo da poljulja samopouzdanje i moralnu čvrstinu. Iz godine u godinu imao je sve više poklonika među mladim umetnicima, čak i među skepticima koji su konceptualnu umetnost prezirali zbog „izdaje slikarstva“.
U svojoj memoarskoj knjizi pod nazivom „Prolazim kroz zidove“ (kod nas u prevodu Ivana Radosavljevića objavljena 2017. godine u izdanju Samizdata B92) Marina Abramović kaže da ju je kao izrazito nadaren i zanimljiv Era podsećao na „slovenskog Dišana“. Inspirativno poređenje. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što je sa Dišanom delio ljubav prema šahu. Smatrao je da je broj kombinacija u šahu veći od broja sekundi od nastanka sveta. U nekoliko performansa izvedenih na krovu bioskopa „Odeon“, u bioskopu REKS i na pozornici Bitef teatra toj drevnoj igri davao je ontološki smisao, jer su „figure“ imale posebno značenje: top je, recimo, bio mašina, lovac čovek, kralj je imao značenje univerzuma, a kraljica prirode.
Za performans „Mašina protiv čoveka“, izveden u vreme NATO bombardovanja 1999. godine, bio je inspirisan čuvenim mečom Kasparova protiv kompjutera Deep Blue. Šest linearno izvedenih partija sa selotejp trakama na staklima Filozofskog fakulteta u Beogradu svedoče ne samo o porazu čoveka od mašine, već o umetničkoj praksi kojoj, kako je govorio, ideja sama po sebi nije dovoljna već treba da bude ideja-kontekst. Fotografija sa pomenutog performansa, na kojoj vidimo Eru kako levom rukom povlači figuru pešaka na minijaturnoj tabli dok pored selotejp trake na stolu u desnoj ruci drži skalpel, iskorišćena je za korice jedine monografije o njegovom radu koju je priredio Jovan Čekić a objavila beogradska Geopoetika 2001. godine. Naslov te monografije „Art Sessions“ mogao bi u širokom luku da pokrije čitav umetnički opus Ere Milivojevića, ali i da istovremeno zavede na pogrešan trag na putu do suštine njegove umetnosti. Istina je da je sve što je radio: video filmove, foto instalacije, telesne ekspozicije, mentalne uobrazilje, sisteme i manifestacije, artikulacije i predviđanja, rekonstrukcije i reprodukcije, doživaljavao kao neku vrstu permanentne procesualnosti. Za njega je bavljenje umetnošću bila stalna promena. Štafelajno slikarstvo smestio je u ropotarnicu istorije, iako se nije odrekao ljubavi prema Sezanu i nekolicini starih majstora.
Takav drastičan i dalekosežan pristup umetnosti od studenta Akademije likovnih umetnosti na kojoj je 1971. godine na Odseku za slikarstvo diplomirao u klasi Stojana Ćelića nije se očekivao. Međutim, iste godine, u Studentskom kulturnom centru, Era Milivojević, Marina Abramović, Raša Todosijević, Neša Paripović, Zoran Popović i Gergelj Urkom nizom radova otvoriće novo poglavlje u istoriji savremene umetnosti u dosluhu sa svetskim tokovima konceptualizma i performansa. To je već istorija o kojoj se uveliko pišu studije, ali važno je napomenuti da je upravo Era Milivojević bio najizrazitija figura famozne šestorke. Njegovoj doslednosti i beskompromisnosti, budnosti i zapitanosti nad životom i umetnošću teško da ima ravnih.
Dve godine kasnije svi dobijaju poziv za učešće na prestižnom festivalu u Edinburgu, ali jedino Era odustaje od puta. U narečenim meomoarima Marina Abramović priseća se šta joj je odgovorio na pitanje zašto ne ide s njima: „Došao sam u Beograd iz jednog malog sela – to je već veliki korak. Vi idete iz Beograda u Edinburg, ali ja sam već stigao u Edinburg kad sam došao u Beograd.“
Ne znam da li se grad u kome je Era rođen izgubio u prevodu pa je postao „malo selo“ ili su sećanja Marine Abramović nepouzdana, ali pouzdano znam da je Era za života video i mnogo veće selendre od Edinburga. U Beogradu je inače dugo živeo kao beskućnik potpuno svestan činjenice da se ne uklapa ni u jedan društveno poželjan kanon.
„To je bila katastrofa, mnogo toga sam sakrio, trudio se da sakrijem. Kada pada noć nisam znao gde ću, šta da radim, to mi je uvek bio najteži trenutak. Neprekidno hodam po gradu, kružim tako da niko ne može ništa da ukapira. Nekima je to bilo sumnjivo, ali ja sam ostao čist. Nisam pozajmljivao novac, niko nije mogao da zna da li spavam na železničkoj stanici. Bilo je naporno. Tako dugo je trajalo. Ali i pored toga zbilja sam dosta uradio, bio sam koncentrisan na rad i sa te strane sam čist“, ispričao mi je u jednom od razgovora u njegovom ateljeu u Cara Uroša 48, tačnije, u njegovom dorćolskom domu od dvadesetak kvadrata na čijim vratima je pisalo „Galerija“. To Erino prebivalište izvanredno je opisao njegov prijatelj Žarko Radaković u romanu „Era“. Na kraju, u njemu je nedavno preminuo, tiho, ne opterećujući nikoga do vlastiti san o čistom životu sa umetnošću, ili za umetnost.
U tom ateljeu video sam nekoliko njegovih instalacija sačinjenih od fotografija Londona, Firence, Budimpešte, Sankt Peterbruga i drugih svetskih gradova gde je duže ili kraće vreme boravio.Takođe, među njima sam video prvi i poslednji put foto-instalaciju posvećenu Užicu, dokument mapiran crno-belim fotografijama snimljenim analognim Canon aparatom, koje predstavaljaju „ono što ćete svakako propustiti u jednom gradu“, ali i ono što će, povezujući ih, prvi put otkriti o njemu u nekoj vrsti beskrajne kolažne priče. Pored spomenika, delova poznatih zgrada, kontejnera, iz Erinog rakursa videli su se psi lutalice, grafiti, murali, ali i lica kavgadžija, konobara, umetnika… Praveći te portrete, pokušavao je da objasni određenu vrstu sećanja na ljude i njihovo vrednovanje koje nema veze sa oficijelnim sistemom vrednosti. Istini za volju, tu je upao i Josip Broz kome je odsekao glavu kao neku vrstu ironičnog komentara.
„U istoriji svakog naroda trajno u svesti mogu ostati ljudi koji čak nikada nisu ni postojali, ličnosti iz literature kakvi su, recimo, Hamlet kod Engleza ili Švejk kod Čeha. I u jednom gradu kao što je Užice postoji takav splet ličnosti koji na razne načine ostaju u sećanju, imaju neka čudna zračenja. Tu nije važna profesija, ni titula. Mi smo kao klinci obožavali Pera Moravu, Cvrkotu, da ne pričam o braći Mife Dejanca, šusteru Bogdanu, Pujdovcima… Sećam se kada Dejanci igraju krajcarice a pre toga su jeli praseće pečenje pa onaj najstariji masnim rukama zaliže kosu da bi dobio frizuru kao oni rokeri iz pedesetih. To je realnost, a ne „etika“ i ideološko foliranje. O tome je malo ko pisao, ali se i takvi ljudi pamte. Među portretisanim je i moj drug iz školske klupe Boško Radonjić o kome sam čitao u novinama najneverovatnije stvari o njegovoj mafijaškoj karijeri u Americi, tu je i Ade u berbernici, pa Đoša i mnogi drugi“, objašnjavao je Era.
Nažalost, taj njegov rad Užičani nisu videli. Ako izuzmemo veliku izložbu iz 1971. pod nazivom Užička likovna retrospektiva, na kojoj je viđeno i jedno Erino ulje, nijedan njegov rad nije predstavljen u Užicu, niti mu je data šansa da ga u rodnom gradu realizuje. Nesporazum je bio obostran. Kada mu je svojevremeno jedan opštinski funkcioner zadužen za kulturu ponudio da bira vreme i mesto za izložbu, Era je odmah zatražio da mu se dvadeset praznih ramova i dvadeset sveća donese u Muzej ustanka a da na otvaranju „izložbe“ ne bude niko osim njega. Posle neprospavane noći funkiconer ga je pozvao sledećeg jutra i rekao: „Ero, sve ćemo ti platiti samo nemoj dolaziti.“
Odrastao je na Rosuljama. Najbolji užički drug bio mu je Petar Pržuljević, sa kojim će kasnije provesti srednjoškolske dane u Novom Sadu…
„Moje detinjstvo je bilo neverovatno. Tu je kraj rata iz koga čak i ja koji sam rođen 1944. godine nosim posledice. Naime, jedna od poslednjih bombi koja je pala u Užice pala je u mojoj blizini i ja sam ostao nagluv celog života. Bilo je to detinjstvo u kome nismo shvatali ništa od pobedničke euforije, bukvalno nismo imali ništa, živelo se od danas do sutra. Mi smo se igrali nekih vrlo surovih igara s obzirom na to da tada nije bilo ničeg od zabavljačkih čuda koja su sastavni deo detinjstva danas. S druge strane, čini mi se da nam nijednog trenutka nije bilo dosadno. Sećam se da je za nas najveći doživljaj bio da noću posmatramo putnike u ćiri. U Užicu ima najrazličitijih tipova, tu su bile neke čudne mešavine, tako da kada kažem erski duh pitam se da li on treba da pokrije tu raznolikost. Ima tu fizionomija koje otkrivaju tipove većih gradova, čak i evropskih. Bilo je tu migracija, dolazili su čak i Rusi iz vremena Oktobra, tu su bili čuveni Borodini… Moje Užice jeste zapravo kraj sveta u kome se živi kao u „Amarkordu“ Federika Felinija. U Užicu je uvek važilo palanačko pravilo da zeznuti nekog drugog znači biti pametniji od njega. Imao sam velike probleme kada sam se vraćao. Svi su me osuđivali kao rođenog opozicionara, kao čoveka koji nikada nije mogao da proguta to što nam se nudilo kao neka ideološka priča. Nisam trpeo te podvale. Zbog takvog razmišljanja imao sam velike neprijatnosti. Jedno vreme su mi kao u vestern filmovima govorili da napustim grad za 24 sata. Ponekad se vratiti na mesto gde si rođen znači, kao u onom grčkom mitu, doći da obnoviš snagu. Ja se baš nešto preterano ne obnavljam kad dođem u Užice“, govorio mi je posle izložbe u Galeriji Kulturnog centra u Beogradu, u novembru 1994.
Nimalo slučajno, dugo je Užicem kružila anegdota o tome kada je sedeći za šankom u hotelu „Zlatibor“ zamolio barmena Mačka da mu proveri kada ima voz iz Užica. „U kom pravcu, za Bar ili za Beograd?“ pitao ga je Mačak. „Potpuno je svejedno, samo da već jednom odem iz ovog dosadnog grada“, odgovorio je Era.
Njegova dela čuvaju se u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, u Muzeju grada Beograda i u drugim javnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu. Basara mu je posvetio „Kontraendorfin“, roman koji je ove godine dobio NIN-ovu nagradu. Voleo je da citira Dišana koji je smatrao da umetnik ne može da ima više od deset ideja. Za sebe je govorio da je u životu imao možda tek dve-tri ideje. Kada je ovaj veliki umetnik u pitanju, naša najvažnija ideja bila bi da ga konačno „pomirimo“ sa rodnim gradom.
Zoran Jeremić
