„Skoro sam naišao na izreku Dostojevskog: „Pronađi mi dušu i imaćeš me zauvek.” Deo moje duše će uvek biti u Metohiji, ali moj dom je u Užicu, u kom živim od rođenja, iako sam rođen u Peći“
Sve što radi, Marko Jašović, pisac, šef Odseka za suzbijanje opšteg kriminala Policijske uprave u Užicu, radi punim plućima. Takav je u svom pozivu, o kome više saznajemo u njegovim knjigama „Tri sata posle ponoći“, „Vunene čarapice“, a od prošle godine i u romanu „Poslednji lavež Kerbera“. Takav je dok istrčava maratone, piše, crta, dok govori o prošlosti i planira budućnost. Marko je rođen u Peći, a osnovnu i srednju školu završio je u Užicu, koje voli. Svestan je da su, kako piše „najdragocenije stvari one koje se najlakše gube“ i zato ih beskompromisno čuva, od zaborava i neistine. „Poslednji lavež Kerbera“ priča nam o „vremenu u kome je odanost grupi jača od odanosti sopstvenoj duši, u kome se ljubav polako povlači pred uperenim prstom i podozrivim pogledom“.
Nemoguće je ne zapitati se, da li si nam u svojoj trećoj knjizi kroz Nikolin lik, dozvolio da, više nego u prve dve, priđemo i nekim tvojim važnim sećanjima i intimnim osećanjima – tuge, besa, ljubavi…?
Moguće je da jesam, ali to svakako nisam radio tendenciozno. Jer, ako nešto nazivamo životnim pozivom, to nešto je odabralo nas, a ne obratno. U suprotnom, nazivalo bi se odabir. Tako je i sa pisanjem – ono što sam pretočio u pisanu reč, želelo je da dobije takav oblik, a ja sam bio samo posrednik između misli koja je nastajala i knjige koju sam napisao. Biće da sada daleko lakše beležim, bez ustezanja, sa kojim sam se grčevito borio u početku. A, osećanja, mahom negativna, su najzaslužnija za stvaranje, s obzirom da (citiraću Dostojevskog): „Svako priča o onome što ga boli.”
„Zaboravljanje boli, ali samo zaboravljene“, pišeš u knjizi. Čini se da ti ne odustaješ da nezaboravom braniš istinu, bez ulepšavanja?
Samoća je nekada svima nama neophodna, posebno za stvaranje. Ali, prošla godina je većinu nas naučila da se životne turbulencije podnose daleko lakše u zagrljaju onih koje volimo. Izolacija nam je svima teško pala, menjajući iz korena naše životne navike i opredeljenja. Koronavirus nas je dobro uzdrmao, navodeći nas da preraspodelimo životne prioritete, pa, neke prolazne stvari su postale još prolaznije, a ono što nam je bilo sve vreme ispred nosa, što je istinski vredno, postalo je najvrednije. Tako je i sa našom prošlošću – nekada su sećanja lepa i topla, a nekada ujedaju poput mraza, nadražujući ožiljke na duši koji su podsetnici na izgubljene bitke i pirove pobede. A, da nije istine, izbledeli bismo i izgubili sopstveni identitet. Jer: „Narod bez porekla to je presušena reka. Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez mleka.”
Šta je opasnije – zaborav ili selektivno pamćenje, protiv koga se u knjizi boriš?
Opasno je i jedno i drugo. Međutim, ako nešto zaboravimo, desi se da to nešto pronađemo ponovo. Ljudi se nekada udalje, ali se ponovo i približe. Tako je i sa sećanjima. Sa druge strane, ako nešto pamtimo selektivno, onda iz nekog razloga suštinu svesno pokušavamo da prikrijemo. A, to je već otuđenje. Nije mi poznat izraz za nekoga ko se udaljio. Ali, onaj ko se otuđio jeste tuđin.
Na žalost, naslov knjige je i njen kraj, a neminovno je u tome videti jaku simboliku. Kerbera odavno nema, ali postoji li još vernih branilaca u koje veruješ?
Verujem da uporno treba braniti sopstvenu posebnost, a samo doslednošću istrajavamo onda kada se sve oko nas nepovratno ruši. Tada se stiče snaga neophodna za suočavanje sa samim sobom, sa duhovima prošlosti i sa svim nedaćama koje će uslediti, ali i kako bismo bili oslonac nekome ko je istovremeno poklekao tokom grčevite životne borbe. Treba verovati u sebe, jer nekada nikoga drugog nećemo imati. „Pred najtežim i za najteže u životu, čovek je sam. Za takvu muku nemamo ni brata, ni prijatelja.” – „Vreme smrti”, Dobrica Ćosić.
Pogled na Prokletije, mirisi i ukusi koje si iz Peći poneo sa sobom ne blede?
„Svi mi koje su Prokletije jednom zagrlile, bili živi ili mrtvi, ostaćemo zauvek u tom zagrljaju” – „Poslednja straža”, Nenad Milkić. A, Jesenjin je rekao: „Nemoj da ti je svejedno. Od toga se čovek ne oporavi.”
Maštaš li, kao tvoji roditelji nekada, da se u budućnosti vratiš u zavičaj?
Da nije maštanja, ostarili bismo pre vremena. Sa druge strane, treba prihvatiti stvarnost, koliko god ona bila bolna, za šta je često neophodna nadljudska snaga. Skoro sam naišao na izreku Dostojevskog: „Pronađi mi dušu i imaćeš me zauvek.” Deo moje duše će uvek biti u Metohiji, ali moj dom je u Užicu, u kom živim od rođenja, iako sam rođen u Peći. Pomenuću rečenicu koju sam zabeležio u predgovoru: „Mnogo godina je moralo da prođe dok nisam shvatio da život nema smisao, ako tokom njega ne budemo imali bar jedan jedini razlog zbog kojeg je vredno umreti.” A, na početku knjige, zapisao sam i sledeće: „Živi se za mrtve ne daju.” Nekada, moramo se žrtvovati za ideju, ili za nekoga ko nam je važan, jer tako dajemo pečat našem postojanju. Ali, povremeno treba smoći snage i za povlačenje. Nekada je daleko manja šteta u trpljenju, a trpljenje je osnova ljubavi.
Isprepletane priče o Kosmetu i Nikolinoj svakodnevici prave savršenu celinu, koja se najbolje čita emocijama. Da li je tako i pisana ili je to bio promišljen pristup?
Kada se nešto radi srcem, tu promišljenosti mesta nema. Pisao sam u skladu sa raspoloženjem i životnim okolnostima. Veze nisam ja stvarao, događaji su se sami vremenom uklapali, iz čega je „Poslednji lavež Kerbera” i nastao. Za moju porodicu i mene, Kosmet je početak. A, sa korenom je povezan svaki atom jednog stabla.
Roditelji, deda Nikola, baka Tilja, deda Kostadin, pradeda Spasoje… I mnogi drugi važni ljudi imaju svoje zasluženo mesto u knjizi. Kako su je oni koji su imali priliku da je pročitaju doživeli, da li su se uznemirili ili tu mira odavno i nema?
U crkvi Svetog Dimitrija u selu Siga, kod Peći, koja je po završetku rata 1999. godine minirana i spaljena, na levoj strani, u unutrašnjosti, stajala je tabla sa imenima mog oca, dede, pradede… I svih ostalih koji su učestvovali svojim prilozima u njenoj obnovi, tokom 20. veka. Predanje kaže da je ta crkva starija od manastira Vidoki Dečani, ali samo ono što je zabeleženo, postaje svedočanstvo. Predanje se prenosi pričom, koja nekada izgubi svoj izvorni oblik i veze sa stvarnošću. A, u jednom poglavlju knjige, zapisao sam: „Ako se niz prekine, povratka nikada neće biti.” Inače, mnogi su svoju veličinu pokazali tokom najvećih iskušenja. I Srbi i Albanci. Ali, mnogi su podlegli istim tim iskušenjima. Nakon što se vatra ugasi i posle nje ostane samo pepeo, treba se sećati imena onih koji su neumorno donosili kofe vode kako bi ugasili požar, ali i onih sa kanisterima benzina. Što se tiče impresija čitalaca, reakcije ni u jednom slučaju nisu izostale. Pišući knjigu, nisam imao na umu postizanje nikakve svrhe, ali, očigledno je da se ona iz reči izrodila sama. A, šta je to mir? Učauriti se, istovremeno žmureći i grčevito pokrivajući uši šakama, ili suživot sa bolom, koji nikada ne jenjava?
Da li znaš, da li je knjiga dospela u ruke ljudi iz tvog zavičaja?
Dospela je. I izazvala je suze. A, koliko god da živimo u sećanjima, ako ih ne oživimo neposrednim iskustvima, neminovno će izbledeti. Dvadeset jedna godina je prošla od mog odlaska sa porodicom na slavu kod dede u Peć, do ponovnog dolaska u februaru 2019. godine. Ono što sam zatekao, vrativši se iz zavičaja, pribeležio sam, tražeći veze sa onim što sam do tada pamtio. Tek tada, mnogi događaji su dobili na težini i smislu. Jer, pravac je jedan, ali su dva smera.
Pesnik Slobodan Ristović na kraju knjige je naveo: „Da li je živa glava na jednom tasu postojanja vrednija od one koja je na drugom pala za nečiji život? Šta je tu vaga, a šta prevaga? Marko Jašović ovu „raspravu” vodi kroz celu knjigu. Iako je ovo rasprava za žive, tema kojoj se moramo vratiti, u kojoj moramo opstati, da bismo dokazali da je Kosovo mi i da smo mi Kosovo, a da je cela ta priča svesnija i dublja od epskog mišljenja”. Pokojni profesor Dragiša Stanojčić, koji, nažalost, nije dočekao rađanje knjige, zapisao je u njenoj recenziji: „Savet čitaocu – ne pokušavaj, dok čitaš, da uhvatiš osnovnu misao tražeći da te autor kroz tkivo svoje priče u 49 poglavlja vodi, i na kraju tvoju i svoju misao uobliči u poentu, poruku. To ne. Čitaj, razmišljaj, osećaj i kada dođeš do kraja, reći će ti se da njemu nije bio cilj da vešto ispriča događaj, već da kroz vlastitio iskustvo napravi verne slike života koji je neko zagadio mržnjom, a od koga se ne može pobeći.”
Prethodne knjige bile su obogaćene tvojim ilustracijama, jer ni od te umetnosti nisi odustao, iako je život hteo da ti to ne bude profesija. Fotografije na ovim koricama takođe su tvoje i nose jaku poruku?
Fotografije jesu moje i nastale su u različitim etapama, tokom 2019. godine. Na koricama knjige se nalaze fotografije ruševina crkve Svetog Dimitrija u selu Siga, kod Peći, kao i groba mog dede Vuković Nikole, u selu Srbobran, u opštini Istok. Dok sam ranije crtao do iznemoglosti, vremenom sam shvatio da je reči lakše oblikovati nego linije. A, fotografija često govori sama za sebe i opis joj nije potreban. Ako je nekome potrebno pojašnjenje zašto je to nešto baš tu gde jeste, možda je bolje zaćutati. Nedoumica je uvek bolja od nerazumevanja. Uvek je bolje postaviti sebi i drugome hiljadu pitanja, nego jednom pogrešno doneti sud.
Vredi li bežati od snova, kojima si dao važno mesto u knjizi ili takvim begom zapravo gubimo identitet?
San je nepročitana poruka iz stvarnosti. A, stvarnost je ta od koje nikada nećemo uspeti da pobegnemo. Pri čemu, bežanje je kukavičluk. Bežanjem čuvamo sve, osim dostojanstva, što će, pre, ili kasnije, doći na naplatu. Obično sa kamatom. Suočavanjem čuvamo posebnost i vremenom jačamo kao jedinke. Što nas u suštini i čini ljudima, bez obzira na to koliko smo osporavani od strane drugih zbog izbora koje smo doneli i zbog onoga što radimo.
