-Nedopustivo da grad od oko 80. 000 stanovnika nema isključivo stručno telo koje se bavi istraživačkim i menadžerskim vizijama unapređenja grada. To telo bi trebalo da predstavlja gradski arhitekta ili gradski urbanista. Funkcionalno, vizuelno i oblikovno unapređenje grada traje decenijama i zato je potrebno da takvo telo bude stručno-ističe dr Dejan Milivojević, arhitekta i profesor Akademije strukovnih studija Zapadna Srbija
O Trgu partizana, urbanom prostoru i predlozima za buduće rešavanje problema govorio je za prošli broj „Vesti“. U nastavku razgovora iznosi svoje stavove o struci, vizijama unapređenja grada, projektima i radu sa studentima.Koliko se danas struka pita kada je reč o izuzetno značajnim objektima u gradu?
Moje je mišljenje da se autoritet struke devalvira, pre svega, jer struka nema jake i nezavisne institucionalne okvire. Da podsetim, Užice je imalo instituciju Urbanističkog zavoda grada tokom perioda 1964-1997. godine. Grad je tada bio manji, ali je urbanizam postojao. Drugo je pitanje o manjkavostima te institucije. Činjenica, vreme takvih institucija je skoro iščezlo, ali je nedopustivo da grad od oko 80. 000 stanovnika nema isključivo stručno telo koje se bavi istraživačkim i menadžerskim vizijama unapređenja grada. To telo bi trebalo da predstavlja gradski arhitekta ili gradski urbanista. Čak sam mišljenja, ne zaboravite da sam idealista, gradskog urbanistu i arhitektu, kao i ugledne članove tog stručnog tela, trebalo bi da predlaže Društvo arhitekata, a da gradonačelnik prihvati ili odbije predlog. U obzir bi dolazili stručno istaknuti arhitekti koji su dokazali svoju privrženost idealima struke. Naravno, mislim i na sebe. Funkcionalno, vizuelno i oblikovno unapređenje grada traje decenijama i zato je potrebno da takvo telo bude stručno, da jedan deo tog kolektiva bude tokom celog radnog veka posvećen praćenju realizacije usvojenih strategija. Potrebno je grad sređivati korak po korak, godinama i decenijama. Pri svemu, mislim i na razvijanje podzemne infrastrukture koja je potpuno zanemarena. Nama se u centru još uvek izlivaju fekalije u reku. Rešenje za kanalizaciju je bilo predloženo još 1945.godine. Posao urbanizma, meni se tako čini, sveo se na činovničke procedure prvo u okvirima „Direkcije za izgradnju“ a sada, svedeno na nekoliko osoba, u okvirima „Užice razvoj“. Bilo bi idealno ako bi ta institucija, o kojoj iznosim viziju, imala istraživački karakter. Vrlo je komplikovano. Na primer, poslovi na uređenju grada, posebno građenje u zaštićenim zonama, potpuno su uvedeni u proceduru koeficijenata, kao da se stvar odigrava na Pori ili Koštici. Ako je Nemanjina ulica pod zaštitom, ako se u okvirima te zaštite dozvoljava građenje, onda je pitanje proporcija novih volumena, njihove raščlanjenosti, njihovih namena, važnije od drugih parametara. Dakle, potrebna je monografska arhitektonsko-urbanistička studija snage detaljnog plana regulacije za tu ulicu a tim bi se potezom obuhvatila i ulica Vojvode Demira do Slanuše. Posao menadžera bi bio da traži respektabilne investitore, da plan prezentuju kao atraktivno ulaganje, da se daju studije ekonomske održivosti…To su fine stvari, to je gradsko ponašanje. Grad je složen organizam, Užice nije mali grad već varoš duge istorije. Ne sastoji se urbanizam grada isključivo od zgrada stambene ili poslovne namene, grad treba posebno da se brine o javnim površinama i namenama. Na primer, iz vašeg nedeljnika saznajem da se na skveru Slanuša pristupilo izmenama i dopunama ranije usvojenog regulacionog plana i da će na mestu nekadašnje zgrade Vojne komande da se izgradi novi poslovno-stambeni centar. Znate, za izmene i dopune je potrebno, što se kaže, debelo obrazloženje, to se ne može pojedinačno rešavati ako želimo sređene prilike u gradu. Drugo, mislim da sintagma poslovno-stambeni centar ne postoji u teoriji urbanizma. I opet je to pitanje konkursa ili neke debate. To izostaje. Šta će biti levo i desno, šta sa saobraćajem, šta sa zelenilom…Zatim, da li stanovanje neophodno mora da zatrpava već preko svake mere izgrađeni centar grada? Ono što bi moralo biti sadržano u urbanističkim uslovima za nove, kako sada krste, stambeno-poslovne centre, svakako su arkade i kolonade, jer je to najurbaniji elemenat jednog dimaničnog života u parteru grada i njegov finansijski najisplativiji deo.
Šta je opšti utisak?
Nisam upoznat, a interesuje me, da li postoje konkretni projekti za realizaciju disperzije stanovanja u područiju grada obuhvaćenom GUP-om. To bi bio vrlo razvojni projekat kojim bi se angažovali i graditelji infrastruktura i projektanti novih arhitektonsko-urbanističkih celina, na kraju krajeva i gradski saobraćaj, a investitorima bi se omogućilo da grade na pripremljenim lokacijama. Užice geo-morfološki može da se razvija linearno i da ga čini zbir kotlina kao i područje Bele Zemlje. Mislim da je to potencijal koji je u izvesnoj meri i uvažen. Moj je opšti utisak da Užičani ne mogu da prihvate činjenicu koliko je gradsko područje postalo veliko i da je gotovo sa izgradnjom isključivo u centru grada. Centar grada je potrebno obogatiti zelenilom i parkovskim površinama, proširiti regulacije pojedinih ulica. Ne mora na mestu svake prekoostale potleuše da nikne, parafraziram, poslovno-stambeni centar. Primetna je i moda izgradnje hotelskih kapaciteta dok istovremeno, tri zgrade sagrađene na izvanrednim lokacijama u tu namenu ne služe ničemu. Posebno je žalosna sudbina Prljevićevog hotela „Palas“, kao i Hotela „Turist“ koji ima izvanrednu poziciju.
Grad je, u ovim tranzicionim decenijama, preuzeo staranje o krugu bivše kasarne. Taj prostor je bio uređen kao besprekorno održavana parkovska površina, to je čitav kompleks pretežno zelenih površina. Nadam se da to neće postati puko građevinsko zemljište bez jasne profilacije. To bi morala ostati zaštićena zona, sa restriktivnom izgradnjom realizovanom kroz određenu tipologiju i kroz namene visokog ranga. Smatram da je ideja o obrazovno-kulturno centru u tom kompleksu i njegovom okruženju dobra, ali da je prevagnula trenutna logika kapitalizacije zemljišta. Znate, na mestu Lidla ja vidim neki javni izložbeni sadržaj, neki forum…nešto urbano, a samoposluge i molovi mogu, a i potrebno je, da budu pored puta na izlazima grada.
Mogu se pohvaliti pojedina arhitektonski kvalitetna rešenja, ali to nije predmet Vašeg pitanja. Lepo je što je obnovljena fasada stambene zgrade na raskršću ulica Obilićeve i Vukole Dabića, to daje nadu, lepo je što je u untrašnjosti tog bloka predivna bašta, Galerija Quatro, smatram da su to prave odlike Užica, te bašte u Tabani, Lovcu, na Rakijskom pijacu, Una, Trg, mali skverovi na Slanuši i Rakijskom pijacu…u gradu treba negovati to malo slobodnih površina, ali ne samo kafanske bašte, već bi trebalo urediti i dvorišta između stambenih zgrada, a to se ne čini dovoljno. Nedostaju trotoari, drvoredi, biciklističke staze… Najvredniji rezultat uređenja grada je šetalište i biciklistički put trasom stare pruge do banje, to je veoma korisno i lepo i vidi se da su taj rekreativni potez građani oduševljeno prihvatili. Da se ostalo pri odluci izgradnje kompleksa bazena pored stadiona u Turici imali bi fantastičnu sportsko rekreativo kulturno-istorijsku celinu obzirom da se sve odigrava u blizini Starog grada i da su tu veliki zeleni prostorni resursi. Na to se nadovezuje i gradska plaža koja je biser gradskog urbanizma, na žalost samo do teniskih terena. Mislim da parkiranje uz samu obalu nije najsrećnije rešenje. Lepo je i u Velikom parku. Uspešne su i neke stambene celine u Krčagovu sa dovoljno parkinga i zelenila, na primer arhitekta Karadžić je preko puta Tempa realizovao udobnu i primerenu stambenu zajednicu, ima toga još, više grupacija stambenih jednoporodičnih kuća ispod parka Borići u Šumadijskoj ulici….Na žalost, Sarajevska, nekada fina i otmena stambena ulica je potpuno unakažena ovom biznis arhitektura/urbanizmom. U centru su još uvek moderno rešeni blok Lipa i blok Zlatibor, mislim na parter, odnosno prospekt.
Verovatno da je užički urbanizam radikalno izmenjen izgradnjom petlje pored Omladinske ulice čime je jedan vredan prostorni gradski resurs, ranije namenjen za stanovanje i rekreaciju, tretiran kao deo ukrštanja na auto-stradi, potom je „nasađena“ i javna garaža nad rečnim šetalištem. U situacionom planu za solitere u Nikole Pašića iz 1972. godine još uvek je bila razvijana ideja tunela ispod Dovarja koji bi se vezao na Ložionički most koji je onoliko širok i bio u tu svrhu građen. Trebalo je, po planu, graditi novu bolnicu na Pori. Od tih ideja se odustalo što ima posledice na sređenost dela grada oko petlje. Slično je i sa prospektom od železničke stanice do trga koji je kao izvesnost postojao u situacionom planu Hotela „Zlatibor“ iz 1975-1976.godine i u projektu železničke stanice iz 1983.godine, iz tog razloga gornja terasa Trga ispred železničke stanice ‘hvatala’ kotu tog zamišljenog prospekta. Trebalo je da nakon izlaska iz zgrade stanice bude omogućena saobraćajna veza mostom do trga ispred hotela. Ja sam imao prilike da o tim zaokretima istražujem, a neke informacije sam saznao od starijih užičkih arhitekta. Navešću latinski citat koji ilustrujue metež u užičkim planovima razvoja:Ignorati quem partum petat, nullus suus ventusest.“Ko ne zna u koju luku plovi, njemu nijedan vetar nije povoljan.”
U kom pravcu po vašem mišljenju treba inicirati neke buduće aktivnosti?
Za stručno potkovan odgovor na pitanje neophodne su obimne analize. To je pitanje institucionalno, ne mogu da odgovorim na tako složeno pitanje kojim bi se morali obuhvatiti i stanja infrastrukture, ekologije, planovi u vezi dovršenja saobrađajnog rešenja užičkog slučaja, finansijski planovi komune… To su politička ali nestrančka i vrlo egzaktna pitanja o problemima komunalne opremljenosti, o finansijama, o strategijama, to su pitanja koja ulaze u planiranje budućih decenija a ne za kratak rok. To su projekcije, studije, cifre, statistički podaci…Ja sam učen da tako gledam na taj problem. Mogu se menjati izvršioci, ali prioriteti i strategije ne. Po meni, uspeh političke opcije ogleda se u uspešnom sprovođenju strategija Zemaljskog plana, koji, nadam se, da smo konačno usvojili. To je svrha planiranja.
Šta biste izdvojili u radu sa studentima?
U odgovoru na prethodno pitanje izneo sam neke moje vizije koje temeljim na realnosti potreba. S obzirom na radno mesto profesora, moje su vizije idealističke jer je i nauka takva, sasvim utopijska i apstraktna. S druge strane imam solidno iskustvo arhitekte u praksi i trudim se da spojim te dve krajnosti. Objavio sam 2019. godine članak u kojem sam izneo načine na koje je potrebno sagledati problem izgradnje i rekonstrukcije grada u odnosu na teme veka: održivost, ekologija i energetska efikasnost, zatim, objavio sam, tokom ovih decenija niz istraživanja u oblasti stanovanja. Bitno je bilo, za verifikaciju mojih pedagoško-stručnih referenci, i učestvovanje na većem broju konkursa, to su prilike kada ste slobodni u kreativnosti u granicama programa. Kao nastavnik u sistemu visokog obrazovanja napredak Užica vidim kroz edukaciju ka savremenim zbivanjima u svetu, često sam putovao na svetske konferencije u okruženju i objavio sam i rad na jednoj od njih. Na tim događajima prezentuju se rezultati zanimljivih timskih istraživanja, znate, tu ima primera i iz siromašnijih zemalja. Kao što vidite, mene u razvoju grada ne intersuju skupoceni objekti i apstraktne forme, interesuje me život u gradu i takva arhitektura, ona koja je tome podređena. Mislim da je neophodno razvijati veze sa praktičnim posledicama između uprave grada i obrazovnog sistema jer je nama u obrazovanju jedan od najvažnijih rezultata, koje Ministarstvo posebno ceni, upravo realizacija nastavnika i studenata na konkretnim zadacima u privredi. To sve podrazumeva izuzetne napore i onako preopterećenih nastavnika, ali smatram da se u tim okvirima mogu usmeriti buduće aktivnosti struke arhitekture i urbanizma. Ja sam imao više pozitivnih iskustava u saradnji sa studentima na praktičnim problemima.
Čime ste se još bavili u protekloj godini?
Tokom perioda zatvaranja grada usled kovid opasnosti, proleća 2020.godine vratio sam se u studentsku klupu na časove slikanja, ovom prilikom poklanjam „Vestima“ sliku grada sa moga prozora: celokupan grad-kolaž Užica je tu vidljiv, od Nemanjine ulice do Mandićevog
bloka Zlatibor koji manifestuje moderno Užice, do grozdova nasumično raspoređenih krovova individualnih kuća po Zabučju. To je fenomen urbanog i arhitekture koji doživljavate kroz slikanje ili crtež. Uvek sam smatrao, i u tome nisam usamljen, da je likovna kultura i obrazovanje najvitalniji deo arhitektonske edukacije bitne i za praksu.
