Jugoslovenski pozorišni festival otvoren je predstavom „Čitač“, koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta i Beo art produkcije iz Beograda, po po motivima romana Bernharda Šlinka, dramaturg je Fedor Šili,a reditelj Boris Liješević.
Boris Liješević, reditelj: Čini mi se da je od svega najvažnije to što smo se ponovo okupili u Užicu, na ovom festivalu. Život i ova noć su čudo. Mi smo grupa okupljena oko nečeg zajedničkog. Uzbuđen sam što smo ponovo u životu. Ovu predstavu
smo radili pre nego što je počelo sve ovo sa korona krizom. U jednom trenutku smo morali da prekinemo, a onda smo radili od kuća, preko Vajber poziva. Zvanično smo izašli sa predstavom u oktobru, a onda je usledilo otkazivanje nekih predstava zbog
nepovoljne epidemiološke situacije. Ova predstava i mi prošli smo kroz svašta i evo nas, konačno, tu sa vama. Od kada je ovaj roman objavljen kod nas, devedeset i neke, znao sam da ću ga raditi, pre ili kasnije. Pojavio se i film, koji me nije posebno
zanimao. Pogledao sam ga i nije me pogodio koliko knjiga. Film nikad ne pogodi koliko knjiga. Tu sam imao osećanje prepoznavanja sa materijalom.
Mirjana Karanović, kao Hana Šmic: Tu knjigu sam, kao i mnogi, pročitala čim je izašla kod nas i zaljubila se u nju. Otvorila mi je perspektivu o kojoj uopšte nisam razmišljala. To su godine kada se pitaš- šta je krivica, a šta kazna, šta uopšte ljudi treba da rade da bi teret žrtve i počinilaca zločina „spao“, kako bismo mogli da idemo dalje. Kada pročitaš tu knjigu, dobiješ odgovor da žrtvama ništa ne može da nadoknadi ono što su izgubile. Jedino što možemo je da spoznamo svoje greške i da prihvatimo odgovornost za njih. Niko sa tim neće biti srećan i zadovoljan, ali to je jedini način da budemo bolji ljudi. To su univerzalne ljudske vrednosti. Kultura je put ka ozdravljenju.
Marko Grabež, kao Mihael Berg: U dobrom komadima, na filnu ili u pozorištu, najviše cenim tu dragocenost koju ova predstava ima – kontradiktornosti u likovima. Kad su ti puna usta priče o odgovornosti i pravdi, a kada dođe trenutak za istinu, pobegneš od nje. To nas sve čini ljudima. Svako od nas bio je u toj situaciji.
Lično imam neka uverenja i stavove, ali ako je lična stvar u pitanju, kada dođe trenutak da delujem, stavovi se poremete. Uključe se emocije, a racio se sukobi sa njima. To je sukob u čoveku, koji je veoma zanimljivo preneti na scenu.
Slobodan Boda Ninković, kao Otac, Sudija: Pozorište je čarobno upravo zbog toga što nam da mogućnost da uradimo nešto što možda ne bismo. Kroz tu igru onda izvedete nešto što ne biste u privatnom životu i to uz pokriće i otklon, jer to je
uloga. Lepo je što imamo situaciju da igramo po više uloga, odnosno i plus i minus, jer sve je to čovek. Jedino što može da donese šansu za boljitak je spremnost da se suočimo sa tim i dostignemo zrelost. Obično preko tuđeg primera ukazujemo na
greške, dok kod sebe ne vidimo iste greške. Verujem da bi susret sa sobom samim mogao da reši mnoge probleme.
Ivan Tomić, kao Brat, Branilac, nadležni u GSP-u, čuvar u zatvoru, poštar: Brat i Advokat nisu ljudi koji se bave sopstvenom odgovornošću. Pristupali smo tome veoma profesionalno. Proces je bio temeljan, sa divnim epizodama čitanja romana tokom proba. Od početka je izgledalo da je vredno biti tu, sa ekipom, kao i da sve ide ka dobroj stvari.
Jadranka Selec, kao Majka, Komšinica, Herta Grese, Irma Kunig: Lik žene koja ne prihvata odgovornost mi je bio jako zanimljiv, jer je jako različit od mene. Shvatila sam da nije tako teško ne prihvatiti odgovornost. Šalim se, ali Boda je dobro rekao
da lakše ocenjujemo druge, nego sebe. Umemo da budemo veliki kritičari, a sebe štedimo.
Milica Zarić, kao Sofija, Ćerka, svedok na suđenju: Sofija je Mihaelova drugarica koja ima 15 godina i ne snosi nikakvu odgovornost, jer je premlada. Ne razmišlja uopšte o tome, njen lik nosi mladost i mladalačke probleme. Drugi lik je suprotnost.
Znate, ljudi koji su preživeli te užase često su jako dugovečni i raduju se svakom danu. Žive punim plućima i preuzimaju odgovornost. Jako im je važno da se te stvari ne zaborave, da dođe do zasluženog preuzimanja odgovornosti i da se ništa slično
nikada ne ponovi.
Bojan Munjin, selektor 25. JPF: Već 25 godina radimo na tome da budemo zajednica i to u ovom gradu zaista i jesmo. Mi jedni drugima pričamo priču o važnim stvarima. To je izvan razuma. Pričamo o malim i velikim problemima, a u ovoj predstavi ima
svega. Tu su dnevni problemi, ali i oni na kojima čovek pada ili opstaje.
Almir Imširević, kritičar: Borisa Liješevića volim zato što on toliko voli pisce. Njegove predstave sam nekoliko pšuta gledao na ovom festivalu, ali i u Sarajevu. Svaki put je dolazio kao neko ko dobro, pažljivo i mudro čita knjige. Mislim da će poslednji dan ovog Festivala to i pokazati.
Dr Marina Milivojević – Mađarev: Zanimljivo mi e kako je reditelj napravio vezu između odgovornosti i tela, jer ovo je u suštini priča o odgovornosti. Zanimljiv je kostim, ali i taj delikatan seksualni odnos, koji je vrlo teško prikazati na sceni.
Tu je i užasan sudar sa realnošću.
Divna Marić, glumica NP Užice: Hvala na divnom odgovoru i performansu na naš aplauz. Osetilo se da to nije farsa, već velika radost. U vašoj predstavi sve klizi, nema velikih oscilacija. Neverovatno je da je u ovako emotivnom tekstu, teškom, ansambl tako sveden. Svi pratite jedni druge i to mi se jako dopada.
