Oduvek sam želela da budem građanin sveta, da imam kuću u svakom selu. Danas imam baš to – mnogo prijatelja i iskustvo turističkog vodiča kome su svi putevi otvoreni
Radmila Janjušević, građanin sveta, uvek je želela da bude drugačija. Htela je promene, a promene pokreću samo hrabri. Posebna je hrabrost potrebna ako ste majka, i to četvoro dece, ali nije ustuknula niti se prepustila proseku. Danas, kao penzionerka na papiru, a u praksi – turistički vodič i logistička podrška u Agenciji „Amigo“, koju je nasledila njena ćerka, goste iz celog sveta dočekuje i u Belinom sokačetu, nadomak Užica, uz čuveni Radmilin doručak.
Put na kome se ne odstupa od svojih vrednosti u vremenu čudnih prioriteta, nije uvek lak. Ipak, Radmila ga danas podjednako voli, kao onda kada je tek zavšavala osnovnu školu, a želja za još pređenih kilometara i novih prijatelja, vuče je napred.
-Svi koji su me poznavali kada sam bila mala kažu da se nisam previše promenila, da sam se kao mala potpuno razlikovala od drugih, da sam unoseći novine menjala i druge. Nekad me ni roditelji nisu razumeli. Nisam htela da budem prosečna, smetalo mi je što su u školi hteli da nas uče da isto mislimo, radimo, da se isto oblačimo. Kroz život sam uvek htela drugačije, klišei su me ubijali. Da ne budem shvaćena pogrešno, nisam želela da budem iznad drugih, samo – drugačija, priča Radmila.
Devojčica sa stavom i mišljenjem, odrasla je u ženu koja je umela da prepozna put kojim treba da ide.
-Trebalo je snage i hrabrosti za borbu sa predrasudama. Kasnije, i u bračnim odnosima sam se odlučila na radikalan potez i napustim kuću, stan, muža, kad su svi mislili da nisam normalna, jer sam sa troje dece krenula u potpuno samostalan život. Imala sam sreće da naiđem na srodnu dušu, čoveka koji me je prihvatio takvu kakva jesam, drugačija. Hrabro sam koračala, ali trebalo je snage. Ohrabrivala su me deca, suprug, a onda i neki drugi ljudi, koji su vremenom shvatili da me ne mogu promeniti. Deca su rasla i odlučili smo da imamo dete i u mom drugom braku. Sada imam četvoro dece, dve ćerke i dva sina, mi smo jedna velika i srećna porodica sa puno unučića. Troje od njih je u braku i imaju po dvoje dece, a iako za najmlađeg sina često kažem da je mali, on zapravo već ima 29 godina. Imam unuku koja je završila drugu godinu fakulteta i koja je jedna jaka devojka. Ponekad u njoj vidim sebe, pa joj zamerim, plašeći se da će nailaziti na otpor u životu. Neću to da joj kažem, da je ne bih obeshrabrila, ali i zato što verujem da će umeti da se nosi sa svim izazovima u životu. Od bake će uvek imati podršku, emotivna je Radmila. Njene velike poslovne uspehe u turizmu koji je za ovu porodicu način života, paralelno su pratili oni za koje se borila kao majka.
-Osećam da sam uspela kao roditelj. Nikada nisam težila tome da budu najbolji đaci, jer mislim da ocena nije pravi kriterijum vrednovanja. Važno je ostati čovek i sačuvati decu od nedaća koje nosi ovo vreme i u tome sam uspela. Naravno, sve to uz pomoć supruga koji mi je u svemu desna ruka.Tolerancija, ljubav i poštovanje su iznad svega. Novac i moć nikome nisu doneli sreću. Naravno da nam je novac potreban za život, ali ako je on cilj u životu, onda je to potpuni krah emocija, života i porodice. Zato mi i dan danas plaćamo stan u Beogradu, ali imamo četiri fakultetske diplome i petu na putu. Moj sin je lepo rekao: „Neću nikada kupiti stan u Beogradu, jer ko zna gde će me život odvesti, ja sam građanin sveta, ne želim da robujem stvarima“, kaže Radmila i priseća se da je i sama isto razmišljala, od rane mladosti.
-Od početka školovanja bila sam dobar đak, moja želja za znanjem je bila jaka i sama sam želela da budem građanin sveta, da imam kuću u svakom selu. Danas imam baš to što sam želela- mnogo prijatelja i iskustvo turističkog vodiča kome su putevi otvoreni. Ipak, hoću još prijatelja i pređenih kilometara. Kažu da možete imati dva, tri prijatelja. Možete više, ako otvoreno pristupate ljudima. Nedavno se, ne prvi put, dogodilo da moji gosti iz Slovenije plaču na rastanku… to su neprocenjiva iskustva.
Iako su joj kao dobrom đaku vrata svih škola, bila otvorena,
Radmila je već posle osnovne škole znala da želi da upiše Turističku školu, koja je samo par godina ranije počela sa radom u Užicu.
-Kada sam srednju školu završila kao đak generacije, opet su svi
mislili da ću posle toga upisati Ekonomski fakultet. To su ti klišei, koji uguše potencijal pojedinca. Ipak, upisala sam turizam, završila ga u roku i na četvrtoj godini fakulteta rodila dete, koje sam takođe vodila sa sobom, kada sam sa stomakom do zuba otišla da branim diplomski rad. Sve sam opet završila sa najvišim ocenama. Ono što nije bilo lepo je to što nakon svega u svom mestu nisam mogla da nađem posao, dok su se radnici druge struke zapošljavali na mesto koje propada mojoj struci.
Radmila savršeno dobro pamti prvi radni dan u Valjaonici bakra Sevojno, kada je njeno treće dete imalo samo dva meseca i dvadeset dana.
-Kada sam došla na razgovor, pravnica je direktoru, Draganu Subotiću rekla: „Direktore, mi smo čuli da ona ima bebu“. Odgovorio je: “Neka je živa i zdrava, i ja imam troje dece. Kada možete da počnete da radite?“ Tada sam, 1984. godine shvatila da još ima dobrih ljudi. Počela sam da radim 1. oktobra i to je bio dan drastičnih promena u mom životu: počela sam da radim, beba je imala dva meseca i dvadeset dana, dvoje dece krenulo u vrtić, a to je i bilo prvo jutro kada smo osvanuli u stanu na Senjaku. Sve promene u jednom danu. Treba biti snažan i bila sam, a direktor Subotić, koga sam znala još iz škole mi je ponudio da osnujem agenciju u Valjaonici. To su bili moji počeci. Posle toga sam menjala poslove, ali sam uvek ostajala u turizmu. Pre skoro 19 godina, počela je sa radom moja agencija, bez dinara, sa debelim minusom. Prvo jutro, na posao sa opremom koju sam kupila od otpremnine od 5.000 maraka, sam krenula podignute glave. U novembru posla nema u turizmu, ali kada god me je neko pitao kako mi je, odgovarala sam: “Odlično!“ Prvi posao došao je tek posle mesec ili dva i tada sam mislila da je ceo svet moj. Usledili su usponi, padovi, turizam je osetljiva delatnost, jer da putujete ne morate. Ipak, ima ljudi koji to vole. Uvek kažem – ne putuju oni koji imaju novac, već oni koji putovanja vole, a za njih uvek pronađemo nešto povoljno.
Na putu uspona i padova, stekla je mnogo prijatelja, ali se susrela i sa mnogim „vukovima“ i „vučicama“.
-Neka mi žene ne zamere, ali mislim da su one češće „vuk“ drugim ženama, nego muškarci. To nikad nisam bila, ali imala sam situaciju kada sam tri dana plakala zbog toga. Ne razumem to. Ako imam sto dinara, neću reći da nemam. Jedna komšinica je stalno pričala da sam bila dete koje „da mu tražiš da ti da svoju bluzicu, ono bi je skinulo i dalo“. Tako je i danas, ne mogu biti srećna ako imam, a komšija pored mene nema.
Verovatno baš zato, Radmila sa porodicom danas ima, baš ono što je želela. Nadomak Užica, u „Belinom sokačetu“, ona dočekuje goste i prijatelje iz celog sveta.
-To je drvena kućica u kojoj je posebna atrakcija „Radmilin doručak“, jer jako volim da spremim i ugostim. Dolaze nam turisti iz celog sveta, a moj jedini problem je – kako da uzvratim sve te posete. Prvi gosti, zbog kojih sam malo imala tremu, iako se godinama bavim tim poslom, su bili iz Australije. Došli su sa osmehom, a pogled žene se zaustavio na kaminu, tačnije na opančićima i vezenim vunenim čarapicama, koje je, uz narodnu nošnju, moj tata napravio mom sinu dok je bio mali. Rekla je da su zbog toga, te fotografije na internetu došli. To je par koji se bavi restauracijom starih kuća u Evropi i koji je rekao da kod nas ništa ne bi menjali. Kako svaka stvar u kućici ima svoju priču, predložili su nam da na pločicama napišemo istoriju predmeta i uradićemo to, kaže Radmila.
Ona se priseća i kako su užički vatrogasci, zahvaljujući prijateljstvima koja sklapa, postali bogatiji za jedno vatrogasno vozilo.
-Vodila sam vatrogasce iz Slovenije, koji su bili fascinirani svim što su videli. Kada smo završili posetu našim vatrogascima, rekli su da imaju vozilo koje bi poklonili. Malo nakon toga, pronašli su i model za ustupanje vozila, ali su želeli da na preuzimanje dođem i ja. Tako se desilo da su nas tri dana gostili u Sloveniji.
Ističe da uvek želi da čuje dobronamernu kritiku, jer ona svima pomaže da postanu bolji.
-Kažu da sam jaka žena, a ja to isto kažem za moju ćerku, kojoj sam ostavila agenciju, u kojoj me je nadmašila. Ona, sa druge strane, govori da je od mene učila. Jako me je dirnula i rasplakala 22. novembra, kada je agencija proslavljala 18. rođendan. Napisala je da sam je uzela za ruku i povela na put, kojim sada korača. Želim joj lep i dug put, a nadam se i da će svoju ćerku Nevenu takođe uzeti za ruku i povesti istim putem. On nije uvek lak, ali je lep, najlepši.
