Knjigu „Znameniti Moravičani“ možemo čitati kao svojevrsni leksikon ličnosti čiji životi i dela obavezuju sve one koji vizije progresa, prosvećenosti i socijalne pravde pretpostavljaju palanačkom strahu od promena
Posle niza publicističkih naslova iz istorijske baštine moravičkog kraja, Emilijan Protić predočio nam je još jedan dokaz o tome kako se kultura sećanja na znamenite Ivanjičane može (i mora!) negovati na način teško dostižne mere odgovornosti spram vremena prošlog u vremenu sadašnjem.
Sa izrazitim osećajem za epohu i njen uticaj na razvoj ličnosti o kojima piše, kao i za njihove ključne biografske detalje koje sažeto i znalački smešta u okvire zavičajne i nacionalne istorije, Protić preuzima rizik izbora poznatih zemljaka. On pritom ne nameće svoj vrednosni sud kao konačan i jedino moguć, ali se, kako ističe u predgovoru, „čvrsto držao uverenja da reč znamenit podrazumeva i obavezuje potpun sklad etike i dela“.
Tako su se pored petorice akademika kojima je Protić posvetio prethodnu knjigu („Ivanjički akademici“, 2020) u sazvežđu znamenitih našli ratnici, vojskovođe, crkveni velikodostojnici, narodni tribuni, univerzitetski profesori, graditelji, arhitekte, lekari, sportisti, rečju, svi oni koji će u skladu sa zahtevima vremena vizionarski pomerati granice hrabrosti i napretka zajednice.
Jer šta bi drugo, primerice, od Sima Jokovića, osnivača varošice podno Golije, majora Mihaila Ilića, junaka Javorskog rata, preko Miljka Savića, jednog od poslednjih „pelagićevaca“, Svetozara Botorića, pionira filmske industrije u Srbiji, Dragiše Perišića, sekretara američkog predsednika Ruzvelta, pa do Milinka Kušića, zlosrećnog narodnog heroja i prosvetitelja, doktora Boža i Drage Spasović, šta bi, dakle, drugo u njihovim životnim sudbinama i stvaralačkim pregnućima bila ona zlatna nit koja spaja vekove i ispisuje stranice neupitne zaostavštine.
Tragajući za svedočanstvima savremenika, podsećajući na politička nepočinstva i ideološka beščaća koja su zadugo bacala senku na dostignuća nekih od junaka njegove knjige, Protić ukazuje i na činjenicu da to dragoceno nasleđe „etike i dela“ ne samo što nije uvek blagovremeno prepoznato, već je namerno prećutkivano. Shodno tome, njegova kolekcija koju čini 48 portreta znamenitih Moravičana čuva od zaborava, rasvetljava dvojbe i preispituje nepravde iz prošlosti.
Pred čitaocima je dakle knjiga koja se može čitati kao svojevrsni leksikon ličnosti čiji životi i dela obavezuju sve one koji vizije progresa, prosvećenosti i socijalne pravde pretpostavljaju palanačkom strahu od promena.
Isto tako, ovu knjigu možemo razumeti i kao uzbudljiv istorijski vodič kroz dva veka stvaranja i razaranja državotvornosti Srbije, a ništa manje i kao istraživački poduhvat vrsnog hroničara koji u našoj krhkoj kolektivnoj memoriji prepoznaje neprolazne vrednosti.
Emilijan Protić rođen je u Pridvorici 1940. godine, pored najlepšeg romora reke Studenice. Osnovnu školu pohađao je u selu i u Ivanjici. Srednju bibliotekarsku školu i Filološki fakultet (na grupi za jugoslovensku i svetsku književnost) završio je u Beogradu. Vratio se u Ivanjicu i kratko vreme radio kao srednjoškolski profesor. Radni vek završio je u „Vestima“ i na Radio Užicu kao stalni dopisnik iz Ivanjice i godinu dana iz Arilja. Publicistikom se počeo baviti 1994. godine kad je objavio životopis škole u Prilikama Svetlost na brežuljku. Zatim slede knjige: Gimnazija ivanjička, Vatrogastvo u Ivanjici, „Javorove decenije, Sve naše godine (Dom učenika srednjih škola), Vek bolnice u Ivanjici, Vekovni bruj na Moravici (HE iz 1911), Oj Javore, Javore (sto godina istoimenog kluba), 160 godina đačkog žagora na Goliji i Krug opisan đačkom kredom (monografije u školama u Devićima i Kušićima), Listovi na vetru (150 godina Biblioteke), Ivanjički akademci, Znameniti Moravičani je njegova trinaesta knjiga.
Objavljivao je radove u zbornicima i časopisima iz bliže i dalje prošlosti moravičkog kraja.
