-Ovaj grad ima čime da se ponosi, a osećaj te civilizovanosti i poštovanja nasleđa jednostavno nedostaje. Nije budućnost Užica da bude skup stambeno-poslovnih objekata, nego da pokaže harmoničnu izgradnju sa okolinom i prošlošću koje se ne treba stideti-ističe profesor i arhitekta Mihailo Timotijević
Arhitekta Mihailo Timotijević, dugogodišnji profesor i bivši dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu svojim realizovanim projektima „Megdana“ , Tržnog centra „Pariz“, stambenim i komercijalnim objektima ostavio je trag u izgradnji Užica. Za „Vesti“ iznosi svoje stručne stavove o sadašnjim radovima koji se odvijaju ili su planirani u narednom periodu o spomeniku Miću Petroviću, pešačkoj vezi Carina-Krčagovo, Kasapčića mostu, Starom gradu….
Kako se preko vaših novina informišem o događanjima i planovima u gradu zaista sam iznenađen da se u najskorije vreme planira izgradnja spomenika Miću Petroviću na Rakijskoj pijaci. Imajući u vidu koliko je truba vezana za ovaj kraj čemu je i on svakako doprineo, sasvim je neprimereno da se takav spomenik podiže u samom gradskom centru, pogotovu u impozantnim veličinama gotovo oko pet metara zajedno sa postamentom. Mislim da će takva realizacija izazvati opravdano negodovanje građana, jer je pitanje postavljanja spomenika u gradu veoma odgovorno i traži sud stručne javnosti, kulturnih poslenika i u krajnjoj liniji građana Užica. Spomenik Miću Petroviću svakako treba realizovati ali u njegovom selu tako blizu Užicu. Svako može da prošeta gradom i da pogleda u Malom parku skulpture Dimitrija Tucovića, Radovana Dragovića, zatim ispred Gimnazije profesoru Josifu Jehlički, ili ispred GKC-a Petru Ćeloviću i uveriće se u pitanje mere i građanskog ukusa čemu bi Užice trebalo da teži. Nažalost, ovo je put na drugu stranu.
U Užicu vašim projektima negovali ste urbani duh grada. O čemu treba voditi računa?
Kada pogledate status područja Megdana do 1990.godine on je predstavljao samo toponim u Istorijskom arhivu. A danas je obeležje gotovo značajno kao i Trg. Svim aktivnostima za uspešnu realizaciju Megdana doprinelo je angažovanje tadašnje uprave grada, svih drugih učesnika pa i nas arhitekata. Umerena izgradnja na Megdanu sa aktivnim prizemljima, arhitekturom koja je više uzdržana nego naglašena predstavlja svakako vredan dizajn nečeg što se danas može smatrati delom urbanog nasleđa.
Šta biste izdvojili kada govorite o aktuelnim radovima?
Prijatno me iznenadilo planiranje pešačke veze između Carine i Krčagova, što je zaista divna vest za građane. U tekstu se pominje izvođač, a nema informacije koji je arhitekta radio na tom projektu. Ovo pominjem zbog toga što je veoma značajno i za ovakve zahvate ko je radio dizajn elemenata ograde, betonske površine, osvetljenje kao i sve ostale detalje. Ovo je važno jer se radi o projektu koji treba da zadavolji ne samo funkcionalne zahteve nego i pitanja dizajna.
Zatim, svedoci smo i rušenja kompleksa bivše „Cvete Dabić“ koje je radila firma „Jedinstvo“ kao vlasnik parcele. Iako je na njenom čelu istaknuti užički privrednik, bez osećaja za svoj grad dozvolio je da se sruši i onaj ugaoni najstariji deo sa dimnjakom čime je obrisan svaki trag najstarijeg industrijskog kompleksa u gradu. Nažalost, investitor je dobio malo a grad je izgubio mnogo.
S obzirom da ste svojim radom ostavili trag u ovom gradu, da li vas je neko pitao za stručno mišljenje?
Ne.
Da li biste se odazvali pozivu?
Svakako, jer sam nedeljno prisutan u ovom gradu.
Godinama ste radili kao profesor, bili ste i dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, šta sada radite?
U ovoj sredini trenutno radim na Zlatiboru, završavam jedan veliki apartmanski objekat. Pored toga radim i nastavak regionalnog kulturnog centra za istorijsko nasleđe u Senjskom rudniku, to je evropski projekat, koji se u kontinuitetu radi desetak godina.
Za kojim rešenjima po vašoj oceni postoji potreba u gradu?
Za pešačke veze u centru grada od najvećeg značaja je izgradnja pešačkog mosta u Ulici „Petra Ćelovića“ koji je inače planiran u sklopu urbanističkog projekta Megdana još daleke 1990. godine.
Pored toga, sam centar grada pati od nedostatka parking i garažnih mesta što posredno ugrožava pešačke prostore duž ulica.
Najavljena je izgradnja i Kasapčića mosta?
Ja sam 1990.godine bio u nekoj vrsti komisije koju je oformila tadašnja uprava grada istaknutih imena iz oblasti građevinarstva i kulture. Tada je pokrenuta ta inicijativa za Kasapčića most i prezentiran je plan za održavanje akcija u hali kako bi se došlo do sredstava za njegovu obnovu. Zaključak rada te komisije koja je imala zadatak da istraži sve stručne mogućnosti je da taj most sa pet lukova nije moguće realizovati. U međuvremenu od rata do danas korito reke je promenjeno odnosno suženo. Nasipanjem leva obala je znatno viša od desne, tako da nema nikakvih uslova da se most u toj dužini, tom izgledu i tim imenom realizuje. Mislim da to ne može da se realizuje i u tom smislu nisam ni zabrinut. Pitanje memorije je jedno bitno pitanje za svaki grad. Danas ne vidim zašto ne postoji u blizini tog mosta bar jedna ploča ili neko drugo obeležje sa informacijama o mestu, izgledu i vremenu izgradnje. I ne mislim samo na Kasapčića most već pre svega, na Most kralja Aleksandra ili Đulića most. Ne treba zaboraviti da osnovno obeležje tih mostova bila je izuzetna arhitetoničnost i konstruktivnost tih objekata što je doprinosilo njihovom izgledu i značaju. Tradicija je bila da su na Most kralja Aleksandra izlazili maturanti, kao i oni koji su se venčavali….i sve to stoji u Arhivu. Ovaj grad ima čime da se ponosi i osećaj te civilizovanosti i poštovanja nasleđa jednostavno nedostaje.
Prošlo je 60 godina od izgradnje Trga partizana. Šta biste izdvojili?
Trg partizana je prihvaćen od građana i zaista je jedno arhitektonsko delo kojim se može ponositi grad. Ta uzdržanost ako pogledate stambene objekate koji ga formiraju, zatim kolonade u prizemlju ili strukturirano popločavanje predstavljaju trajnu vrednost. To je zaista jedan sjajan prostor i svakom arhitekti doživljaj Trga treba da bude mera za ono što radi.
U toku su radovi i na Starom gradu?
To je jako značajno jer tragovi postoje, a arheolog Popović je uradio monografiju za opsežnu rekostrukciju i time joj dao naučnu utemeljenost.To mogu samo da pozdravim i svaki akt u tom pravcu treba podržati. Opet ističem tu afirmaciju nečeg što je bilo pre nas, što treba da bude deo nas i da ostane onima posle nas.
Ali sam protiv izgradnje nekog budućeg visećeg mosta koji nikada tu nije postojao. Uveren sam da se to neće realizovati, jer osnovni razlog je da ljude do Starog grada treba dovesti putevima kojima se tvrđavi prilazilo u vreme njenog života. Treba napomenuti da će radovi trajati godinama, možda i decenijama da bi se okončala rekonstrukcija užičkog grada. U tom smislu godine pred nama mogle bi da donesu i komforan pristup Starom gradu kroz vertikalni lift koji bi vodio od nivoa keja do vrha, ne ugrožavajući arheologiju ali istivremeno ne menjajuću vekovnu sliku Starog grada i svih delova Užica.
