Pocetna Kultura Pozorište odabira one koji će mu služiti do kraja života

Pozorište odabira one koji će mu služiti do kraja života

303
0
Podelite

Užice je domaćin jednog vrlo značajnog pozorišnog festivala, a užička publika je, i zbog festivala, naročito istančanog ukusa, tako da rad u užičkom pozorištu povlači i veliku odgovornost uz zadovoljstvo rada sa ansamblom, kaže reditelj Goran Golovko i ističe: U pozorištu ima i nečeg metafizičkog. Pozorište zaista odabira one koji će mu služiti do kraja života, koji u njemu žive i rade kao pravi posvećenici

U užičkom Narodnom pozorištu u pripremi je nova predstava Perplex Marijusa fon Majenburga koju režira Goran Golovko. Premijera je planirana za 24. septembar. To je bio povod da za ovaj broj našeg nedeljnika „Vesti“ razgovaramo sa rediteljem koji je 2010. godine na sceni Narodnog pozorišta postavio predstavu „Rumunija 21“.

Ponovo ste u Užicu. Kakav je osećaj raditi sa užičkim pozorištem?

-Osećaj povratka u užičko pozorište, zaista je dobar kao i moje iskustvo rada sa glumcima na predstavi „Rumunija 21“ pre desetak godina. Nadam se da sam takav utisak i ja ostavio. Užice je i domaćin jednog vrlo značajnog pozorišnog festivala, a užička publika je, i zbog festivala, naročito istančanog ukusa, tako da rad u užičkom pozorištu povlači i veliku odgovornost uz zadovoljstvo rada sa ansamblom. Priprema nove predstave sa glumcima teče izuzetno dobro, zadovoljan sam dinamikom rada i njihovom požrtvovanošću i velikom željom da savladaju jedan poprilično složen dramaturški materijal koji je u svojoj osnovi komedija i to komedija zabune, ali sa tolikim nizom zabuna da se glumci moraju jednostavno snalaziti u deliću sekunde.

Doduše, vremena se jesu promenila od onda kada sam radio u užičkom pozorištu do danas. Mislim da je ova pandemija na globalnom nivou puno uticala na opšte raspoloženje, na našu svest o tome da više ništa nije onako kako je nekad bilo. Oseća se pritisak neizvesnosti od toga šta će dalje biti, kako će se ova bolest ponašati i kako će se to odraziti ne samo na ovaj konkretan rad nego i na našu budućnost, uopšte. Mi, umetnici, nemamo drugo rešenje osim da radimo svoj posao najpoštenije što možemo pridržavajući se svih epidemijskih mera, ali sa velikim strahom za budućnost naše profesije.

Sada radite predstavu po tekstu nemačkog pisca koji je u žiži interesovanja evropske publike, Marijusa fon Majenburga (1972), Perplex. Zašto Perplex i zašto Marijus fon Majenburg?

-Veliki bum koji je napravila evropska nova dramaturgija u drugoj polovini devedesetih godina je jenjao. Marijus fon Majenburg je i kao čovek i kao pisac sazreo i sada se intenzivno bavi pitanjima savesti savremenog nemačkog društva i nasleđem svega ovoga što su pripadnici njegove nacije pre sedamdesetak godina radili po svetu. To je vrlo teška tema i otvara bolna pitanja s kojima se savremeno nemačko društvo mora sučiti kako bi krenulo dalje. Perplex je izabran, pre svega, zato što je u pitanju komedija, ali koja otvara dosta bitna pitanja naših identiteta. Mi se u ovom vremenu u kojem se više nemamo zašta uhvatiti, često uhvatimo za jedan ili dva identiteta i kažemo: to je ono što nas određuje kao osobu. Međutim, hteli mi da priznamo ili ne, svoje identitete menjamo u odnosu na to s kim smo u datom trenutku, šta radimo i kako se ponašamo. Mi smo jedno kada smo u svojoj porodici, drugo smo na radnom mestu, treće smo na ulici, četvrto u kafani. To su jednostavni primeri koje navodim. U ovom vremenu u kojem su sve vrednosti relativizirane u svetu virtuelne stvarnosti, alternativnih činjenica, lažnih vesti, čovek se veoma teško snalazi ako se za nešto ne uhvati. Zato nije čudo da se mnogi ljudi učlanjavaju u političke partije ili da su se okrenuli u velikoj meri organizovanim religijama, dakle, organizacijama koje sadrže vrlo čvrstu strukturu i kada se uhvate za nju osete se sigurnijim. U našoj predstavi Marijus fon Majenburg nas na komičan i zabavan način vodi kroz tu našu šetnju po identitetima i kroz naše strahove do toga da li znamo u svakom trenutku ko smo. Ponekad otvara čak i zanimljiva i duboko filozofska pitanja počevši od Platonove alegorije pećine i naše percepcije stvarnosti do savremene francuske filozofske škole koja tvrdi da stvarnost uopšte ne postoji i na kraju citira i Ničea koji zamera čovečanstvu što je ubilo Boga, ne kaže da je ateistično, nego da je ubilo Boga. Kroz komične diskurse fon Majenburg raščlanjuje našu nesigurnost u svetu u kojem pravila više nema, u kojem ni mi sami ne znamo kako bismo se u svakom trenutku postavili. Mislim da bi predstava u tom smislu trebalo da bude i zabavna i komična, ali i da gledaocima ostane nešto o čemu bi mogli i promisliti.

Studirali ste na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, jedno vreme ste bili i umetnički rukovodilac Omladinskog pozorišta „Dadov“ u kojem ste u martu ove godine imali premijeru predstave „Sasvim novi dan“ kojom je obeleženo 62 godine postojanja ovog pozorišta. Međutim, Vaša karijera, uglavnom je vezana za razvoj pozorišnog života u Splitu gde ste i rođeni, za Umjetničku akademiju u Splitu gde radite kao profesor na Odsjeku za kazališnu umjetnost. Kako doživljavate taj svoj umetnički rad na relaciji Split-Beograd-Užice?

-Bio sam jedno vreme i direktor Drame HNK u Splitu (2006-2008) i upravnik ovog pozorišta skoro pet godina (2014-2019). Sada sam samo profesor na Umjetničkoj akademiji u Splitu na Odsjeku za kazališnu umjetnost. Inače, moj pozorišni put je zanimljiv i raznovrstan. Račva se nekako na dva dela, jedan je dramska i glumačka pedagogija, a drugi je profesionalni rad sa dramskim, pa i operskim ansamblima. U Beogradu sam studirao na FDU pozorišnu i radio režiju. Sticajem okolnosti 1991. nisam uspeo da diplomiram i godinama posle toga, zagrebačka Akademija dramske umjetnosti priznala mi je studiranje na beogradskom FDU pa sam uspeo tamo da diplomiram. Godine studiranja u Beogradu su obeležile moj dalji razvoj i put. Bilo je to veoma bitno razdoblje mog života kada sam mnogo naučio, a režiju sam i upisao sa 22 godine kada sam već stekao iskustvo studiranja (književnost), tako da sam posedovao neka znanja i zrelost koju, možda, jedan osamneostogodišnjak i nema. Od tog vremena održavam vrlo bitna prijateljstva kako u profesionalnom tako i u privatnom smislu sa ljudima iz Srbije. Nikada nismo izgubili kontakt svih proteklih godina. Zanimljivo je da kad god se sretnemo imamo utisak da smo se juče rastali. Jednostavno, nastavimo gde smo stali. Dok sam u „Dadovu“ radio predstave i bio jedno vreme umetnički direktor, otkrio sam da imam neku žicu za rad sa mladim ljudima, a da toga nisam bio svestan. Kasnije sam imao sreću da sam se u dramskoj pedagogiji usavršavao u Velikoj Britaniji gde su sva moja iskustva dobila strukturu i oblik. Ovo usavršavanje uputilo me na literaturu, a u okviru njega bilo je veoma dosta praktičnog rada i kada sam se vratio u Split dobio sam spojena dva radna mesta za jednu platu u Gradskom kazalištu mladih Split, bivši „Titovi mornari“. Tu sam bio i reditelj i rukovodilac Dramskog studija čiji su članovi, uglavnom bili brojni adolescenti. Tako sam paralelno radio posao dramske pedagogije i profesionalnog režiranja. Vrlo često, te linije rada, pretope se u jednu, a i jedna i druga imaju svoje specifičnosti i zakonitosti. Imao sam sreću da je 2005. godine na splitskoj Akademiji umjetnosti otvoren Odsijek za kazališnu umjetnost gde sam mogao na drugačiji načim sistematizovati i primeniti sve što sam do tada naučio u glumačkoj pedagogiji. Vodio sam dosta edukacija u Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni, dramska pedagogija kao disciplina zaživela je uveliko na ovim prostorima i jednostavno, došao sam u životnu fazu kada sam smatrao da tu vrstu posla prepustim nekom drugom, a ja sam prešao na splitsku Akademiju na kojoj me rad zaista veseli i ispunjava. Svakodnevno sa studentima rastete i vi sami puno učite. Kada se tiče relacije Split-Beograd-Užice, ona me ne opterećuje. Split je moj životni izbor, dovoljno je veliki da mi pruža sve ono što mi treba, a dovoljno je malen da me ne guši. Mislim da su manje sredine napravljene po meri čoveka u kojima u toku dana možemo ipak malo odahnuti, prošetati pored obale mora ili reke što velike sredine ne dopuštaju. Odgovara mi mediteranski način života iako sam neka čudna mešavina Ukrajine i Mediterana, deda mi je bio Ukrajinac.

Režirali ste i opere. Kakva su Vam iskustva u radu sa operskim ansamblima?

-To je veliki izazov zato što su to izuzetno velike produkcijske mašinerije i reditelj mora imati vrlo jasnu misao o tome kako želi da predstava izgleda i šta njome želi da kaže. Drugačije se radi nego sa dramskim ansamblima. Među operskim pevačima ima izvrsnih glumaca. To je jedan vrlo zanimljiv i bogat svet koji pruža velike mogućnosti za razne estetske eksperimente, pogotovu u današnje doba kada muzičko pozorište pokušava da odgovori izazovima vremena i da privuče što veći broj publike. Ponekad se prijatno iznenadite kreativnim potencijalom pojedinih ansambala, kao što je opera u Narodnom pozorištu u Sarajevu gde sam baš pred pandemiju radio operu „Don Karlos“ Đ. Verdija. Mislim da smo napravili impozantnu predstavu. A Splićani su kao Splićani. Sa njima nije nikada lako, ali uvek morate da iznađete profesionalan i ljudski način da se izvede ono što je potrebno. U svakom slučaju, to je vrlo bogat svet koji pruža ogromne mogućnosti i izbudljiv je na svoj način. Drugačiji je nego drama, ali zaista je kreativno uzbudljiv.

S obzirom da učestvujete u obrazovanju mladih budućih glumaca čemu se oni mogu nadati kada krenu da grade karijeru? Kakva ih konkurencija i mogućnosti za rad čekaju? Ima li hiperprodukcije glumaca?

-Ko to u jednoj državi može odrediti koliko joj godišnje treba slikara ili glumaca? Hiperprodukcija u tom nekom ekonomskom smislu, naravno, postoji. Konkurencija je ogromna. Mladim glumcima je veoma teško, drugačije nalaze poslove nego što smo nalazili mi, bore se na svoje načine. U svom pedagoškom radu trudim se da ih opremim sa štio više alata za snalaženje na tržištu rada i da budu što spremniji da zadovolje svaki kreativni zahtev, makar to bila i TV sapunica ili produkt tzv. visoke kulture, da se u svojoj profesiji prema svojim koleginicama i kolegama odnose sa dužnim poštovanjem, da sa velikim strpljenjem i tolerancijom prilaze drugačijim od sebe koji dolaze iz drugih sredina, potiču iz drugih glumačkih škola, tradicija. Da od drugih ljudi uzimaju ono najbolje i da daju ono najbolje i najlepše od sebe. To je sve što mi kao pedagozi možemo da uradimo. Mladim glumcima, treba naravno i sreće, mnogo upornosti i pre svega, velike profesionalnosti.

Pozorište uprkos svemu

Da li možete da opišete današnju situaciju u pozorišnom životu u Hrvatskoj, ali i zemljama regiona u kojima ste radili i radite? Šta im je zajedničko i da li se u nečemu dijametralno razlikuju?
-Ne bih rekao da postoje dijametralne razlike. Mislim da teatar u svim zemljama regiona proživljava sličnu sudbinu i sva pozorišta dokazuju da su žilava, ne daju se uprkos svim manjkavostima i nesavršenostima kulturno političkih sistema zemalja u kojima deluju. U ovo doba neke opšte doktrine neoliberalnog kapitalizma na pozorište se gleda isključivo kao na nešto što sisa budžetski novac. Međutim, s druge strane, ta neoliberalna doktrina zaboravlja koliko jedna živa kulturna produkcija može podstaknuti ekonomski rast. Postoje zemlje, kao što je na primer, Francuska, koja je izračunala da se jedan evro uložen u kulturu vraća državi kao sedam evra. U svoje doba, Angela Merkel je ulaganja u kulturu povećala za 50 miliona evra godišnje. Prema tome, mislim da bismo se mogli rukovoditi tim iskustvima koliko god naše tranzicijske ekonomije pate od raznih poteškoća. Mislim da bi naše države trebalo ozbiljno da porazmisle do koje mere kultura, ako ćemo govoriti i ovim kategorijama ekonomije, može biti i podsticaj za ekonomiju i do koje mere je bitna u određivanju onoga što zovemo identitetom čime se bavi i ova užička predstava. Mi bez naših kulturnih identiteta nismo ništa. U pozorištima u svim ovim našim zemljama postoje kreativni iskoraci, vrlo zanimljive produkcije. Došle su i mlađe generacije koje imaju nešto drugo da kažu i na drugačiji način. Mislim da se mi s tim, ne samo moramo pomiriti nego to i oberučke prihvatiti.

Ostavite odgovor