U sve sam ušla kao da se igram, a tako i živim. Na poslovnim sastancima se šalim, sasvim sam opuštena i tako se i oni „ozbiljni ljudi sa kravatama“ vrlo brzo opuste i veoma lako sklopimo posao
Slavica Kuzeljević, inženjer geologije, odrastala je u porodici punoj ljubavi i podrške, uz roditelje, brata i velikog borca, svoju Nanu, maminu mamu, koja je nju i brata odgajila i koja je, kaže Slavica, najzaslužnija za ono što je postala. Posle osnovne škole u Sevojnu, u koje su se iz Užica preselili pre školskih dana, Slavica je upisala Užičku gimnaziju, u kojoj je stekla prijatelje sa kojima je i danas nerazdvojna. Rudarsko-geološki fakultet, upisala je na nagovor drugarice, ne znajući koliko će taj izbor značajno uticati na ceo njen život.
-Do treće godine faksa, nisam se baš pronašla u svemu tome. Studirala sam, ali se i zabavljala, izlazila, čak pomišljala i da promenim fakultet. Tada je moja mama, iako joj ništa nisam pričala, insistirala da ne odustajem, da izdržim, jer će mi se možda tek svideti, kao da je znala šta sledi. Stvarno malo posle toga, u trećoj godini, otišla sam na teren u Ćićevac, gde je trebalo da kartiramo prostor i tada sam videla šta je zapravo geologija. To je izgledalo ovako: dobiješ kartu i ideš po šumama i livadama i tražiš izdanke, a izdanci su ono što je golo, odnosno teren na kome se vidi šta je ispod. Odatle uzimaš uzorke i donosiš profesorima, koji odrede starost i ostale detalje, a mi na osnovu toga crtamo geološku kartu. Tada sam se zaljubila u geologiju.
Po završetku fakulteta koji je zavolela, Slavica je pred sebe postavila nove izazove.
– Završila sam fakultet, udala se, rodila dete. Beograd mi je bio mali. Htela sam da odem u inostranstvo, ali nije mi se dalo. Tražila sam posao, ali pošto sam bila žena sa detetom, niko nije hteo da me zaposli. Išla sam od vrata do vrata, od firme do firme. U jednom trenutku, razmišljala sam i da počnem da radim u užičkim „Putevima“, jer nisam mogla da nađem posao. Međutim, moji su bili sasvim protiv toga. Mama mi je govorila da se ne vraćam, upozoravala me na to kako bi moja budućnost izgledala u tom slučaju. Veliko je srce trebalo za to… prošlo je godinu dana od tatine smrti, a ona je sada sama.
Slavica kaže da je sve vreme imala jako puno sreće, ali i hrabrosti. Ta kombinacija, nju je dovela i do prvog zaposlenja, koje je bilo samo korak ka onome čemu je težila.
-Kolega Dobrica Damnjanović koji je sada u penziji, zapisao je moje podatke i prosledio ih svom kolegi sa fakulteta. Tako sam, kao pala sa neba, počela da radim u Sekretarijatu za urbanizam, gde sam ostala deset godina i stekla dvoje najboljih prijatelja, sa kojima sam tih godina delila sve, a i danas smo u svakodnevnom kontaktu, iako smo otišli na razne strane, kaže Slavica i ističe da joj je posao koji i nije bio po njenoj volji ipak otvorio važna vrata.
-Geologija je nešto što se nastavlja: bušiš na jednom mestu, opišeš sredinu koju si pronašao, a onda, nekad kasnije dođe neko sledeći ko uzima tvoje podatke i njima dodaje svoje. Podaci od pre sto godina su jako važni, kao i ovi koji nastaju danas. Ja sam radila na mestu gde se izdaju takvi podaci i dozvole za bušenje – vrlo dosadan posao, ali sam tako upoznala sve geologe iz Beograda i počela sa njima da radim privatno, da im crtam, idem sa njima na teren posle posla. Kada se promenila vlast i došla sadašnja, ukinuli su ceo taj sektor, a meni dali da radim posao arhitekte. Nisam to htela i počela sam da tražim posao, tako što sam pozvala svoje drugare sa faksa, priseća se Slavica.
U tom trenutku, za nju se otvorile dve mogućnosti, jedna za zaposlenje u Institutu za puteve, a druga u Rudarskom institutu, koji joj je bio bliži, pa je tamo i počela da radi.
-Sada sam jako srećna zbog toga, jer imam baš dosta posla i mnogo učim. Paralelno sa tim, donela sam još jednu važnu odluku – kupila sam mašinu za bušenje! Imam rođaka u Americi koji je sve vreme hteo da uloži pare u nešto, a kako se bušenje jako isplati, odlučila sam da pozajmim od njega pare i investiram u mašinu. Znam da rukujem njom, ali to rade jedan momak i moj rođak, a ja projektujem, koristim podatke koje dobijam zahvaljujući mašini.
Dva posla, dvoje dece i jedna Slavica – zvuči naporno, ali ona stvari ne vidi tako.
Razvela sam se u junu ili julu prošle godine, što je bio samo administrativni kraj jednog mučnog perioda, mašinu sam kupila u
Imam divne prijatelje, nas petoro se od gimnazije još uvek intenzivno druži. Petnaest godina od mature slavili smo u Beogradu, jer nas je petnaest tada već bilo u Beogradu, a desetoro je došlo sa strane
avgustu, što su dve lepe stvari, ali mi je tata umro posle 20-ak dana, što je bio ogroman šok i gubitak. Prošla godina bila je veoma burna, ali imam dva sina i to mi daje snagu. Stariji sin ima 18, a mlađi 12 godina. Stariji je u Matematičkoj gimnaziji i može sve sam, dok sam mlađem više potrebna. Zanimljivo je to što im je moj posao interesantan, vole da mi pomažu, ali i svaku pomoć naplate, za sve imaju tarifu. Kada sam kupila mašinu, bili su oduševljeni. Tada su me zvali i mnogi drugari sa faksa: „Ti nisi normalna…“. Svi su razmišljali o tome, ali niko nije imao hrabrosti da je kupi. Ja sam te pare pozajmila, moram da ih vraćam, dužna sam i sebi i rođaku. Uložila sam 60, a do sada sam vratila oko 30. 000 evra. Nisam pogrešila, ima posla u građevini. Sada planiram da kupim i dodatak za mašinu koji košta 20.000 evra, lomim se da li to da radim odmah ili da prvo vratim dugove. Vratiće se sigurno. Uopšte nemam osećaj o kojim ciframa govorim! Strašno!
Strast kojom boji priču o svom poslu pokazuje da je podjednako oduševljena geologijom kao nekada kada je tek počela da otkriva njene zanimljive strane.
-Poslovi su mi podjednako interesantni, povezani su. Rudarski institut nema mašinu za bušenje i stalno ih iznajmljujemo. Kad treba da se gradi neki objekat, prvo se odlazi na teren i osmotri ceo prostor, prouči se gde su potoci, reke, da li negde ima neko klizište… Zatim se projektuje gde će biti bušotine, pa sledi bušenje i uzimanje uzoraka, kako bi se odredilo da li to tlo može ili ne može da nosi objekat, da li će da bubri ili bude bilo kakvih problema. Ti podaci idu u laboratoriju, a na osnovu laboratorijskih podataka se piše elaborat, koji se kasnije predaje za građevinsku dozvolu, idejni projekat i slično, objašnjava Slavica.
Ističe da su od samog početka brat i ona imali ogromu podršku od roditelja, kao i da su ih potpuno ravnopravno podgajili.
-Uvek su nas podržavali i bili tu za nas i jako nedostaju i meni i bratu, koji živi u Žiči, bavi se građevinom, ima petoro dece, uspešan je u svom poslu. Roditelji su nam radnici, nikakvi bogataši, a brat i ja smo na fakultetu bili u isto vreme, ja od 1995., a on od 1996. godine. Baš je bilo teško, ali izgurali smo. Važno nam je to što smo uvek osećali da su ponosni na nas, a znam da i oni osećaju koliko ih volimo i da smo im jako zahvalni.
Sličan se sličnom raduje, pa je Slavica samo na prvi pogled slučajno, okružena sjajnim prijateljima i jakim ženama.
-Ova struka je specifična, svi smo isti. U geologiji su vrlo jake žene. Sećam se, kada smo bili na terenu u toj trećoj godini faksa, muškarci su bili ti koji su se žalili da im smeta vlaga i slično, a ne devojke. Sve žene sa kojima se družim su jake i čudno mi je kada naiđem na neku koja nije takva.
Kako kaže, u sve je ušla kao da se igra, a tako i živi: ne shvata preozbiljno život, niti sebe.
-To je jako dobro kod sklapanja poslova, a sklapam stvarno ozbiljne poslove. Recimo, na Rudarskom institutu sada radimo metro. Na tim razgovorima se šalim, sasvim sam opuštena i tako se i oni „ozbiljni ljudi sa kravatama“ vrlo brzo opuste i jako lako sklopimo posao.
PROJEKAT „Osnažimo žene, promenimo svet“
