Drugu predstavu koju je užička publika gledala na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu, izveli su glumci Jugoslovenskog pozorišnog festivala. Komad „Pučina“ po tekstu Branislava Nušića, a u režiji Egona Savina, publika je ocenila sa 4,70.
Prof. Dr Marina Milivojević: Gledali smo predstavu „Pučina“ rađenu po istoimenoj drami našeg velikog pisca Branislava Nušića. On je kod nas svima poznat kao komediograf, a njegove komedije su među naigranijim komadima u Srbiji. Malo manje je poznato da je Nušić i dramski pisac, a reditelj Egon Savin je sebi dao zadatak da nam Nušića predstavi kao dramskog pisca. Sa ovom predstavom je specifična situacija, jer je ona prvi put U JDP-u pre 44 godine sa velikim uspehom igrana u režiji Dejana Mijača. Ova ekipa je predstavu stavila u novi, širi, društveni kontekst tako da je porodična priča postala ram za širu priču.
Sloboda Mićalović, kao Jovanka: Malo je ovakvih ženskih uloga gde mogu da proživim razne faze na fin način. To je neko fino tkanje, a ne „prst u oko“: ona je ovakva ili onakva. Ne, ona je sve to. Želela sam da je razumem i odbranim. Ne kažem da je moralno i valjano, ali to je život. Oni su svi u istom, zajedničkom mulju u kome kao da uživaju. Bez njega, ne znam da li bi umeli da žive, odnosno- kako bismo svi mi znali da živimo.
Nenad Jezdić, kao Vladimir Nedeljković: Nušić je pisao dramu i ovaj komad se i završi kao drama. Vladimir u samrtničkom ropcu vlastitog deteta se sa sobom suočava na surov način. Smrt je paradigma, tek kada dođe do te tačke čovek se zaista otvara, suočava sa samim sobom, sa svom svojom slabošću. Ovo je permanentni emocionalni titraj pojedinca koji je doživeo strahovit sunovrat, koji je izgubio sve – identitet, ime, imetak, poreklo, duhovni i materijalni svet. Sve se srušilo i nestalo. Smrt tog deteta su sve smrti kojih smo postali svesni tek kada su se desile. Dok dete odlazi, niko se ne bavi zaista njim, ono je paradigma suštine života.
Ljubomir Bandović, kao Jovan Nedeljković: Kada radite sa velikima kao što je Egon, onda je sve jednostavno, lako i lepo, jer se svede na istinu. Svako od nas, koji igramo za njih dvoje – Jovanku i Vladimira, je tu zbog svog oportunizma, svako dobija nešto. Predivno je to što se ovde sve vreme govorna radnja krije. „Ne smeš da sumnjaš“, jer ako sumnjaš drugima ćeš dati povod da pričaju.Svi znaju sve od starta, pitanje je da li možemo da podnesemo da zna još neko, da priča čaršija. Tu je i komični efekat, zapravo ono što je neko lepo rekao:“It s funny cause it s true“ odnosno – smešno je zato što je tačno. Stalno govorimo o tome kako sve napreduje, tehnika, tehnologija i tako dalje. Jedino duša i čast vremenom devalviraju.
Vesna Stanković, kao Marija: Išla sam iz duboke zavisti prema njihovoj porodici. Ona je mlađa, lepša, ima dete, švalera ministra… dakle, potpuno je nepodnošljiva. Pri tom, ovaj moj ne može da se makne sa svoje pozicije, ne mogu da ga nahranim dovoljno, kad se umire, on plače i jede. Ipak, trudila sam se da branim svoj lik. U svakoj porodici ima nekog ko zavidi nekom drugom.
Cvijete Mesić, kao Gospođa Živkovićka: Jovana i ja smo ovde predstavnici javnog mnjenja. To je socijalni momenat u drami. Mi preziremo takve osobe i pri tom smo vrlo ozbiljne partijske aktivistkinje. Pri tom se u to ubacuje po malo ovog, današnjeg vremena.
Bojan Lazarov, kao Doktor Ružić: U izvornom komadu lekar je zaista najbliži Vladimirov prijatelj. Ovde je on izvitoperen, postavljen u moderne reference. Odatle i penicilin, kojim se pravi paralela sa današnjim trenutkom. Sve ovo se nekada već desilo, ali i dešavaće se i mnogo godina iza nas. Ovo je „Pučina“ 2021. Godine i zato mislim da je tačna i da je na taj način dirnula publiku.
Nebojša Milovanović, kao Marko Urošević: On nosi zaplet, kao funkcija i kao lik. Uvek sam se pitao kako izgleda unutrašnji život čoveka, koji ga je naterao da kaže sve što je rekao. Druga stvar je politika, stranka koja se pominje. Opozicioni ponos je jedino što je njemu ostalo, a on je spreman da ga baci, ali ga uvek potencira, jer nema ništa drugo. „Želim da uđem u stranku, ali u dubini duše sam opozicionar“.
Nenad Jezdić, kao Vladimir Nedeljković: Od svoje dece sam čuo da sada postoji izraz „penjač na društvenoj lestvici“. Mnogo ljudi oko sebe posmatram i vidim da im je važno da su se visoko popeli i to ne iz pozicije ljubavi, već im je jako važno da se sačuva tabloidni ugled. Gde se izgubio taj pojmovnik časti, ljubavi i morala izgubio, pa su ljudi toliko željni statusa i ugleda, šta god to značilo. To je Nušićevo svevremeno ogledalo, pa kako se ko u njemu ogleda.
Aleksandra Glovacki, kritičar: Svaka replika koja se izgovara sasvim je savremena. Ova predstava je fino tkanje, između teksta, replike, režije i glumaca… fantastično sve to plasirate.
U okviru Jugoslovenskog pozorišnog festivala publika će večeras moći da pogleda predstavu “Tri zime”, po tekstu Tene Štivičić, u režiji Jasne Đuričić. Predstava pozorišta Promena iz Novog Sada, počinje u 19 časova i 30 minuta.
