Na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu sinoć su nastupili glumci Ateljea 212. Oni su izveli komad “64”, po tekstu Tene Štivičić, u režiji Alise Stojanović. “64” je drama o ženama i muškarcima, o deci i roditeljima, o stvarnosti i mašti. Publika je predstavu „64 “ ocenila sa 4,89.
Marina Milivojević – Mađarev, voditelj: Ovo je drugi put na ovom, 26. JPF da imamo tekst Tene Štivčić. Za mene je jako zanimljiv luk između „Tri zime“ i „64“. U „Tri zime“ imamo ženu koja je služavka koja slučajno zatrdudni i prolazi golgotu sa svojim detetom. Večeras je to priča koja se dešava sto godina kasnije i žena koja se bori da dobije svoje dete, zajedno sa svojim partnerom.
Hana Selimović, kao Eva: Intimno, na prvo čitanje ovaj tekst mi je govorio o nečemu što razumem, ali nemam u iskustvu, pa naizgled nije moja tema. Kako sam se samo prevarila… za početak u ovom tekstu je žena koja govori, koja ima nezaustavljivu potrebu da govori. Mislim da je činjenica da je 2021. godine tekst u kome žena nosi celu priču na nivou incidenta, indikativno. Bilo mi je jako važno što tekst, osim što se bavi temom vantelesne oplodnje, govori i o mnogim drugim pitanjima sa kojima se suočavamo. Više ne znate šta vam je nametnuto, pratite ustaljene kanone godinama, uopšte ne znate šta znači kada nećeš, kada imaš strah od svega toga. Ova predstava govori o čitavoj lepezi problema koji se tiču savremenog društva i života u njemu.
Miloš Timotijević, kao Danijel: Ovo je teška, trpna uloga, što je u redu. U ovakvoj priči, u redu je da muškarac trpi, mora da bude svestan situacije u kojoj žena prolazi kroz mukotrpan proces… On, kako se i kaže u tekstu, treba da bude snažan, mačo, konstantno napaljen, ali i u isto vreme osećajan i emotivno artikulisan. U isto vreme treba da ne dobije čir na želucu. Nije lako, paradigma se menja, a mi kao društvo kao da nismo spremni da prihvatimo tog novog muškarca.
Jelena Đokić, kao Bela, Evina prijateljica: Lik Bele mi se jako dopada, jer je ona neko ko se usuđuje da izađe iz tradicionalnih vrednosti, kalupa i očekivanja nametnutih od strane drugih. Ovo nije njeno definitivno stanje, već jedna od faza kroz koju prolazi u životu.
Vladica Milosavljević, kao Helena, Evina mama: Roditelji su onakvi kakvi mogu biti, nisu nestvarni. Možda su malo pomereni, u smislu da su slobodoumniji u odnosu na probleme svoje dece.
Branislav Zeremski, kao Oliver, Danijelov tata: Ostvarila mi se želja da igram starijeg čoveka. Dok sam bio mlad, uvek sam želeo da igram starije ljude, kao – to je gluma, mogu da se transformišem… sad ne moram da se transformišem, a igram
starca.
Ivan Jevtović, kao Aleks komšija; scenski pokret: To savršeno scenografsko rešenje, da budemo na ploči direktno izloženi publici, uslovilo je izazov za sve nas. Sve direkcije su na velikoj ploči, koja izgleda kao avion koji putuje kroz vreme, ali i kao gimnastički parterni prostor koji treba popuniti. Napravili smo nešto što je precizno obogatilo sve likove i odnose. Sa ovakvim rešenjem svetla, scenografija uopšte nije neophodna. Predstava je jako komunikativna. Interesantno mi je – šta je od onoga što slušamo u predstavi smešno. Kao roditelju mi je zanimljivo da slušam i prepoznajem u publici smehove prepoznavanja ili preispitivanja.
Hana Selimović, kao Eva: Ljudi se pod pritiskom uglavnom ponašaju kao idioti. Bez obzira na ozbiljnost situacije, taj pritisak izaziva jednu vrstu suludog ponašanja, koje proizvodi humor.
Vladislav Mihailović, kao Doktor: Hteli smo da lekar izgleda malo zastrašujuće, jer ga Eva tako vidi. On je, ipak, u celoj priči sa njima, navija za njih, trudi se, ali u nekim situacijama zaista izgleda strašno. Mnogo toga nisam znao do ove predstave, na početku sam bio zatrpan raznim terminima koje sam morao da savladam. Mislim da smo svi dosta naučili.
Denis Murić, kao Luna, avatar: Ovo mi je prva uloga u pozorištu i osećam potrebu da se zahvalim celom ansamblu, jer sam se stvarno sve vreme osećao prelepo i uživao, iako nije bilo lako.
Andrea Pjević, kao asistent rediteljke: To što su bosi je uslovnost kostima u prostoru koji nije realističan. Zamislite to kao savremenu igru, balet… prirodno je da budu bosi. Kosina je rešenje koje prati rediteljsko rešenje predstave- segmentiranu realnost. Alisa je to režirala u različitim segmentima realnosti i to
je postigla i dizajnom svetla. Svaki od likova ima svoju ličnu perspektivu i svoj kadar. Svako se suočava i preispituje različitu vrstu izbora. Ovo je predstava o društvenim pritiscima koje svako od njih trpi. Oni stvaraju strah od izbora, a izbor je jedno od prava koje pokušavaju da dobiju.
Bojan Munjin, selektor: Nedavno sam vodio razgovor sa rediteljem Dejanom Mijačem, koji je rekao da se „točak previše brzo okreće, pa zbog toga u njemu ne možemo sastaviti sami sebe, već smo izgubljeni i naše ljudstvo dolazi u pitanje… u toj
situaciji moramo da se izmaknemo na rub, izvan svega i pogledamo stvari iz tog ugla“. Gledajući tako na sve nas imamo šanse da se bavimo rečenicom „pričaj mi o nežnosti“ ili još bolje „pričaj mi o ljubavi“.
Aleksandra Glovacki, kritičar: Meni je na ovom festivalu Tena Štivčić donela dve najveće radosti. Istina, posle „Tri zime“ sam grcala za Jugoslavijom, a večeras sam izašla potpuno opuštena. Ovde se govori o prtisku društva, ali sve vreme tu je i pritisak tela, ono mi je bilo u fokusu sve vreme. Fenomenalno je kada Vladica kaže „tek kad uđeš u klimakterijum si slobodan“. To je apsolutna istina.
Večeras će se publici predstaviti glumci Narodnog pozorišta iz Pirota. Oni će izvesti predstavu “Strah – jedna topla ljudska priča”. Reč je o autorskom projektu Igora Vuka Torbice.
