Jaku ženu život nauči svemu, da bude odbačena, nemoćna, povređena, tužna… ali ona zna da ne vredi sažaljevati svoju sudbinu, već svaki put kada padne, ustane još jača
Zorica Đoković, posvećena majka, nekada uspešna rukometašica, a zatim i više puta nagrađivani sportski novinar, prva žena -predsednica Udruženja sportskih novinara Užica i prva žena koja je ušla u Upravni odbor Sportskih novinara Srbije… to je deo njenih postignuća, ali ne opisuje je pravilno, jer Zorica je žena koja živi za porodicu, ćerku Teodoru, prijatelje, sport i svoj novinarski poziv, u svemu pronalazi izazov, a posle svakog pada ustane- jača. Fotografije koje obogaćuju ovaj tekst samo su mali deo njene privatne arhive nastale kroz život i bogatu sportsku i novinarsku karijeru.
Kako doživljavaš kada za tebe kažu da si „jaka žena“? Ko su zapravo jake žene danas, koje kriterijume treba da ispunjavaju da bi ponele tu „titulu“?
Ne razmišljam mnogo o tome kako me drugi vide, jer se trudim da budem ono što jesam. Biti jaka, pre svega ne znači prestati biti – Žena. Za mene je svaka žena jaka, posebno u ovom vremenu kada je sve na njenim plećima. Gomila obaveza koje moraš da završiš, a niko te ne pita da li možeš, jer se to podrazumeva. Snažna žena sve može da izdrži i tačno zna šta želi od života. Jaka žena je ona koja te gleda očima u kojima nazireš suze od ko zna kada, i ko zna zbog čega, ali ih ne vidiš, samo naslućuješ. I ne smeš da pitaš zbog čega su potekle. Jaku ženu život nauči svemu, da bude odbačena, nemoćna, povređena, tužna… ali ona zna da ne vredi sažaljevati svoju sudbinu, već svaki put kada padne, ona ustane još jača i snažnija.
U sportu si od malih nogu. Da li je rukomet bio prvi izbor?
Sport je od malih nogu za mene bio ljubav. Počela sam sa odbojkom, ali brzo shvatila da mi rukomet više odgovara i u njemu provela skoro dve decenije. Nisam menjala klub, iako je poziva bilo. Kao pravi lokalni patriota ostala sam verna klubu koji je menjao ime, Tekstilac, Cveta Dabić, pa potom Užice. Bilo je sjajnih rezultata, ali za mene je od svega je najvažnije bilo to što sam u rukometu stekla prijatelje za ceo život. Prijateljstva sam sklapala ne samo sa devojkama iz svoje ekipe, već i iz protivničkih. Ta prijateljstva i danas traju.
Jesu li umeli da te iznerviraju sportski novinari i koliko se ta perspektiva promenila kasnije?
Rukomet u tom periodu nije bio toliko popularan, pa se nije mnogo ni pisalo o nama. Naravno da me je nerviralo kada izađu novine i u njima pored glave teksta, u izveštaju sa naše utakmice samo dve rečenice. Mislim u sebi – niste morali ni to napisati. Ali sada shvatam da nekada mora i tako biti.
Bila su to druga vremena, bez zavisnosti od društvenih mreža i interneta
-Kad krenemo na utakmicu, orila se pesma u autobusu, a bilo je putovanja, neka od njih – do Velikog Gradišta, Zaječara, Pirota su trajala po osam sati. Igralo se zuce, izmišljali smo takmičenja, igrale jamb, znale smo i kolo da “opletemo“ u autobusu posle neke važne pobede. Zbog nas se u Vranju i nedeljom otvarala prodavnica Jumko. Koristili smo priliku da posetimo i istorijska mesta. Sećam se utakmice u Laćisledu, pored Kruševca: bile su novajlije u ligi, a mi smo otišli na put ne znajući šta nas čeka. Iznenađenju nije bilo kraja kada smo stigli. Igralo se napolju, na betonu, a uz samo ivicu terena – kukuruz. Od naših protivnca ni traga, ni glasa 15 minuta pre početka utakmice. Tada su sa svih strana bukvalno devojke iskakale iz kukuruza i dolazile na utakmicu. Mi smo gledale u čudu, dok je sneg počinjao da veje. Dok si trepuno, vodile su sa nekoliko golova razlike. Kada smo se oporavile od šoka i shvatile da je vrag odneo šalu, počele smo da igramo onako kako znamo.
U tvojim interesovanjima kontinuirano su se preplitali sport i novinarstvo. Šta je bio prelomni trenutak u kome si u potpunosti uplovila u novinarske vode?
-U sedmom razredu sam počela da treniram rukomet, a kada sam upisala drugu godinu srednje, tadašnji sportski novinar je bio čuveni Stojan Đerić. Ne znam kako je izabrao mene, ali je počeo da me zove posle utakmica, da mu kažem kakva je utakmica bila, kakvi su mi utisci, a on je posle od toga pravio izveštaj. Već tada sam znala da će sportsko novinarstvo biti moja profesija. Ni jednog trenutaka se nisam pokajala, jer ovo je najlepši posao na svetu. Počela sam kao i svi u Vestima i Radio Užicu, potom Radio 31, ponovo Vestima, nekih dve godine honorarno na TV 5, a sada sam na TV Lav.
Radila si na radiju, u novinama, u elektronskim medijama, na televiziji, na kojoj si i sada. Nisi se bavila samo sportom, već i drugim temama, bila si glavni i odgovorni urednik novina. Koji tip medija i posla ti najviše odgovara?
Sport, jer to volim i u tome dugi niz godina „plivam“. Ne bežim ni od drugih tema, a uz sport su mi omiljene životne priče, one u kojima je glavni lik običan čovek. Što se tiče medija, sigurno je najlepši bio rad na radiju. Nikada neću zaboraviti „Noć sporta“, noćni program koji sam radila na tadašnjem Radiju 31 i koji je počinjao od 22 časa i neretko se završavao kada je počinjao jutarnji program. Taj osećaj kada si u studiju, obraćaš se nevidljivim ljudima je nešto što pleni i ispunjava te. Bilo je situcija u kojima me ljudi prepoznaju samo po glasu i to je neopisiv osećaj.
Uprkos ljubavi prema poslu, ume li zadovoljstvo za vreme praćenja događaja da donese i stres, jer se u sportu sve brzo dešava?
-Sportsko novinarstvo nije ni malo lako, iako mnogi misle da sportski novinar može biti svako. Sportski novinar mora biti izdržljiv, snalažljiv i maksimalno posvećen profesiji. Ako želite da budete sportski novinar morate posedovati određenu dozu hrabrosti, smelosti i znanja. Što ste posvećeniji poslu, sve su veće šanse da trpite i određenu dozu stresa. Navešću samo jedan primer: pošto sam i dopisnik Sportskog žurnala od prvog dana kada je 1990. godine počeo da izlazi, na svakoj utakmici radim dupli izveštaj. Dešavalo se da radim kao komentator na utakmici i uporedo pišem tekst koji moram odmah po završetku da pošaljem za Žurnal, kako bi izveštaj osvanuo u sutrašnjem broju. Ali i to ima svojih draži, pa to doživljavam kao pozitivan stres.
Srušila si predrasudu da je sportsko novinarstvo više muška profesija?
-Tih davnih 90-ih godina kada sam kročila u svet sportskog novinarsta, u Sportskom žurnalu bile su samo tri sportske novinarke, Sanja iz Kruševca, Larisa iz Inđije i ja. Od kolega iz Žurnala sam dosta toga naučila, ali i drugih kolega ovde u okruženju. Bez njihove podrške i pomoći sigurno ne bih mogla da istrajem u ovoj mašineriji. U našem poslu zanat se uči ušima, zato sam godinama slušala i upijala znanje. Sada ima mnogo više žena u svetu sportskog novinarstva, nije neobično i toliko strašno kada žena daje ocene igračima u fudbalu (doduše mnogi i dalje imaju primedbe na ocene), ali ne mogu da se otrgenem utisku da je mnogo više devojaka koje hoće da se upuste u ovaj naizgled „muški posao“ ali samo kada je televizija u pitanju. Svi hoće da se slikaju, to je ono što privlači. Ipak, pravi rad je na terenu, na utakmicama, slanje izveštaja, komentarisanje…. Tu još uvek nema dovoljno žena.
Predsednica si Udruženja sportskih novinara Užica i član Upravnog odbora Sportskih novinara Srbije, kao i Upravnog odbora Udruženja novinara Srbije. Višestruko si nagrađivana za svoj rad. Kako doživljavaš ta priznanja i funkcije koje su ti kolege dodeljivale?
-Uh… kada to tako nabrajaš, sve nekako izgleda kitnjasto, ali sa druge strane je i činjenica da sam prva žena, i za sada jedina, koja je predsednica nekog Udruženja sportskih novinara. Takođe sam bila prva žena koja je ušla u Upravni odbor sporstkih novinara Srbije, ali mi je posebno drago što je od pre nekoliko godina sa mnom u Upravi, uz ostale kolege i draga koleginica Mirka Novković iz Subotice. To govori da je nas, žena sada više u sportskom novinarstvu. Nagrada i priznanja je bilo, svakako da su mi najdraže 2005. godine priznanje Sportskog saveza Užice za najboljeg sportskog novinara, kao i 2015. godine nagrada „Branka Prelevića“ USNS za najbolju ženu sportskog novinara. Prijaju te nagrade, posebno kada stižu od kolega čiji rad pratim i jako poštujem.
Da li još uvek imaš vremena da se baviš sportom, za svoju dušu?
-Na žalost sportski novinari imaju jako malo slobodnog vremena, znate i sami da su sva sportska dešavanja vikedom, tako da prođe i po nekoliko meseci da nemam ni jedan slobodan dan. U toj frci i jurnjavi prosto zaboravimo na sebe. Do pre nekoliko godina smo mi rukometašice se okupljale, učestovovale na turnirima veterana, ali sada više ne. Ko zna, možda nas je i ova korona omela u svemu, ali svakako ne treba tražiti izgovore. Ako se računa to što ujutru uradim po neku vežbu kod kuće, za razbuđivanje i novi dan, onda mogu reći da se i dalje na neki način bavim sportom.
Jesi li ikada osetila da moraš više da se trudiš nego tvoje kolege, muškarci, da bi dosegla neke ciljeve? Da li je vreme promenilo tvoju poziciju, u tom smislu?
-Kako da ne, čak i danas, ako si žena – moraš da se dokazuješ. Mislim da su žene i dalje doživljavane drugačije od muškaraca. I danas imam primere kako bi svi da mi drže predavanje šta i kako treba da radim, kako da ocenjujem igrače, koliko gledalaca da napišem u izveštaju… Dugačak je to spisak žalbi. Tako se ne ponašaju prema mojim kolegama, njih čak ne smeju telefonom ni da pozovu. Trudim se da trezveno razmislim o svakom potezu. Ne treba nikada imati prizemne obračune sa trenerima, igračima, sudijama, članovima uprave i ostalima. Kod mene vlada pravilo: ako negde treba da udarim, onda je to nedisciplina, neodgovornost, nekultura igrača. Trudim se da ne podležem uticaju, da imam jasan stav zašto nekoga kritikujem, a zašto nekoga ili nešto hvalim. Treba se čuvati toga da kritikuješ samo da bi kritikovao. Moja deviza na početku karijere sportskog novinara, a i sada je da dobar novinar ne mora sve da zna, ali mora da zna ko je taj ko zna!
Tvoja ćerka Teodora, sada je već odrasla devojka. Koliko se ona kalila odrastajući uz majku koja je pružala primer žene koja ne odustaje?
-Porodica je, za mene, najvažniji životni oslonac! Zato je moj najveći oslonac, uspeh i ponos u životu ćerka Teodora. Ona sada ima 23 godine, i apsolvent je na Nankaj univerzitetu, kao stipendista Narodne republike Kine. Gledajući mene od malih nogu je naučila da teži ka onome što voli. Uvek je znala šta hoće i trudila se da ide u tom pravcu smelo i uporno. Život je hteo da je moj suprug pre pet godina preminuo, tako da smo nas dve još više vezane jedna za drugu. Ona je moje produženje, najverniji saveznik i srodna duša. Ona je moje sve i jako sam ponosna što imam ćerku na koju mogu uvek da se oslonim. U današnjem svetu teško je naći balans izmeću dobre poslovne žene i dobre majke, zato sam jako zadovoljna činjenicom da sam u tome uspela.
PROJEKAT: Osnažite žene, promenite svet
