Pisanje monografije, donelo je bogatu riznicu imena Šljivovaca pomenutih u ovoj knjizi – od predaka, kojih je u popisnoj listi iz 1863. godine bilo tačno 744 u 99 domaćinstava, preko onih koji žive u rodnom selu ili širom našeg kraja, države Srbije, do onih nastanjenih u Njujorku, Melburnu, Nju Meksiku, Amsterdamu, Beču… U monografiji se našlo ukupno više od 1.200 imena i oko 170 biografija fakultetski obrazovanih Šljivovaca
Iz štampe je izašla monografija Šljivovice, „Hronika sela, ljudi i vremena“, autora Svetislava Tijanića i Ljiljane (Tijanić) Kostić. Opština Čajetina i Narodna biblioteka „Ljubiša Đenić“podržali su ovaj vredan izdavački poduhvat. To je bio povod da razgovaramo sa jednim od autora, Svetislavom Tijanićem, novinarom u penziji, koji zajedno sa svojom porodicom godinama radi na afirmaciji svog rodnog sela.
Zašto je nastala monografija o Šljivovici, zašto ste se upustili u ovaj veliki i obiman istraživački posao?
-Brojna sela ne samo u Zlatiborskom okrugu, već i širom Srbije, dobila su u prethodnim decenijama monografije. One su, s jedne strane, imale polazište u inicijativi Odbora za proučavanje sela Srpske akademije nauka i umetnosti da se pristupi pisanju hronika o selima na jedan organizovan način. S druge strane, bile su i izraz želje i potrebe da se, u ovom vremenu, kada sela stare i, samim tim, gase, na neki način sačuvaju – ne od zaborava, već da se fizički zaštite, sačuvaju u životu.
Selo Šljivovica dobilo je svoju prvu monografiju 1987. godine – reč je o knjizi „Zlatiborsko selo Šljivovica“ istoričara Milisava R. Đenića iz Čajetine, u kojoj je sagledana istorija sela od nastanka do posleratnog razvoja, zaključno sa osmom decenijom 20. veka. U ovoj veoma vrednoj knjizi, u koju su inkorporirana i kazivanja, u to vreme najstarijih žitelja Šljivovice, akcenat je uglavnom na onome što se zbilo do 1987. godine, kada je monografija i objavljena. Budući da je krajem osamdesetih godina započeo snažan ekonomski razvoj sela koji je svoj zenit dostigao u prvim decenijama ovog veka, nametnula se potreba da Đenićeva knjiga dobije svojevrsni nastavak u osvrtanju na život sela u pomenutom periodu. To je bio jedan od razloga za otpočinjanje rada na monografiji, dok se glavni razlog sadržao u sledećem – Šljivovica je ne samo moje rodno selo, već i selo na čijoj afirmaciji je moja porodica godinama zdušno radila, realizujući mnogobrojne kulturne projekte – likovne kolonije i izložbe slika u Tijanića vodenici. Konačno, učestvovao sam u osmišljavanju Šljivovačkog sajma domaće rakije, manifestacije koja još uvek traje i privlači turiste.
Po čemu se ova monografija razlikuje od dosada objavljenih knjiga ove vrste?
-Najveći broj monografija o selima zasnivao se na multidisciplinarnom pristupu, tačnije bio je sinteza i istorijskih, i geografskih, etnografskih, socioloških i mnogih drugih aspekata. Na tom konceptu zasnovana je i monografija Milisava Đenića. Opredelivši se da započnem rad na monografiji o rodnom selu, cilj mi nije bio da napišem istoriografsku ili geomorfološku studiju, ne samo stoga što nisam istoričar ili geograf, već stoga što je u pomenutoj Đenićevoj knjizi Šljivovica dobila takvu studiju. Ono što do sada nije napisano o ovom selu jeste hronika življenja, hronika o običnim ljudima i herojima seoske svakodnevice. A taj segment života sela upoznao sam i boravkom u selu i kroz svoj novinarski rad. Otuda je i metodologija u ovoj monografiji drugačija. Tragao sam za neobičnim pričama i, u formi novinske reportaže, beležio istoriju svakodnevnih dešavanja i „običnih“ ljudi. Izbegavao sam, pritom, strogu naučnu aparaturu. Podrazumeva se da sam u radu koristio referentnu istoriografsku i etnografsku literaturu. Značajan izvor predstavljali su mi novinski članci koje sam objavio u „Politici ekspres“, „Vestima“ i „Danu“. Poseban izvor činili su rukopisi, zapisi i beleške dragih zemljaka, onih koji su se u ovom selu rodili, u njemu žive ili često borave, rukopisi koji su, neretko, nastali upravo za potrebe ove monografije, što samo potvrđuje da je inicijalna zamisao – napisati „živu istoriju“ sela – bila opravdana i svrsishodna.
Kome je namenjena monografija?
-Monografija je prvenstveno namenjena svima onima kojima je Šljivovica u srcu – onima koji u ovom selu žive, koji vuku korene iz njega, a koje je život odveo na razne strane sveta, ali i onima koji su otkrili lepote ovog sela i u njemu se trajno nastanili. A mnogi od njih su pomenuti u knjizi – bilo kao seoske legende, ljudi od ugleda, zanatlije, umetnici, doseljenici u selo ili kao pojedinci u kojima se očitava budućnost ovoga sela. Tu pre svega mislim na objedinjene biografije oko 200 mladih koji su potekli sa šljivovačkog izvorišta i koji su širom sveta završili visoke škole u periodu od 1990. do 2020. godine. Oni su se odazvali pozivu da se nađu u ovoj knjizi. Dakle, monografija je namenjena i njima, jer bez obzira na kom meridijanu žive, svest o vlastitom poreklu duboko je ukorenjena u njima. Selo je njima potrebno da bi sačuvali svest o tome ko su, kao što je Mihajlo Pupin napisao u svojoj autobiografiji „Sa pašnjaka do naučenjaka“: „Moji srpski nazori su moja majka, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna crkva i moj srpski jezik. Ko od mene očekuje da se odreknem svojih srpskih nazora, to je isto kao da mi oduzima život“. Selu su, s druge strane, oni potrebni da bi moglo da nastavi da živi, da opstane. Oni su, dakle, zalog za budućnost.
Kako ste koncipirali monografiju?
-Prvobitna ideja bila je da monografija pokrije period poslednje dve decenije 20. i prve dve decenije 21. veka i da, istovremeno, u okviru nje bude objavljeno i fototipsko izdanje Đenićeve monografije, kako bi slika Šljivovice bila potpuna. To je i učinjeno, ali su se tokom rada nametnula i druga rešenja. Činjenica da su brojne šljivovačke familije izradile svoja porodična stabla predodredila je da monografija zađe u nešto dalju prošlost – u period naseljavanja sela u 19. veku. S tim u vezi nužno sam se služio knjigom „Zlatibor – naselja i poreklo stanovništva“ Ljubomira Ž. Mićića. Upoređujući podatke do kojih su došli autori pomenutih porodičnih stabala, ne samo da sam na terenu nalazio potvrdu za Mićićeve navode, već sam neretko bio prinuđen da njegove određene stavove korigujem, budući da su ih nova saznanja demantovala. Celokupna građa raspoređena je u tri poglavlja. U prvom poglavlju – „Hronika sela, kroz zapise i sećanja“ – priloženi su rodoslovi šljivovačkih porodica, koji su sagledani u etnološkom kontekstu, kroz beleženje brojnih pojedinosti iz života stanovnika sela u periodu između dva svetska rata, kao i u posleratnim godinama. U drugom poglavlju – „Hronika ljudi, kroz zapise, sećanja i svedočenja“ – osvetljeni su portreti mnogih viđenijih Šljivovaca. Ono obiluje toplim i teškim životnim pričama, svakako onim koje svi stanovnici Šljivovice pamte i prepoznaju. Treće poglavlje naslovljeno je „Hronika budućih vremena, kroz veru, nadanja i potomke“ i ono je, čini mi se, potvrda potrebe pisanja ovakve knjige. Reč je o biografijama šljivovačkih akademaca, segmentu knjige na koji sam veoma ponosan.
Koliko monografija sadrži tekstova, fotografija, dokumenata?
-Pisanje monografije, započeto s ciljem da se sačuvaju od zaborava istorija, predanje i originalni seoski tipovi, očekivano, donelo je bogatu riznicu imena Šljivovaca pomenutih u ovoj knjizi – od predaka, kojih je u popisnoj listi iz 1863. godine bilo tačno 744 u 99 domaćinstava, preko onih koji žive u rodnom selu ili širom našeg kraja, države Srbije, do onih nastanjenih u Njujorku, Melburnu, Nju Meksiku, Amsterdamu, Beču i dr. Da ekspliciram, u monografiji se našlo ukupno više od 1.200 imena. Priče o ljudima i događajima prati veliki broj fotografija i dokumenata različite starosti, koji su delom preuzeti iz lične arhive, a delom iz arhiva meštana Šljivovice i njihovih potomaka. Takođe, jedan, nemali deo čine i kopije novinskih reportaža o stanovnicima sela i raznim događajima, koje su imale za cilj da se što potpunije sagledaju vreme i ljudi.
Koliko ste radili monografiju, šta je bilo najkomlikovanije tokom rada?
-Realizaciju ideje o pisanju monografije o selu započeo sam 2–3 godine pre epidemije virusa korona. Rad na ovoj knjizi trebao je da bude moja labudova pesma, a odvijao se u valjda najluđem vremenu u proteklih šest-sedam decenija, uz kovid-19. Bilo je potrebno da obilazim teren, fotografišem, susrećem se sa ljudima, beležim i sve je trebalo uskladiti sa epidemiloškim merama i opasnostima koje ovaj virus sobom nosi. U takvim uslovima desilo se da i greške budu sastavni deo rada, potom i nemogućnost da se stigne, ne samo fizički, već ni putem elektronskih medija, do mnogih ljudi. Zbog toga je sedamdesetak biografija fakultetski obrazovanih Šljivovaca ostalo van knjige. A upravo to pribavljanje biografija akademaca video sam kao najznačajniji posao, evo i zbog čega: Šljivovica je po popisu iz 1868. godine imala 168 kuća i 1.252 stanovnika, ali svega njih 11 koji „znadu pisati“. Za vek i po naše selo je prešlo „pobednički put“ od tih 11 pismenih do ove cifre stručnjaka najrazličitijih profila. Na primer, prva sa tog veličanstvenog spiska je Marija Šćekić (po majci Šukilović). Završila je Pravni fakultet u Beogradu sa najvišim prosekom, master studije na Kembridžu, a potom se zaposlila u Londinu u prestižnoj američkoj advokatskoj kancelariji. U 2021. godini se našla među pet najboljih evropskih, a odmah zatim i pet svetskih advokata u arbitražnim sporovima. Imao sam tu sreću, pa i zadovoljstvo, da se u pisanje uključi, kao koautor, moja starija kćerka Ljiljana Kostić, univerzitetski profesor. Njeno angažovanje posebno je značajno u slaganju tog ogromnog materijala u lepu i čitljivu knjigu, ali i u poslovima lektora i korektora. Veoma važan trag na knjizi ostavila je i mlađa kćerka Jelena Tijanić Savić, akademski slikar, sa svojim likovnim rešenjima, slikama i ilustracijama. Porodica se, dakle, uključila u ovaj posao, računajući i suprugu Maru, koja je, zajedno sa doktorkom Danijelom Selaković, uspešno brinula o mom narušenom zdravlju. Određena zaduženja imao je i moj unuk Jovan Kostić.
Da li Vas je nešto iznenadilo tokom istraživanja?
-Iznenadila me, i to veoma prijatno, spremnost ljudi na saradnju, čak i kada su u pitanju bili potomci Šljivovaca koji su se pre više decenija odselili u inostranstvo. Koliko je samo radosti, nostalgije, tuge i ljubavi bilo u njihovom angažovanju – da pronađu stare fotografije, dođu do potrebnih imejlova ili brojeva telefona, prilože zapise ili dokumenta i slično – i sve to u ovim teškim i surovim vremenima. Posebno su me zasenili ljubav i ogromno poštovanje prema precima, koje je iskazano u brojnim porodičnim stablima koje su izradile šljivovačke familije, čime su samo potvrdile da narod koji ne zna gde su mu koreni nema budućnost. Takođe, navođenje imena svih onih ličnosti koje su ostavile velikog traga u poslovima kojim su se bavili – bez obzira da li je reč o visokim vojnim starešinama, univerzitetskim profesorima, lekarima poreklom iz Šljivovice ili otresitim i mudrim seoskim vizionarima – učinilo me veoma ponosnim. Ovo selo, koliko god bilo vrletno, bilo je i, nadam se, ostalo je plodno za mudre i visprene ljude.
Šta je Šljivovica danas?
-Danas je Šljivovica lepo, sređeno selo u kome su gotovo svi makadamski seoski putevi zamenjeni asfaltnim i koje je visokopozicionirano na turističkoj mapi Srbije – to potvrđuju i smeštajni kapaciteti i veoma posećen Šljivovački sajam domaće rakije. Rekonstruisana osnovna škola jedna je od retkih „živih“ škola u selima našeg okruga, a od pre nekoliko godina u selu postoji i vrtić. Iako se ulaže u infrastrukturu, pa je tako obnovljen industrijski pogon u Braneškom polju, selo je ostalo bez zdravstvene ambulante, a ni Mesna kancelarija nema stalnog službenika. U Šljivovici radi i pošta, na Koloniji, a broj prehrambenih prodavnica značajno je manji nego ranijih godina. Železnička stanica na pruzi Beograd–Bar nosi naziv Branešci, i na njoj staju i brzi vozovi. Lokalni autobuski saobraćaj kroz Šljivovicu je vrlo redak, što je i jedan od najvećih problema za stanovnike sela koji nemaju drugog načina da otputuju do Užica ili do Čajetine, poslom ili kod doktora. Veći problem su, međutim, demografski podaci. Prema rečima Raka Stanića, dugogodišnjeg šefa Mesne kancelarije, godine 1971. selo je imalo 295 domaćinstava i 2.140 stanovnika. Sredinom 2019. u njemu je bilo više od 400 domaćinstava, ali svega 1.400 stanovnika i čak oko 50 neoženjenih muškaraca, koji su u dobu najveće životne snage – od 20. do 50. godina, od kojih se, po njegovoj proceni, „većina neće nikada oženiti“. U Šljivovici umire znatno više osoba nego što ih se rađa.
Ostaje pitanje da li će Šljivovica izbeći sudbinu mnogih srpskih sela i da li će globalizam, neprestana borba za obezbeđenje egzistencije na ovom nestabilnom balkanskom tlu, političke krize, a pre svega – već tradicionalno nerazumevanje uloge sela, njenog stavovništa i privrede ugasiti vatru i na preostalim ognjištima koja se grčevito bore da ne zgasne. Nadamo se da će Šljivovica izbeći takvu sudbinu, da će je, pre svega, ljubav i poštovanje očuvati. Ljubav prema rodnoj grudi, poštovanje prema svojim precima, jer: Ako se nikad ne osvrnete na svoje pretke, nikada se nećete radovati ni svojim potomcima.
