U zaista važnim stvarima, tuđa iskustva su beskorisna i to je dobro jer zahvaljujući tome život i jeste život kakav znamo i kakav živimo, kaže za ,,Vesti” Muharem Bazdulj
Decembarsko gostovanje Muharema Bazdulja otkazano je zbog nepovoljne epidemijske situacije. Čekajući novi datum užičke književne večeri, porazgovarali smo sa piscem, prevodiocem i novinarom o njegovom stvaralaštvu, Travniku i Užicu, nobelovcima koje je upoznao, ali i o ljubavi i o tome da niko nije ostrvo.
Rođeni ste podno planine Vlašić, u Travniku, gde se rodio i Ivo Andrić. Koja sećanja Vas vežu za Travnik i kako je bilo odrastati u maloj sredini?
– Prva mi je asocijacija da uopšte nisam imao osećaj da odrastam u maloj sredini. Postojale su knjižare sa knjigama iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, radio je bioskop, imali smo sjajno amatersko pozorište, Fudbalski klub „Borac“ je znao dobaciti i do Druge savezne lige, a u Kupu nam je znao gostovati i „Hajduk“, primera radi. Danas kad odem u Travnik, mnogo više imam osećaj male sredine i mislim da to nije samo subjektivno osećanje. Jugoslavija je zaista bila, kako se to kaže, decentralizovana. Mislim da će i vaši čitaoci na primeru Užica verovatno imati slične asocijacije, posebno jer je Užice iz mnogih razloga u socijalističkoj Jugoslaviji imalo i ponešto poseban status. A sećanju su lepa i pomalo idilična, kako to već ide kod sećanja na detinjstvo.
Jedna od Vaših prvih knjiga koje sam pročitala bila je ,,April na Vlašiću“. Kakav je april na Vlašiću i da li u njemu ima nešto posebno?
– Prva rečenica tog romana je „April na Vlašiću je uvijek hladan“ i to zapravo egzaktno i stvarnosno gledano i nije nužno tačno. April je pomalo mrtvo vreme na toj planini između zimskih gužvi i prvomajskih praznika kad gužva opet počinje. Zato je valjda idealan da se u brojnim tamošnjim hotelima organizuju seminari i konferencije, a oko jedne takve i počinje da se razvija radnja mog romana koji, evo, možemo ovde skupa i da preporučimo čitaocima pošto je svakako prošle godine izdavačka kuća Arete objavila novo izdanje nakon što ga dugo nije bilo u knjižarama.
Danilo Kiš u jednoj svojoj pripoveci piše, osvrćući se na ljubav, da se na iskustvu drugih ne može učiti, i da svaki susret između muškarca i žene započinje kao prvi susret na svetu, kao da od Adama i Eve, pa naovamo, nije bilo milijardu takvih susreta. LJubav se ne prenosi i to je i veliko zlo i velika sreća. Ima li sreće u kretanju nanovo ili zla u nemogućnosti da učimo iz tuđih iskustava?
– U zaista važnim stvarima, tuđa iskustva su beskorisna i to je dobro jer zahvaljujući tome život i jeste život kakav znamo i kakav živimo. Svako ko u iskustvu ima odgajanje malog deteta, recimo, zna da detetu možeš stotinu puta da kažeš da ne treba, primera radi, da dotiče vrelu ringlu na šporetu, ali nikad mu se to neće tako snažno urezati u mozak dok to samo ne oseti, da ne kažem – dok se ne opeče. Na susretu muškarca i žene počiva ono najvažnije, počiva, što bi rekao Šopenhauer, to kako će izgledati buduća generacija i glupo bi bilo da se taj susret i ono što sledi bazira na tuđem iskustvu.
Vaš roman ,,Posljednji muškarac“, čija radnja se tiče neke vrste apokalipse, objavljen je 2019. godine. Tada niste slutili da će već naredne godine nastupiti epidemija. Kako stvarate i pišete u izmenjenim oklonostima i novim tokovima sadašnjosti?
– Na izvestan način, u osnovnom poslu pisca, ovako izmenjene okolnosti ne prave preveliku razliku. Pisac svakako piše u samoći, zatvoren u sobu, u nekakvoj voljnoj samoizolaciji. Ipak, promenilo se sve ostalo. Promenili su se načini na koji se čovek posle pisanja može opustiti, promenile su se okolnosti prodaje knjiga i promocije, promenili su se festivali i susreti sa čitaocima, književne rezidencije su znale bivati otkazane, a od nekih kolega iz drugih zemalja čujem da se ponegde već susreću i sa nestašicom papira i slično. Ovo je jedan od onih momenata kad svi osećamo koliko su bili u pravu DŽon Don i Hemingvej poručujući da „niko nije ostrvo“. Niko, pa ni pisci.
,,Život u dvanaest meseci“ je knjiga koja se dobijala uz ,,Nedeljnik“ i izazvala je veliko interesovanje kada se pojavila. Tiče se života Ive Andrića i njegovu biografiju napisali ste veoma neobično, osobeno Vama. Kako je tekao proces pisanja i kako ste došli na ideju da biografiju nobelovca napišete na ovaj način?
-To je knjiga nastala po narudžbi urednika „Nedeljnika“ Veljka Lalića za njihovu seriju od desetak biografskih knjiga. Meni je laskalo što mi je ponuđeno da moja bude prva po redu. Znao sam da će tiraž biti veliki i bio mi je izazov pokušati napisati knjigu koju će sa uživanjem čitati i stručnjaci za Andrića i oni koji o Andriću ne znaju (skoro) ništa. Po nekim reakcijama bi se reklo da mi je to pošlo za rukom. Dao sam knjizi podnaslov „biografski kroki“ i po analogiji sa likovnim umetnostima, to zaista jeste – kroki. Ali knjiga zamišljena u tom obimu i nije mogla biti drukčija.
Od svih nobelovaca koje ste upoznali, ko se izdvaja i ko je, za Vas, poseban?
-Ja sam u nekim relativno rutinskim okolnostima na književnim festivala upoznao Orhana Pamuka, Svetlanu Aleksijevič i Le Klezioa. Razmenili smo po nekoliko rečenica i nisam imao vremena da steknem neki dublji utisak. Nešto bolje sam upoznao Olgu Tokarčuk i Petera Handkea, nju pre nego što je dobila Nobela, a njega posle. Ona je u Vroclavu bila organizatorka književnog festivala na kojem sam bio gost i tih četiri-pet dana smo se intenzivno družili. Olga je žena posvećana literaturi, sa nekom skoro pseudoreligioznom verom u njenu važnost. Istovremeno je jako topla osoba, s nekom jurodivom sposobnošću da ponire u ljudsku dušu. Handkeovo i moje druženje, zapravo dosta blizu Užica je prošlog proleća postalo, kako se to kaže, viralno. Pisao sam o tome baš o „Nedeljniku“ opširno tako da ovde nemam tome šta posebno dodati.
Kada biste imali priliku da napišete biografiju, koga biste odabrali – Mešu Selimovića ili Aleksandra Tišmu?
Idealno: obe. Mešina mi je privlačna zbog zavičaja i konteksta, Tišmina zbog života.
U nekoliko navrata ste boravili u Užicu i dopalo Vam se. Kakve utiske nosite iz našeg grada?
Užice, kao i neka druga mesta na zapadu Srbije, ali Užice ponajviše, imaju šmek koji podseća na Bosnu. Malo ta kotlina, malo i govor i naglasci, vrsta humora, sklonost svakodnevnom hedonizmu, sve mi je to drago i uvek se radujem da dođem.
