Slavko Petaković redovni je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu koga studenti rado pamte i pominju i nakon završetka studija. Pokrenut je niz tema u našem razgovoru – počevši od Užica, koji je za profesora najvažniji grad, potom o književnosti Dubrovnika i profesorskom zvanju, ćirilici i latinici, ali i statusu srpskog jezika i potencijalnoj mogućnosti da maternji jezik dobije natpredmetni status
Kakva sećanja nosite iz perioda detinjstva i odrastanja u Užicu? Po čemu je naš grad poseban?
Užice je za mene najvažniji grad na svetu. Temelji moga bića položeni su u njemu, nakon čega su usledile u istoj meri važne, formativne godine, izgrađujući ono što je osnova mogla poneti. Od izredne važnosti su mi pojedine kote u, pre svega duhovnoj, potom fizičkoj topografiji grada – Rakijska pijaca, osnovna škola „Dušan Jerković“, plaža, stari grad, trg i Gimnazija (upravo tim redom), u/na kojima sam stasavao i sticao prijatelje za celi život. Susrećući se i sada sa njima u zavičaju i dalje odrastam. Naš grad je poseban jer nas iznedrava ovakve kakvi smo – samosvojni i ponosni na tu osobinu!
Završili ste studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za Srpsku književnosti, a kasnije ste postali profesor na istom fakultetu. Šta Vas je navelo da se odlučite za studiranje i izučavanje književnosti?
Na Filološkom fakultetu sam diplomirao, magistrirao i doktorirao, usput prošao i sva zvanja od asistenta do redovnog profesora. No, ništa osim prvog među pobrojanim koracima nije bilo planirano. Bezrezrevna ljubav prema književnosti, razgorevana u meni dejstvom najbližeg okruženja zarana, razvila se protokom godina do te mere da je na meni bilo samo, kada je za to došlo vreme, da odgovorim unutrašnjem porivu i krenem put prirodnog odredišta. Razvijanje naklonosti ka književnosti pomoglo je takođe divno osoblje Narodne biblioteke u Užicu, hrama kulture, u kome sam čitalački prohodao i progledao. I danas u tu biblioteku, kao i u sve srodne joj institucije, ulazim s tihim ushićenjem i velikim poštovanjem.
Koje je Vaše najveće profesionalno zadovoljstvo?
Ponosnim me čini što predajem, kao naslednik velikih istoričara književnosti, na nacionalnoj katedri znatne tradicije i prvorazrednog ugleda. Ovome dodajem i zadovoljstvo što sam svojevremeno predavao u Padovi, na jednom od najstarijih univerziteta u Evropi. Ali, pre svega zadovoljstvo i radost donose mi prilike da sarađujem sa svojim profesorima i kolegama, da podučavam studente i da od svih – profesora, kolega i studenata – učim, nadajući se da se usavršavam i da plodove tog boljitka imam s kim da podelim.
Prethodne godine manji broj brucoša upisao je studije na katedri za Srpsku književnost. Da li je u pitanju strah od nemogućnosti zapošljavanja nakon fakulteta, pogoršan status profesora ili manjak želje za izučavanjem maternjeg jezika i književnosti?
Prevashodni razlog takve pojave izvire iz nezavidnog materijalnog položaja nastavnika i profesore i zebnje zbog neizvesne budućnosti. Međutim, siguran sam da motivacija istinskih opredeljenika za profesuru neće gasnuti i da će se situacija, opštim pregnućem, menjati na bolje. I tako mora biti jer u protivnom ćemo kolektivno propasti, jer nas niko od samih sebe spasiti ne može, što je izvesno i, stihom Miljkovićevim kazano: „Ako smo pali, bili smo padu skloni“. Svim kolegama koje samopregorno i trudeljubivo deluju na prosvetnom polju i ovom prilikom simbolički, dubokim naklonom poštovanje odajem.
Dubrovačka, renesansna i barokna književnost su neke od oblasti koje predajete na osnovnim, master i doktorskim studijama. Zašto su Vas ove oblasti privukle da ih izučavate i da li studenti danas izražavaju interesovanje za dubrovačku književnost?
Odgovor na ovo pitanje ima dva sloja. Prvo, rekao bih da sam osoba staroga štima koja je u nesporazumu sa savremenim dobom. I jedna (savremenost i huda „modernost“) i druga (moja malenkost) strana brižljivo neguju odstojanje i podozrivo se odmeravaju sa njega, postojano ne preduzimajući ništa da distancu prevladaju. To nije moj izbor nego duboko egzistencijalno stanovište, koga sam, razume se, tek u zrelim godinama postao svestan. Zarana se ispoljavalo u opredeljenju da neštedimice čitam i proučavam istorijsku literaturu i književna dela tematski ukotvljena u prošlosti. Tokom studija su se niti sudbinsko-slučajnosne nadalje splitale i opredelio sam se da u negdašnjosti uživam proučavajući renesansu i barok. Izmeštajući se iz modernosti na rezervni položaj u drevnost Dubrovnika i Italije nikada nisam zažalio. Trudim se da u studentima razgorim interesovanje za te oblasti, nadajući se da mi to polazi za rukom.
Putopisci koji su boravili u Dubrovniku kod stanovnika su uočili specifičan smisao za humor, britkost jezika, satirični ton kojim su slikali portrete svojih sugrađana i savremenika, ali i komentarisali politička zbivanja. Ovakav mentalitet dodiruje se sa mentalitetom Užičana – ima li još nekih dodirnih tačaka između nas i Dubrovčana?
Rekao bih da oštroumnost, leporekost, duhovni rafinman povezan sa osobenim smislom za humor – od koga katkad trnu zubi i bride obrazi, snalažljivost koja se graniči sa lukavošću i specifično, teško u nekoliko reči opisivo, osećanje nadmoćnosti, kao i spremnost da se s visine „uzme mera“ onima koji su doživljeni kao „stranci“ – bliže Dubrovčane i Užičane. I, nadasve, iskrena i neugasiva ljubav prema svome gradu iz koga se, kada se potrebom ili moranjem odlazi, kreće „stopama unazad“, tj. sa tvrdom verom da će mu se onaj koji se udaljava vratiti.
Ljubomir Simović u svojoj knjizi ,,Užice sa vranama“, pišući o promenljivosti sreće u okolnostima Drugog svetskog rata, citirao je Gundulićev stih „kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje“. Kolika je važnost ovakvih, filozofskih misli, koje opstaju vekovima?
Uvaženi pesnik je mimo slučajnosti, dakle promišljeno, kao znalac, citirao Gundulića. (Svojevremeno je gospodin Simović odoleo pozivu da profesionalnu karijeru započne na Filološkom fakultetu kao asistent na predmetu koji je posvećen dubrovačkoj književnosti.) Upravo je povesna faktura knjige „Užice sa vranama“ potvrdila univerzalnost narečenog stiha. Još kada se doda nastavak stiha – „tko bi gori, sad je doli“ – mudrosna uputnica ka svakome je odaslata; zapravo, ka svakome ko je spreman da se nad svojim životnim preduzećem zamisli i uzme ga na strogi pregled i ocenu.
Zamenik ste predsednika Društva za srpski jezik i književnost Srbije. Koji su ciljevi i projekti za 2022. godinu dogovoreni u okviru Društva?
Društvo će delovati na sabiranju snaga svih iskrenih (sa)boraca okupljenih oko ideje očuvanja kulturnog identiteta i stvaranja uslova da se nastava srpskog jezika i književnosti unapredi. Jedan od prvih koraka je nastojanje da predmet Srpski jezik i književnost dobije poseban, natpredmetni status u našem obrazovnom sistemu. Slede zatim seminari za kolege u Srbiji i dijaspori, takmičenja za učenike i druge redovne aktivnosti.
U javnosti se već neko vreme spominje ideja uvođenja srpskog jezika kao obaveznog ili izbornog predmetana univerzitetskom nivou. Zbog čega bi usvajanje i sprovođenje ovog predloga bilo korisno?
Opšte stanje, belodano vidljivo na gotovo svim poljima – u privantoj, javnoj i službenoj komunikaciji, u medijima i redom dalje, nalaže da bi svrsishodno bilo uvesti gradivo iz oblasti srpskog jezika i književnosti i u opšte fakultetske programe. Ne treba zaboraviti, dovršenjem fakulteta ne postajete obavezno i intelektualac (stručnjak za neku profesiju verovatno da). Jer ne može se biti intelektualac, već se samo može postajati intelektualac, neprekidno se kultivišući. Maternji jezik i književnost nezamenjivi su orijentiri na tom bekrajnom putovanju. Nažalost, iz raznih razloga, pomenuta inicijativa još uvek je u oblasti snoviđenja.
Za srpski jezik karakteristična je digrafija: upotreba i ćirilice i latinice. Kako se danas odnosimo prema ćirilici?
Podizanje svesti o značaju ćirilice, koja je naša identitetska okosnica, i sprezanje snaga zarad njenog očuvanja nasušna je potreba. Međutim, ne treba zapostaviti ni latinicu je veliki deo kulturne baštine i u njoj pohranjen. Ne mogu ipak ne reći da me više od ovoga brine opšti nemar prema jeziku i gotovo samoubilačko i sladostrastno nastojanje da se što više naruži, razglobi i zatre. Pojedincima i narodima koji ulažu znatnog napora u samouništvanju, neprijatelji su bespotreban luksuz.
Svedoci smo fenomena da je prisutno mnogo izdavačkih kuća, samim tim i poezije i proze koja svakodnevno izlazi iz štampe – ipak, sve manje je kvalitetnog sadržaja i sve manje se čita. Kako prepoznati kvalitetno štivo i kako motivisati ljude da čitaju?
Poslužiću se rečima slikara Paula Klea, sasvim primenljivim na književnost: „Umetnost ne oponaša vidljiv svet. Ona omogućava njegovo postojanje.“ Dakle, ukoliko neko delo nije filigranski stilizovano i ne evocira „buđenje novog sveta“, usudio bih se reći „svetova“, u čitaocu, ili duhovno preosmišljvanje vidljivog sveta, onda ono spada u zabavnu, neretko kič literaturu. Što se motivacije tiče: neka se svako zagleda duboko u svoj duševni zdenac – možda će naći podsticaj za čitanje; ako ga ne nađe, neka posluša savet mudrih ljudi; ako ni to ne vredi, neka produži svojim putem.
Šta je poslednje kvalitetno što ste čitali i što biste preporučili?
Pre nekoliko godina sam pročitao ovu knjigu, dakle ne ulazi mi u skorašnju lektiru, ali ću je preporučiti zbog važnosti teme. U pitanju je „Fluidni život“, čiji autor je Zigmunt Bauman. Ne pripada beletristici, ali tematskom širinom zahvata mnoge društvene pojave, pa i književnost, otkrivajući bespoštedno kakvi smo i šta nam se zapravo dešava na globalnom planu.
